Нама гробље релативно близу центра села па смо често тамо блејали, нема нико да те смара, мир и тишина, можеш да лочеш ко говедо и да се онесвестиш а нико те не дира.
Јебено је кад желиш да верујеш у загробни живот јер си нпр изгубио неког јако блиског. Онда пожелиш и да ступиш у контакт са њима, на ком год нивоу, у сну, кроз мисли или како год. Е ту се на неки начин отварају врата нечег јако зајебаног што може бити имагинација и вероватно јесте само имагинација... Међутим, ти не желиш да верујеш да је то имагинација, зар не?
Sećam se kad nam jednog jutra majka pričala san. Kao, prolazi ona kroz selo u koje je rođena. Ide ona pored groblja i vidi čiču kako kopa svežu raku. Pita ona njega šta to radi, a on kaže kako kopa za jednog dedu iz sela, umro tog dana. Nedelju dana pošto nam je to ispričala, taj deda stvarno umre.
PRIČA 2.
Moj deda imao jednog prijatelja, još od detinjstva su se družili, znači ceo život se nisu razdvajali. I jednog dana se taj prijatelj grdno razboli, i onako u bunilu, pošto ga tresla groznica, počne da zove mog dedu po imenu, da mu ga dovedu. Jave oni mom dedi, pa pošto su bili komšije, on odmah dotrči. Ovaj njegov prijatelj mu kaže, na neku foru, kako ne želi da bude sam i da ga čeka gore. Ništa, oni njega sahrane dan, dva kasnije.
Dan posle sahrane, moj deda porani, kako bi otišao prijatelju na grob pre odlaska na njivu. Skuva on sebi kafu i samo što je seo u fotelju, glasno izdahne i glava mu padne na grudi. Moja baba ga prskala, šamarala, dozivala, ništa. A čovek zdrav kao dren, u šezdeset i kusur godina je orahe zubima lomio. Neka mu je laka zemlja.
Jednom jedan čovek umre, i ništa, ožale ga, opeva ga pop, skupi se rodbina, prijatelji i komšiluk, odnesu ga na groblje i zakopaju, i uveče njegov pas pregrize čelični lanac, otrči na grob i počne da zavija, zavija, i da rije zemlju. Zemlja bila kamenita, oni koji su uskoro došli da ubiju životinju da ne priziva mrtve videli su da je pas sasvim odrerao svoje šape kopajući grob, krvlju i vinom bila je prelivena humka toga čoveka. Odneli su mrtvo pseto i bacili ga u potok pljujući, i nikada nisu saznali da je taj čovek u stvari bio živ zakopan, i da je krike njegovog užasa čuo jedino njegov verni stari pas.
Ако се добро сећам, претпрошлог лета, отишао ја код два најбоља ортака (буразери) увече, и пошто нико од нас нема никакве расхладне уређаје осим оних пластичних вентилатора, углавном смо ноћу тог лета гледали филмове на компу или пикали ПЕС, пошто је по тој врућинчини спавање било немогуће. И тако смо углавном били будни до 3, 4 ујутру, па кад мало падне температура, онда на спавање.
Те вечери отишао ја код њих, и пошто смо већ испуцали скоро све филмове које смо имали нарезане на дисковима, догурали смо некако до Паранормалне активности, и то првог дела који је тад био актуелан. Неко нас је данима пре тога ложио како је филм забрањен у неким земљама, како су људи умирали од срчаних напада и тако то блаблабла, да скратим, узмемо ми да гледамо тај филм. Е сад, пошто знам да ће неко да дође и каже како му филм није био ништа посебно страшан, одма да кажем да је то једини хорор на који сам се ја примио. Дакле никад пре тога се нисам за неки филм исцимао пре тога, једино сам се на ово усрао. У сваком случају, ко је гледао филм зна да је онако трипозан, поготову крај филма. Гледали ми, и двојица смо удубљени у филм, док је трећи у фазону "Ајде бре шта ово да гледамо, какво је ово срање блаблабла". На крају филма смо се тако поштено усрали, а поготову тај који је био сморен већи део филма.
И сад, како се завршио филм, тај ортак долази мени и каже: "Е, ајде да ми чуваш стражу у ходнику док пишам у вецеу, усро сам се." Наравно, ја сам га скроз скапирао, тако да ето није ми била фрка. Сад, његова кућа је таква да на том спрату има онако мало већи ходник, ту је његова соба и одмах до ње соба његове бабе која је у то време била већ неколико недеља у бањи. Његови родитељи такође пар дана нису били ту, дакле нико осим њих двојице буразера није био у кући данима. И како се овај ортак испишао и опрао руке, крене ка ходнику и онако пресечен каже: "Јеботе како је могуће да је упаљен ТВ у бабиној соби?!" И онда крећемо да се смејемо, онако истрповани од филма чујемо како је ТВ упаљен у соби и то прилично појачан (а ја то не знам како нисам чуо), а у ту собу недељама нико није ушао. Исмејали смо се ту поштено. И неколико дана смо богами сви спавали са упаљеним лампама, мени је требало пар дана да се како од филма, тако од те сцене касније повратим у реалност, а мрзим да спавам са светлом.
Много ми се свиђа тема, штета што се не пише више. Баш сад почели причу на чету и рекох да напишем нешто, штета да пропадне.
Рекох малопре да ме је ужасно прпа, јер имам такву фамилију, где се сваком мушком члану породице макар нешто једном десило, што је чудно за објаснити. Да почнем од почетка.
Покојни наврдеда Мина, по коме смо ми Минићи, се доселио однекуд (и дан данас покушавам да нађем одакле, али безуспешно) са буразером Арсенијем у село Велико Гркљане код Крушевца. Наводно су се посвађали са оцем, баш велика свађа. Мина је узео презиме Минић, Арсеније Арсенијевић. Како ми је покојни деда пре пар година причао, дошли су у доба неке зиме, нападао велики снег. Пошто нису имали где да кунтају, они се попну на неко брдо, упадну у неку кућицу и ту само нађу неког чичу са штапом, кецао јадан. Е сад, наводно су га избацили напоље у поток на снег, без штапа, а они се ту уселили. Он им је тад рекао "Дабогда вам деца и потомци били кецави ко ја, а анђаме се њима играле". И ту све почиње.
Прво ово за кецање. Покојни деда (ћалетов отац), је имао 9оро браће и сестара, он је био најмлађи, 1933 годиште, умро у фебруару ове године. Од седморо браће, двојица су умрла пошто су им ампутиране ноге док су прелазили албанију, Двојица су касније рањени док су били у четницима, обојица у доњи део ноге. Један је пао док је чувао овце као млад, поломио ногу на 3 места и цео живот ишао помоћу штапа. Ћалету мом се деси пре 10 година да на бауштели згази на ексер, не очисти добро, то се инфицира, тровање, гадно је било. 5 година је он ходао као патуљак, није могао нормално да стане на ту ногу. Стриц (који је највише изгледа најебо од те клетве), пре 7, 8 година, сече дрва моторном тестером. Ја и бураз од тетке се играмо 10 метара поред. Одједном се тестера гаси, он покушава да је упали, безуспешно. Почиње да пизди, цима, одједном се пали и он је баца. Ја га погледам, он полази ка кући, кеца, а из опанка му лије крв, али лије јбт, језива сцена. Како ја цимнуо тестеру при паљењу (повукао оно говно), испадне му из руке и право на стопало. мало је фалило пола стопала да му одсече. И дан данас кеца. А да, он одувек имао проблема са тим стопалом, јер је имао незгодну позицију кад је био у стомаку, а баба је хтела да абортира (некад се то код нас радило тако што су гурале перо од шотке унутра, док не испадне плод напоље) али је то урадила у поодмаклој трудноћи, тако да му је оштетила стопало и баш је криво сад.
Толико о кецању, ајмо сад са анђамама.
Прадеду не памтим. То јест, шта да памтим који курац, кад је умро док је мој ћале био клинац. Од деде памтим само причу како је чувао овце на јастребцу са бабом док је био млад (мојом бабом, не његовом), а пошто имам викендицу на јастребцу, они су стално ту ноћили. И знало се редовно, сваку ноћ у толико и толико сати почиње кукање и запомагање у потоку. Кажу да није могло да се спава од тог запомагања. Ћале ми је једино причао како је видео једном као основац, кад се враћао кући, па прелазио преко неког потока, где је био стари пут. Била је олуја, а у потоку лик од око 3 метра који стоји бос у потоку и смеје се и плези му се. Што је слично првој причи стрица, коју сад пишем.
Напомињем да је стриц рођен тачно у поноћ, кући, а код нас је веровање да је то лоше доба за порођај.
- Ову сам причу чуо малих милион пута и увек ме је прпа јебена. Година деведес четврта. Ја сам био бебац. Баба и кева седе у велој соби у старој кући, чекају стрица да се врати из кафане. Каже кева "Опет се Дејан запио", а баба одговара "Ма и то ме заболе, дабогда га анђаме саватале". После 15-20 минута улази Дејан у собу, блед као креч. Ако би ме баба лагала, не би кева, њој макар верујем. Наводно се враћао пијан из кафане. Није хтео да иде около брда, путем, него је постојао путић преко потока, па кроз шљивак (где је његов стриц пао и сломио ногу на 3 места) и тако уштедиш добрих 15 минута хода. Каже
"Таман ти ја поред Лендине куће, па уз поток, кад на неких 20 метара приметим да неко стоји у потоку. Ја ближе, кад имам и шта да видим. Човек и жена, обоје преко 3 метара високи, стоје у води и гледају у једну тачку. Реко у себи, не можеш ти да будеш страшан колко сам ја пијан дете да ти јебем. Запалио цигару и пошо напред. Пазио да ми се опанци је оклизну, била киша тог дана. Таман што сам прошао поред њих, нормално да нисам реко ни добро вече, они почење да се смеју, прво кикотање, ал после два метра неки ненормалан, гласни смех бре. Реко аупичку материну, па гас уз брдо. Остадоше ми опанци у блату, боли ме курац за опанке, нек сам ја живу главу извуко."
Сутрадан је моја кева отишла до потока и нашла његове опанке како онако забијени стоје у блату и каже да су се видели трагови клизања, да је стварно трчао. Од чега и због чега, појма немам.
То се десило пре рата. Он је деведесдевете регрутован и по причама његових ортака са рата, најебо је. Кад год сам га ко клинац питао "Чича, јеси убио неког", само је знао да се насмеши и каже "Боље ја њега, него он мене". Летос сам сазнао причу од човека који је био нонстоп са њим да су правили стварно велика срања на Косову. Да не пишем баш о томе, дешавало се, по његовим речима, да Дејан падне у транс, да не зна где се налази, није био сав свој.
- Елем, после рата. Двеиљадепрве ми умро кевин ћале. Добар пријатељ био са мојим стрицем, јер су обојица ватрени риболовци, воле то и увек су се готивили. Сахранили смо ми деду, дали му прву суботу, све како треба. Пред четрес дана отишли ми у село код бабе да преноћимо, па сутрадан да изађемо на гробље за 40 дана. Мала је то кућица, а нас 10 спавало то вече ту. Био и Стриц наравно, он нас возио. Ову причу он зна, али се не сећа тога, тако да ћу пробати да цитирам своју кеву најбоље што могу
"У пола ноћи, Дејан устаје са душека, где је спавао, оде до вецеа (напољу је био веце, пољски), после 2 минута улази сав погубљен, смех од ува до ува, буди ме и каже "Ајде снајке, дођи напоље, ено га пријатељ Грицко (деда) код радионице (деда имао радионицу малу, занимао се тиме), чека нас, жив је" Ја му кажем, легни спавај дејане, рано устајемо, отац ми умро пре месец дана и јаче, знаш и сам. Каже "ма неее, дођи да видиш, ајде молим те, дођи, ено га пријатељ, тражи ти једну цигару" Ја устанем, видим да неће да одустане, пођем са њим иза куће, тамо ништа, радионица и на вратима закачен бандаш од бицикле што је Грицко узео да вари пре него што је умро и никад није завршио. Питам ја њега, где је Грицко, Фејка (дејанов надимак) ? Каже "Ево га бре пријатељ, Мима, смеје ти се бре, види га бре" Мени већ тад није било свеједно, ко зна шта он види бре, видело се да се не шали. Ја му кажем "Ајде пипни га, покажи ми где је, Фејка, где је Грицко?" Он у том тренутку пипну онај бандаш, кад је то почело да варничи, да пуца, он је од мене нижи за главу скоро, ал само сам га ухватила за руку и одвукла у кућу. "Лежи и спавај" Рекла сам му и само је заспао"
Е сад, ја се сећам да нас је ујутру кева истерала из дневног боравка, из те собе где смо спавали, није хтела да нам каже зашто. Скоро ми је причала тек да се Фејка те ноћи упишао у гаће. И то не нормално упишао, колко нормалан човек може да се испиша, него као да је неко просуо кофу пишаћке по том душеку.
Трећа прича о фејки, ове се и ја сећам, тако да ћу испричати у својој интерпретацији. Година дал беше 2002-2003. Ћалетов ћале, мој покојни деда, је у то време живео код нас у селу. Ћале је тај викенд дошао из Беча и само неколико сати после његовог доласка, док смо кунтали, нешто пуче у ходнику. Пробудили се сви нормално, Ја излазим у ходник и видим Фејку како стоји испод отвора за таван, сав прашњав и прљав. Излази Ћале, каже "Дејане, шта ћеш ту, како си ушао?", овај каже "Сањао сам да ми отац умро, дошо сам да га видим" Видело се да је био под гасом, али не толико. Тад излази и деда из своје собе, видео Дејана у ходнику и позвао га да преспава са њим у соби.
Е сад, занимљива ствар. Кева и ја смо ујутру пошли по хлеб у продавницу. Излазимо у ходник и примећујемо да нема отвора за таван. Нема везе, проверићемо касније. Враћамо се из продавнице и видимо занимљиву ствар. 5, 6 црепова на крову су склоњени, размакнути, значи ушао је кроз кров. Е сад, стуба није било људи, а и какве су то стубе јбт, јер је кућа двоспратница, нема силе да се попнеш без стуба. А и да се попнеш, како да отвориш отвор за таван, кад се он отвара само из ходника. Ставили смо стубе, знам да сам се ја попео на таван, а врата тавана су била отворена са те стране, таванске. Силе нема да се тако нешто уради! Друга ствар. Његови опанци и вунене чарапе. Леви опанак и десна вунена чарапа су комплет мокри били, као да је Расину газио. Десни опанак и лева чарапа скроз суви. Ма ништа, ни кап. Буди се Фејка и прва реченица "Откуд ја овде, кад сам дошао". Наравно, ни тога се не сећа ни дан данас.
Ја сам рекао на почетку поста да ме је ужасно страх свега тога, ако се мени буде десило, инфаркт на лицу места, пичи пропало, поздрав Ризли! Имам још једну причицу која је проверена. Малопре сам је причао на чету.
Моја баба (кевина кева) је најдивнија особа коју познајем. Мала бакица, метар 150, неких 40 кила, целог живота је верница. Пости сваки пост, сваке недеље у цркву, не би могла ни мрава да згази. Пре бих за рођену кеву могао да помислим да ће ме слагати, него за баба Бранку. Док је моја кева била мала, баба је зачула куцање на прозору у току ноћи. Каже да се пробудила и видела лика, човека, са роговима који се плази. Дакле никакве браде, никакве боје, обичан човек, само има рогове и плази се, руга јој се. Само се прекрстила и наставила да спава. Ујутру је нацртала комшиници тај призор, а ова је хтела да шлогира, јер је знала да Бранка никад за тако нешто не би слагала.
Елем, чуо сам у селу и околини још пуно прича. Лик који је ишао асвалтом и вукао ланце за собом, сав крвав и вриштао, њега су видела сва околна села. То је било негде осамдесетих, а седамдесетих су лика удавили ланцима у језеру Ћелије код мене, јер је крао неко сено.
Такође постоје и приче о вилама и вампирима, али о томе неки други пут, овим попуњавам квоту за овај дан.
E ovako. Bilo je leto pre par godina . Ja gledam film 2 sata je nocu. Prozor je bio otvoren a na prozoru imam onu mrezu protiv komaraca. Cujem ti ja ono kao korake po pesku . Odjednom cujem macku kako mjuknu jako i pas je poceo da laje. Odem ja do tate upalimo svetlo i tata se popne n sprat a ja odem napolje s bterijskom lampom. Ja izadjoh napolje nigde nikiga ( kuca mi je malo zabacena ) .
Ujutro ja izadjem napoljen kad ono resetka od rostilja iskrivljena a maceta nema. A ne verujem da je bio lopov da je mace ukrao :-)
Ne znam za vas al' mene ne bi natjerali noću nagroblje ni puškom da mi prijete.
Mrtvima ne treba smetati bez potrebe, trebaju oni taj svoj mir, ne bih se ja stime zajebavao.
Нама гробље релативно близу центра села па смо често тамо блејали, нема нико да те смара, мир и тишина, можеш да лочеш ко говедо и да се онесвестиш а нико те не дира.
А има и секталика које се напију, занесвесте и ако их пробудиш прободу те трозубцом!!21
Neće te niko probosti, no teko s vremena na vrijeme povezeš utvaru ili ti se jednostavno prikaže u ogledalu kako stoji iza tebe dok ujutru pereš zube.
Скочимише ни ја не верујем, но то је прича.
Јебено је кад желиш да верујеш у загробни живот јер си нпр изгубио неког јако блиског. Онда пожелиш и да ступиш у контакт са њима, на ком год нивоу, у сну, кроз мисли или како год. Е ту се на неки начин отварају врата нечег јако зајебаног што може бити имагинација и вероватно јесте само имагинација... Међутим, ти не желиш да верујеш да је то имагинација, зар не?
Da se upišem.
PRIČA 1.
Sećam se kad nam jednog jutra majka pričala san. Kao, prolazi ona kroz selo u koje je rođena. Ide ona pored groblja i vidi čiču kako kopa svežu raku. Pita ona njega šta to radi, a on kaže kako kopa za jednog dedu iz sela, umro tog dana. Nedelju dana pošto nam je to ispričala, taj deda stvarno umre.
PRIČA 2.
Moj deda imao jednog prijatelja, još od detinjstva su se družili, znači ceo život se nisu razdvajali. I jednog dana se taj prijatelj grdno razboli, i onako u bunilu, pošto ga tresla groznica, počne da zove mog dedu po imenu, da mu ga dovedu. Jave oni mom dedi, pa pošto su bili komšije, on odmah dotrči. Ovaj njegov prijatelj mu kaže, na neku foru, kako ne želi da bude sam i da ga čeka gore. Ništa, oni njega sahrane dan, dva kasnije.
Dan posle sahrane, moj deda porani, kako bi otišao prijatelju na grob pre odlaska na njivu. Skuva on sebi kafu i samo što je seo u fotelju, glasno izdahne i glava mu padne na grudi. Moja baba ga prskala, šamarala, dozivala, ništa. A čovek zdrav kao dren, u šezdeset i kusur godina je orahe zubima lomio. Neka mu je laka zemlja.
Sve je ovo super, ali kako ću ja večeras da spavam... Idem po bejzbolku.
Jednom jedan čovek umre, i ništa, ožale ga, opeva ga pop, skupi se rodbina, prijatelji i komšiluk, odnesu ga na groblje i zakopaju, i uveče njegov pas pregrize čelični lanac, otrči na grob i počne da zavija, zavija, i da rije zemlju. Zemlja bila kamenita, oni koji su uskoro došli da ubiju životinju da ne priziva mrtve videli su da je pas sasvim odrerao svoje šape kopajući grob, krvlju i vinom bila je prelivena humka toga čoveka. Odneli su mrtvo pseto i bacili ga u potok pljujući, i nikada nisu saznali da je taj čovek u stvari bio živ zakopan, i da je krike njegovog užasa čuo jedino njegov verni stari pas.
Ajde Riho, daj svoju priču jebem mu lembas...
Ако се добро сећам, претпрошлог лета, отишао ја код два најбоља ортака (буразери) увече, и пошто нико од нас нема никакве расхладне уређаје осим оних пластичних вентилатора, углавном смо ноћу тог лета гледали филмове на компу или пикали ПЕС, пошто је по тој врућинчини спавање било немогуће. И тако смо углавном били будни до 3, 4 ујутру, па кад мало падне температура, онда на спавање.
Те вечери отишао ја код њих, и пошто смо већ испуцали скоро све филмове које смо имали нарезане на дисковима, догурали смо некако до Паранормалне активности, и то првог дела који је тад био актуелан. Неко нас је данима пре тога ложио како је филм забрањен у неким земљама, како су људи умирали од срчаних напада и тако то блаблабла, да скратим, узмемо ми да гледамо тај филм. Е сад, пошто знам да ће неко да дође и каже како му филм није био ништа посебно страшан, одма да кажем да је то једини хорор на који сам се ја примио. Дакле никад пре тога се нисам за неки филм исцимао пре тога, једино сам се на ово усрао. У сваком случају, ко је гледао филм зна да је онако трипозан, поготову крај филма. Гледали ми, и двојица смо удубљени у филм, док је трећи у фазону "Ајде бре шта ово да гледамо, какво је ово срање блаблабла". На крају филма смо се тако поштено усрали, а поготову тај који је био сморен већи део филма.
И сад, како се завршио филм, тај ортак долази мени и каже: "Е, ајде да ми чуваш стражу у ходнику док пишам у вецеу, усро сам се." Наравно, ја сам га скроз скапирао, тако да ето није ми била фрка. Сад, његова кућа је таква да на том спрату има онако мало већи ходник, ту је његова соба и одмах до ње соба његове бабе која је у то време била већ неколико недеља у бањи. Његови родитељи такође пар дана нису били ту, дакле нико осим њих двојице буразера није био у кући данима. И како се овај ортак испишао и опрао руке, крене ка ходнику и онако пресечен каже: "Јеботе како је могуће да је упаљен ТВ у бабиној соби?!" И онда крећемо да се смејемо, онако истрповани од филма чујемо како је ТВ упаљен у соби и то прилично појачан (а ја то не знам како нисам чуо), а у ту собу недељама нико није ушао. Исмејали смо се ту поштено. И неколико дана смо богами сви спавали са упаљеним лампама, мени је требало пар дана да се како од филма, тако од те сцене касније повратим у реалност, а мрзим да спавам са светлом.
Jeptese, ovo kad čitam preko dana ni da me takne, dajte još !
Много ми се свиђа тема, штета што се не пише више. Баш сад почели причу на чету и рекох да напишем нешто, штета да пропадне.
Рекох малопре да ме је ужасно прпа, јер имам такву фамилију, где се сваком мушком члану породице макар нешто једном десило, што је чудно за објаснити. Да почнем од почетка.
Покојни наврдеда Мина, по коме смо ми Минићи, се доселио однекуд (и дан данас покушавам да нађем одакле, али безуспешно) са буразером Арсенијем у село Велико Гркљане код Крушевца. Наводно су се посвађали са оцем, баш велика свађа. Мина је узео презиме Минић, Арсеније Арсенијевић. Како ми је покојни деда пре пар година причао, дошли су у доба неке зиме, нападао велики снег. Пошто нису имали где да кунтају, они се попну на неко брдо, упадну у неку кућицу и ту само нађу неког чичу са штапом, кецао јадан. Е сад, наводно су га избацили напоље у поток на снег, без штапа, а они се ту уселили. Он им је тад рекао "Дабогда вам деца и потомци били кецави ко ја, а анђаме се њима играле". И ту све почиње.
Прво ово за кецање. Покојни деда (ћалетов отац), је имао 9оро браће и сестара, он је био најмлађи, 1933 годиште, умро у фебруару ове године. Од седморо браће, двојица су умрла пошто су им ампутиране ноге док су прелазили албанију, Двојица су касније рањени док су били у четницима, обојица у доњи део ноге. Један је пао док је чувао овце као млад, поломио ногу на 3 места и цео живот ишао помоћу штапа. Ћалету мом се деси пре 10 година да на бауштели згази на ексер, не очисти добро, то се инфицира, тровање, гадно је било. 5 година је он ходао као патуљак, није могао нормално да стане на ту ногу. Стриц (који је највише изгледа најебо од те клетве), пре 7, 8 година, сече дрва моторном тестером. Ја и бураз од тетке се играмо 10 метара поред. Одједном се тестера гаси, он покушава да је упали, безуспешно. Почиње да пизди, цима, одједном се пали и он је баца. Ја га погледам, он полази ка кући, кеца, а из опанка му лије крв, али лије јбт, језива сцена. Како ја цимнуо тестеру при паљењу (повукао оно говно), испадне му из руке и право на стопало. мало је фалило пола стопала да му одсече. И дан данас кеца. А да, он одувек имао проблема са тим стопалом, јер је имао незгодну позицију кад је био у стомаку, а баба је хтела да абортира (некад се то код нас радило тако што су гурале перо од шотке унутра, док не испадне плод напоље) али је то урадила у поодмаклој трудноћи, тако да му је оштетила стопало и баш је криво сад.
Толико о кецању, ајмо сад са анђамама.
Прадеду не памтим. То јест, шта да памтим који курац, кад је умро док је мој ћале био клинац. Од деде памтим само причу како је чувао овце на јастребцу са бабом док је био млад (мојом бабом, не његовом), а пошто имам викендицу на јастребцу, они су стално ту ноћили. И знало се редовно, сваку ноћ у толико и толико сати почиње кукање и запомагање у потоку. Кажу да није могло да се спава од тог запомагања. Ћале ми је једино причао како је видео једном као основац, кад се враћао кући, па прелазио преко неког потока, где је био стари пут. Била је олуја, а у потоку лик од око 3 метра који стоји бос у потоку и смеје се и плези му се. Што је слично првој причи стрица, коју сад пишем.
Напомињем да је стриц рођен тачно у поноћ, кући, а код нас је веровање да је то лоше доба за порођај.
- Ову сам причу чуо малих милион пута и увек ме је прпа јебена. Година деведес четврта. Ја сам био бебац. Баба и кева седе у велој соби у старој кући, чекају стрица да се врати из кафане. Каже кева "Опет се Дејан запио", а баба одговара "Ма и то ме заболе, дабогда га анђаме саватале". После 15-20 минута улази Дејан у собу, блед као креч. Ако би ме баба лагала, не би кева, њој макар верујем. Наводно се враћао пијан из кафане. Није хтео да иде около брда, путем, него је постојао путић преко потока, па кроз шљивак (где је његов стриц пао и сломио ногу на 3 места) и тако уштедиш добрих 15 минута хода. Каже
Сутрадан је моја кева отишла до потока и нашла његове опанке како онако забијени стоје у блату и каже да су се видели трагови клизања, да је стварно трчао. Од чега и због чега, појма немам.
То се десило пре рата. Он је деведесдевете регрутован и по причама његових ортака са рата, најебо је. Кад год сам га ко клинац питао "Чича, јеси убио неког", само је знао да се насмеши и каже "Боље ја њега, него он мене". Летос сам сазнао причу од човека који је био нонстоп са њим да су правили стварно велика срања на Косову. Да не пишем баш о томе, дешавало се, по његовим речима, да Дејан падне у транс, да не зна где се налази, није био сав свој.
- Елем, после рата. Двеиљадепрве ми умро кевин ћале. Добар пријатељ био са мојим стрицем, јер су обојица ватрени риболовци, воле то и увек су се готивили. Сахранили смо ми деду, дали му прву суботу, све како треба. Пред четрес дана отишли ми у село код бабе да преноћимо, па сутрадан да изађемо на гробље за 40 дана. Мала је то кућица, а нас 10 спавало то вече ту. Био и Стриц наравно, он нас возио. Ову причу он зна, али се не сећа тога, тако да ћу пробати да цитирам своју кеву најбоље што могу
Е сад, ја се сећам да нас је ујутру кева истерала из дневног боравка, из те собе где смо спавали, није хтела да нам каже зашто. Скоро ми је причала тек да се Фејка те ноћи упишао у гаће. И то не нормално упишао, колко нормалан човек може да се испиша, него као да је неко просуо кофу пишаћке по том душеку.
Трећа прича о фејки, ове се и ја сећам, тако да ћу испричати у својој интерпретацији. Година дал беше 2002-2003. Ћалетов ћале, мој покојни деда, је у то време живео код нас у селу. Ћале је тај викенд дошао из Беча и само неколико сати после његовог доласка, док смо кунтали, нешто пуче у ходнику. Пробудили се сви нормално, Ја излазим у ходник и видим Фејку како стоји испод отвора за таван, сав прашњав и прљав. Излази Ћале, каже "Дејане, шта ћеш ту, како си ушао?", овај каже "Сањао сам да ми отац умро, дошо сам да га видим" Видело се да је био под гасом, али не толико. Тад излази и деда из своје собе, видео Дејана у ходнику и позвао га да преспава са њим у соби.
Е сад, занимљива ствар. Кева и ја смо ујутру пошли по хлеб у продавницу. Излазимо у ходник и примећујемо да нема отвора за таван. Нема везе, проверићемо касније. Враћамо се из продавнице и видимо занимљиву ствар. 5, 6 црепова на крову су склоњени, размакнути, значи ушао је кроз кров. Е сад, стуба није било људи, а и какве су то стубе јбт, јер је кућа двоспратница, нема силе да се попнеш без стуба. А и да се попнеш, како да отвориш отвор за таван, кад се он отвара само из ходника. Ставили смо стубе, знам да сам се ја попео на таван, а врата тавана су била отворена са те стране, таванске. Силе нема да се тако нешто уради! Друга ствар. Његови опанци и вунене чарапе. Леви опанак и десна вунена чарапа су комплет мокри били, као да је Расину газио. Десни опанак и лева чарапа скроз суви. Ма ништа, ни кап. Буди се Фејка и прва реченица "Откуд ја овде, кад сам дошао". Наравно, ни тога се не сећа ни дан данас.
Ја сам рекао на почетку поста да ме је ужасно страх свега тога, ако се мени буде десило, инфаркт на лицу места, пичи пропало, поздрав Ризли! Имам још једну причицу која је проверена. Малопре сам је причао на чету.
Моја баба (кевина кева) је најдивнија особа коју познајем. Мала бакица, метар 150, неких 40 кила, целог живота је верница. Пости сваки пост, сваке недеље у цркву, не би могла ни мрава да згази. Пре бих за рођену кеву могао да помислим да ће ме слагати, него за баба Бранку. Док је моја кева била мала, баба је зачула куцање на прозору у току ноћи. Каже да се пробудила и видела лика, човека, са роговима који се плази. Дакле никакве браде, никакве боје, обичан човек, само има рогове и плази се, руга јој се. Само се прекрстила и наставила да спава. Ујутру је нацртала комшиници тај призор, а ова је хтела да шлогира, јер је знала да Бранка никад за тако нешто не би слагала.
Елем, чуо сам у селу и околини још пуно прича. Лик који је ишао асвалтом и вукао ланце за собом, сав крвав и вриштао, њега су видела сва околна села. То је било негде осамдесетих, а седамдесетих су лика удавили ланцима у језеру Ћелије код мене, јер је крао неко сено.
Такође постоје и приче о вилама и вампирима, али о томе неки други пут, овим попуњавам квоту за овај дан.
Идукурац најежио сам се...
puši kurac leprikone
ovo leprikonovo citam cim se smraci malo,jos nije mrak
Batice, moj savjet ti je da skupite neku paru i dignete crkvu u selu.
E ovako. Bilo je leto pre par godina . Ja gledam film 2 sata je nocu. Prozor je bio otvoren a na prozoru imam onu mrezu protiv komaraca. Cujem ti ja ono kao korake po pesku . Odjednom cujem macku kako mjuknu jako i pas je poceo da laje. Odem ja do tate upalimo svetlo i tata se popne n sprat a ja odem napolje s bterijskom lampom. Ja izadjoh napolje nigde nikiga ( kuca mi je malo zabacena ) .
Ujutro ja izadjem napoljen kad ono resetka od rostilja iskrivljena a maceta nema. A ne verujem da je bio lopov da je mace ukrao :-)
lepri idi u kurac :palisvetlapokući: