Prijava

Jovo, ovo nije visokog kvaliteta iskr. Prilicno je derivativno, na stranu sto je stilski lose. Znam te stvari jbg

Pa ja i nisam pjesnik, nego, eto dođe mi ponekad da napišem nešto iz zajebancije.
A na šta misliš kad kažeš "te stvari"? Vjerujem da je tema već obrađena, ali možda ne na ovakav način, tj. transhumanističke teme su jako popularne u poslednje vrijeme, ali nisam naišao na to da je neko povezao stare pjesnike i njihovu relevantnost sa umnožavanjem digitalnih kopija i međusobnom ljubomorom između njih.

Pa "te stvari", mislim da sam prilicno jak autoritet na polju pisane forme, and this... not good. Procitaj onu pesmu iz filma "im thinking of ending things" i videces kako treba zvucati moderna poezija

mislim da sam prilicno jak autoritet na polju pisane forme

Sto se blamiras,jaoo

Pa ti čim kažeš da postoji način kako treba zvučati moderna poezija znači da prihvataš neke nametnute šablone. Ja se s tim u startu ne mogu složiti. Naravno ako pišeš sonet, trebalo bi da ispoštuješ formu soneta, ali reći da postoji neko opšte pravilo za komplet modernu poeziju koje svi treba da se drže, to nema smisla.

Ipak, pročitao sam pjesmu "Bonedog" iz pomenutog filma, i mogu reći da je sjajna.
Ona mnogo dublje ulazi u svoju problematiku, i zauzima konkretan stav i na kraju daje i neki odgovor.

Ono što mojoj pjesmi nedostaje, je to što je isuviše optimistična, i nekako jedva površinski zagrebava neke teške teme. Zapravo samo otvara temu, postavlja neka pitanja, ali ne daje odgovore. I ono što sam ja pisao je vrlo spekulativno, u domenu naučne fantastike. Niko još ne zna da li će ikada postojati digitalne kopije ljudi koje su svjesne, itd. i koje žele da budu prihvaćene kao realne osobe. To ako se stvarno desi, to će izazvati takve tektonske poremećaje u praktično svemu, da više ništa neće biti isto. Tim stvarima se ozbiljno bave filozofi na nekim institutima na Zapadu, npr. Future of Humanity Institute... a ja ono što sam napisao je kako to doživljava jedan laik za te stvari, koji se ne usuđuje s tim ozbiljno baviti, ali koji naslućuje tek neke reperkusije toga svega, i koji iako se uglavnom drži po strani, ipak se dovoljno susreo sa takvim materijalima, da su oni na njega već sad ostavili neki utisak.

ono što tvojoj pesmi nedostaje je da bude pesma. poezija bez rime je teško izvodljiva, a ti nisi uspio. ovo je besjeda xd

to stoji :)
slobodni stih, ali ono, baš slobodni :D

a dobro razumem te, naišla ti inspiracija sigurno i onda si samo pisao. ja se ponekad zajebem jer se ograničim rimom

Lepo si ono napisao iako više volim kada ima rime.
Da, zajebano je nekad da se usklade smisao i rima i da ostanu prvobitna misao i ideja neizmenjeni. Uvek nešto mora da se izmeni da bi bilo sve na mestu. Ako zapisuješ u neku svesku dopiši da strane prvobitno kako si zamislio ili naknadna ideja kako bi drugačije moglo. I posle nekog vremena kad i zaboraviš da si sve to napisao, otvoriš svesku, izlistaš kao da čitaš nešto tuđe, i prepraviš kako ti se sviđa i kako misliš da je bolje.

Kada skočim ja u more
otplivam do bova
dobar čovek Jova
za sok je najbolja zova

Sviđa mi se što ti je pozitivna poezija, nije neko crnilo i setno kukumačenje za izgubljenom ljubavi s kojom si šetkao zelenim poljima punim cveća, buba, zmija i ostalih znanih i neznanih akrepa i karakondžula.

"Rasputnica" Ljubomira Simovića AKO NEKA NEGDE IMA, NAĐE - RELATIVNO HITNO MI TREBA!!!

Ravnodušna pesma, Sima Pandurović

Čovek se, katkad, povuče u samoću,
Zbog starosti, umora il’ razočarenja,
Il’ možda zbog svega skupa. I tad, noću,
U časovima neželjenih bdenja,
On vidi duboku i jadnu prazninu
Srca k’o života, života k’o sveta,
I da duše kao leptirovi ginu,
I da svaka nada k’o magla odleta.
I, za čudo! Tada ništa mu ne smeta:
Ni šum mrvih seni, ni idoli pali;
Sam se pita zašto i šta da se žali?
A jedan se osmeh rađa polagano:
Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli,
Osmeh blag, sažaljiv, kad se sve preboli,
I sadašnji jadi i nadanje rano,
I bol što je muklo naša srca cep’o
Sve postaje jedno. Pa i to je lepo…