Koliko vas je osjetilo rat? Koliko vas je bježalo od kuće? Koliko vas zna šta je kad izgubiš nekoga u ratu?
Koliko vas je gledalo rat samo preko televozora?
Koliko vas je rođeno prije rata?
Zanimljivo mi je to što će meni neko iz Beograda ili iz unutrašnjosti Srbije objasniti šta se desilo za vrijeme rata, ko je kriv, ko nije, ko je šta uradio, ko šta nije...
Tema za maksimalno palamuđenje.
То Ремац.
Осећао бих се на продукте Гавриловића уместо Матијевића.
Meni je pola rodbine još uvek u Srebrenici. Oni koji su sve to tamo doživeli ne palamude, ćute. Mada, ne znam zašto čovek koji nije učestvovao u ratu ne bi mogao da ima mišljenje o tome? Ako nije, možda će u budućnosti?
remac, ja to i kazem. mene ovo prakticno uopste i ne dotice.
А за мене причају да отварам глупе теме. И отварам, али у односу на ово богами и нисам толико лош. Пуче ми пиштољ за то, шта би било кад би било. Те теме су најглупље. Катанац.
Нећу славити ако неким чудом ослободе Ратка. Спашавање 100 људи од сигурне смрти је хуман гест, али не може да обрише ни једну невину жртву, а да не причамо о великим бројкама. Вете, нагурај себи нешто у уста, па макар и ћалетов курац, само немој више да проговараш.
Moj stav o toj prici je veoma jednostavan. Sve krivce za ta sranja, kao i one koji to podrzavaju, koji se loze na takvu ideologiju treba po kratkom postupku. Leka nema, mator konj se nece promeniti niti nauciti nesto novo. Jebote, koliko su oni sranja, ti o kojima sam iznad govorio, napravili Srbima? I koliko ta mrznja i dalje zivi? Razmislite o tome. Pa pretukli su onomad tatu i sina jer je mali nosio zvezdin dres sto je aludiralo na to da su Srbi pa kao ajde, sto da ne. Udri po njima. E takva govna treba spaliti. Ima ih i dobrih, ne kazem, ali te idiote treba.
Elem, vezano za naslov teme, kapiram da nesto ne bih preterano obracao paznju oko svega toga, razmenio bih misljenje sa nekim i to je sve. Skupovi i javno prosvavljanje je besmisleno gubljenje vremena.
Ma strašno. Bože sačuvaj. jevrej i crnčuga oslobodili ustaška govna. Nevjerovatno!
Jevreji i crnčuge su uvek bili neprijateljski raspoloženi prema nama.
Nego, nađem jednu hrvatsku domoljubnu...
Ucija si skole
po stranome svitu
kako postat covik
kako dobit bitku
Sta si uz ramen
svakoga vojnika
za domovinu ti si
ponos i dika
Moji nisu tada ratovali, ćale prestar bio za regrutaciju, a ostatak familije odavno bio u inostranstvu, nisu bili po volji još onoj vlasti, još onog rata. Poslednji put su za Srbiju ginuli na Ceru, i na Kajmakčalanu. Ali moj otac jeste mislio da je u redu da pomogne izbeglicama, ta Oluja je stigla i do mog mesta u unutrašnjosti Srbije. Bila sam mala, ali sam upoznala te ljude koji su došli čak iz Gline. Dečak, izbeglica, mi je pričao o mrtvim ljudima koje je video, i o tome kako bi rado sipao so nekom Hrvatu na živu ranu. Morala sam da pitam majku jesu li Hrvati daleko, i šta je to živa rana.
Ja stvarno ne znam koja generacija odavde nije osetila neki rat. Osetili su rat i oni koji se nisu ni rodili u Srbiji, a Srbi su. Kako onda da ne osetimo, mi, koji smo blizu jedni drugih. Hrvati su nam komšije. Palamudimo jer smo bliski. Pobijemo se pa idemo na koncerte, mada ni ne mora tim redom.
Ja da sam Hrvat, isto bi mi bilo k'o da sada vrate nekog Šešelja ili Mladića nazad iz Haga i kažu da nije kriv.
...Znači, bolelo bi me dupe dal' se vratio ili ne.
DRINU ĆEMO PREGAZITI A SRBIJU ZAPALITI!
http://www.youtube.com/watch?v=kSB4NrxW748
Lako je sada pričati o tome, teško samo onim ljudima koji su tada nastradali. To da li su oni na slobodi, ili u bajboku nije bitno, jer to neće promeniti ništa. Čovek ako je pokvaren, on ostaje pokvaren do kraja, samim tim čak ni osuda na smrt ne menja ništa jer ideologija tog pokvarenjaka i dalje živi posle njega kroz njegove sledbenike koji dalje ubeđuju narod da su oni mučenici, a zločini su se desili i tu više nema povratka ni promena, nego treba raditi na tome da se rane zacele i da se strasti smire, a mržnja, kolko tolko ublaži, ako moguće i nestane u šta sumnjam, jer je ona viševekovna. Moj subjektivni osećaj po ovom pitanju je samo tuga za nastradalima, a takođe i onim jadnicima, poput mog ćaleta, koji i dan danas osećaju traume zbog grozota kojih su se nagledali u ratu i postupaka koji su bili primorani da počine dok su nosili uniformu pod zastavom ove nazovi države, koja im je pružila samo jad i čemer! Oni su zarad političkih interesa nekolicine glavonja sebi doslovno upropastili život. Moj je ćale bio čovek koji je pre rata uvek bio nasmejan, spreman da pomogne i najgorem dušmanu, sad je nervozni i depresivni pedesetogodišnjak, razočaran u život i bez volje za istim. Rat nije doneo ništa, samo ljudske žrtve i finansijski kolaps koji se i dan danas oseća, i na žalost sve više eskalira. E sad tu postoji veliki problem, naše srpsko prokletstvo koje se vuče još od Nemanjića: nesloga. Umesto da probamo da nađemo zajednički jezik i to sve zajedno prebrodimo mi se međusobno ''koljemo'', mrzimo ceo svet i uvek su nam drugi krivi za sve. ''Nek komšiji crkne krava'', je sve što Srbin zna da kaže kad mu bližnji učini nažao. To je najveći problem na kome treba da radimo a ne da diskutujemo o presudama Haškog tribunala, koji je sam po sebi cirkus i samim tim su presude njegovih sudija već odavno prestale da zavrednjuju moju pažnju. Naravno da mi je žao što zločinci nisu kažnjeni ali šta se drugo i moglo očekivati od Haga? Još od početka suđenja se znalo da će epilog biti ovakav, samim tim me ovo uopšte ne iznenađuje, niti sam potresen, jedina stvar koje mi je žao je što sami sebi zapržavamo čorbu i što zbog zamenjenih vrednosti i pogrešnih ideologija sami sebi kopamo raku.