ИЗВЛАЧЕЊЕ из лењости, и повећање продуктивности
Rekli o sajtu
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.
ee, pa đes bolan :D taj novi nik ti k'o neka kožna bolest, matere mi :D
haha, joj, za ftn valja ustati u 7, 'bem ti.
Јебем ли га, јесам помало иритантан... Порани, промијени нешто у животу. :)
Koji užasan nik, Mitke, nekako me asocira na gubu ili psorijazu. :D
Ja sam bila išla u čitaonicu u gradskoj biblioteci baš svaki dan prošle godine, tamo sam spremala jedan smorni i obiman ispit, i to nekih dvadesetak dana sam išla, i za divno čudo skoro deset sam dobila. Kad se smorim uzmem malo prošetam Kalemegdanom, kupim nešto, ali ne mogu ovako u januaru kad se smrkava sve već u četiri, a i volim naglas da učim, to tamo nisam baš mogla.
To se kod mene zvalo devetka :)
Eee da, promjena ambijenta može da utiče na smanjenje lijenosti. To se može povezati sa onim promjenama o kojim sam pričao.
Znam, znam, nego kažem da sam imala neki bod na predavanjima, imala bih deset, tako da samo treba naći tempo, mesto gde ćeš da radiš i slično... I NIKAKO NE GLEDATI DRUGE! Ništa ih ne pitaj to kakvi su koji profesori ovo-ono, jedino smernice za to šta uvek dolazi na ispitu, ako imaju primer testa i slično. I najbolje je ako učiš da ideš na predavanja, bar imaš neki smisao šta se dešava na predmetu, koliko god to naporno bilo (što ja upravo na ovom primeru nisam radila, jelte, ali ajde).
Ђе с' Огмице! :) Ја сам нашао мотивацију и баш ме је тргло из летаргије. Учим цијели дан, а навече планирам са дјевојком неки излазак, филм, вечеру. Не сјећам се да сам икад овако уживао, а био вриједан истовремено.
I ja nekako imam više motivacije nego prošle godine. Onako, socijalizujem se malo više i mnogo su mi dobri ljudi u grupi, pa me to vuče. Socijalizacija, ono razgovor sa ljudima, uživo i tako to je super stvar. x)
Da, uz to kad odeš u čitaonicu, baš i ne možeš mnogo toga drugog da radiš sem učenja. MAkar to bilo i petnaest minuta pa odeš na pauzu, tih petnaest minuta si učio.
Kod mene na fakultetu sve govna, to mnogo utiče da me sjebe. I ono 2-3 sa kojima popijem tu kafu ponekad, kapiram da sam ih neđe drugo upoznao da se i ne bi nešto družili.
Kod nas ima u sklopu instituta vamo jedna mala čitaonica i tu obično bude najviše 3-4 ljudi (osim kad su neke pauze između predavanja pa ih se nakupi još 3-4 da pojede burek kekeke). Ja nekad znam da učim 15 minuta pa zapalim cigar pa opet 15 minuta pa cigar i sve tako i mogu dok god oću. Nije zato što je mirnije, mislim kad sam sam tamo mogu slobodno da ponesem laptop i gledam porniće, nego jednostavno drugačiji ambijent i opuštenije se osjećam nego kod kuće... to mi je i želja najveća u životu da se maknem odavde i da se nikad više familiji ne javim. Nije da su oni loši, samo ja tako oću.
Viš' ima i kod nas isto takva bukvalno čitaonica u sklopu faksa. Mala je i ja tu nikad nisam mogla da radim. Ako imaš neku čitaonicu u biblioteci, ja bih tu otišla. Ali pošto vidim da ti ok ide i u toj u sklopu instituta, onda i ne moraš, ja lično nisam nikad mogla u čitaonici na faksu dučim, ali sad, svi smo različiti.
Celte, pišu gluposti!
Ma kažem ti, to je bukvalno prazno 90% vremena. Najviše sam sretao 3-4 da uči i to bukvalno danima kad je ispit pa sjednu tu da ponove dok čekaju da ih prozovu. Ostalim danima prazno, eventualno ono neko pred vježbu se tu uvuče da se skloni sa zime odnosno vrućine.
E sad, problem je da se natjeram da ustanem i odem tamo haha :D
kad samo na trenutak pomislis da pokrenes zivot, da preduzmes bilo sta, seti se prvo koliko je sve to tesko i koliko se nesposoban, i pusti ovu pesmu i ripituj je ceo dan, pomoce ti da ti vise ne padaju na pamet ideje da se pokreces za dzabe, svejedno neces uspeti
http://www.youtube.com/watch?v=Wof6V5DwR5g
Mozak je ljudski mnogo nepredvidiva stvar, nikad ne znaš kad će da se prejebe i ode u kurac. Evo baš danas moja mati i baba vode razgovor o jednom dalekom (hvala bogu) rođaku koji je u pedesetim godinama, ima neki oblik šizofrenije, živi sam u neljudskim uslovima, bez ikakvog kontakta sa realnim životom, na hlebu i vodi i tako to. Onako niži proćelav čovek, vidim ga tu po gradu u nekoj štrokavoj odeći, vucara se sa nekom pecaroškom kapom na glavi. Reakcije njih dve različite. Majka u fazonu "Jadan", baba u fazonu "debil, ludak, besposličar". I onda keva koja ga zna od malena priča kako je bio skroz normalan, odličan đak i fantastičan student medicine, do trenutka kada jednostavno nije skrenuo.
Upravo to i pokazuje da je bilo koji oblik neprihvatljivog ponašanja, pa i najblaži oblik depresije, veoma ozbiljna stvar, i daleko od toga da je to nešto što se leči tek tako. Saveti tipa "Izađi da trčiš/druži se sa ljudima/raduj se svakom danu" i tako ta sranja su, generalno rečeno, samo gluposti onih koji se nikad nisu našli u istoj ili sličnoj situaciji. To što su oni psihički jaki da nikad ne upadnu u takva stanja, ne znači da mi nismo normalni jer nam se padovi dešavaju.
Ljudi koje smatram, ili sam smatrao, za psihički najstabilnije osobe koje poznajem su me često iznenađivali svojim padovima. Najvrednije ljude koje znam, najbolje studente, sam zaticao kako spavaju ceo dan, kako padaju ispite za ispitima, kako odbijaju sport, izlaske ili bilo kakvu vrstu socijalizacije, kako pominju samoubistvo... Nekima to deluje smešno, ali takve stvari (pa i samo samoubistvo) su normalne pojave. Jer, ako se bar u jednom periodu života zapitaš čemu sve ovo što radimo, i ne nađeš odgovor, sigurno da će ti pasti na pamet da se ubiješ. Mislim, ne da probaš, nego bar teoretko razmišljanje o činu oduzimanja života.
Da ne dužim previše, našao sam se u ovoj temi, i to na tri načina. Prvo, ljudi koje znam su bili u toj situaciji. Drugo, ja sam bio u toj situaciji. Treće, ja sam sad u toj situaciji. Priča je prosta. Poslednja godina osnovnih studija i želja da se upiše master. Poneo 6 ispita u septembar i u toku leta uz pomoć jake volje i želje učio svaki dan, bez obzira što sam zbog problema sa kičmom praktično mesec dana bio nepokretan. U tri roka, položio sva šest ispita i upisao master na budžetu. Poslednji ispit (najteži na studijama) položio bukvalno poslednjeg dana poslednjeg ispitnog roka. Učio kao konj, motivacija mi nikad jača nije bila. Živeo život posle toga dobrih mesec dana, zajebavao se kao oni američki srednjoškolci kad dođu u Evropu da lutaju i lade jajca. E, tako i ja.
Onda krenuo master, tu kao malo učio, malo neki seminarski. Master kod mene i nije tako težak, profesore maltene sve već znaš, znaš šta traže, kako pitaju, kakve kolokvijume daju... I onda je jednostavno krenulo...
- Da ustanem rano mogu samo ako mi se prisere od rane zore, ili ako baš moram na faks. U suprotnom spavanje do podneva i duže, u zavisnosti od toga da li uopšte spavam, jer su tu i ogromni problemi sa nesanicom usled razmišljanja o ovome i onome.
- Gledanje serija i filmova na kompu, igranje igrica i gubljenje vremena za internetom. Prođe ceo dan, a ja na kompu, i onda kad treba da spavam, bukvalno mrzim sebe i nerviram se jer sam ceo dan uništio.
- Nenormalna nervoza kad se igraju fudbal i basket ili bilo kakva takmičenja.. Promašim šut u basketu i dođe mi da otkinem konstrukciju koša. Derem se kao idiot na sebe i ljudi me gledaju kao debila.
- Nerviranje jer me ljudi generalno gledaju kao debila.
- Ubeđivanje samog sebe da i jesam debil.
- Shvatanje da me ljudi doživljavaju daleko drugačije nego što ja sebe doživljavam. Shvatanje da me gledaju kao baksuza, asocijativnu ličnost, drkoša.
- Shvatanje da praktično ni zašta nemam neki poseban talenat. Shvatanje da sam i na faksu suvi prosek, iako navodno volim to što studiram.
I onda, iako sam sebe do pre godinu dana smatrao za karakternu, samostalnu i ličnost punu samopouzdanje, dođem do toga da sebe samog gledam kao kretena. Ljudi kažu uzmi aktiviraj se. Na plivanje idem bar 3 puta nedeljno, trčim skoro svaki dan (u slučaju da ne igram basket, nekad i jedno i drugo). Viđam se i sa društvom, idem tu i tamo, nije da sam povučen. I uprkos tome, prava korisnost mi je svedena na minimum. Učenje tek toliko da sebe slažem da nije da nisam takao knjigu. Seminarski me mrzelo da spremim, pa evo baš poslao profesorki mejl da kao javim da sam bolestan, da se odloži odbrana za narednu nedelju (ako ne odloži i dobijem nula poena, opet me boli kurac), mada ni tad neću da ga spremim. Sutra neću na faks, mislim naviću sat, ali znam da neće da me natera ni bomba da ustanem. Jednostavno je tako. Svaki dan isti, sve na isti kalup.
Do skoro sam bio "onaj stari". Takav sam da posle jednog basketa/pijanke/bilo čega što čini da se osećam dobro mogu da budem bezrazložno dobro raspoložen nedelju dana. Sad me ništa od toga ne čini srećnim, nego sve nekako preko kurca. Negde u periodu upadanja u to stanje se muvao sa nekom kolegenicom. Devojka skroz ok, sve išlo super i onda mene tako krenulo jednostavno da boli dupe za to. Pomislim na imanje devojke, na izlaske, romantiku, jebanje, razgovore, pomislim na to da budem nekome podrška i uopšte momak, i jednostavno nekako mi u startu deluje odbojno. Provalim da me čak i za jebanje boli kurac. Distanciram se i posle ona završi sa nekim drugim likom sa faksa, i ja tek tad shvatim koliko sam se zajebao, ali da vratim vreme opet bih isto uradio. Jer me boli kurac.
Ono, da ne bude da sam samo kenjao i jadao se, da dam i neki savet, jer sam se uspešno čupao iz ovakvih situacija.
1. Jednostavno nemojte ni da izgovorite na trenutak ono pedersko pičkarsko "Neće nikad da bude ok kme kme kme" jer biće veoma brzo.
2. Nemojte da se skroz povlačite i asocijalizujete. Radite stvari i preko kurca, biće kad-tad ok.
3. Dovoljna su ova dva. Vreme ostalo reši.
To je u principu to.
Promjena sredine je takođe veliki plus, pogotovo odlazak u, hm, napredniju sredinu. Ovo pod uslovom da si neizvučen, da ne kažem u kurcu. Ako ti to ne da elana, cijev u grlo burazeru, jebeš kreativnost pri samoubistvu.
https://31.media.tumblr.com/ecc8554537f50a8e34bc44f9a99e41a5/tumblr_mtw32z8HLK1r8f85do1_500.jpg
Ko bre da se ruga Tomi Gugutki?
одгледајте, ко није
http://youtu.be/zTUPhsJ6QAo
Капирам Гугутку, слично и код мене.