Iživljavanje nad nervima mučenika. Najčešće ga primenjuju one osobe koje ti ne smeš da jebeš u mozak,da bi završio školu ili zadržao posao.

Fenomen rasta materijalne i emotivne vrednosti predmeta proporcionalan vremenu kišeljenja u zemlji. U nedostatku pravih i velikih otkrića važnost se pridaje najtrivijalnijim predmetima poput trule daske iz rimske javne kenjare ili turpije za nokte triperične prostituke iz Pompeje. Među kolekcionarima vlada suluda jagma za posedovanjem galskog opanka čije raspadanje će se dovršiti na zidu salona, indukujući pohotna i setna maštanja tipa „ah čija li je rutava noga ovo nosila pre nego što ju je Cezar svojeručno čereknuo od ostatka rutavog tela“. Međutim, najvažnija je priča. Ona je najcenjenija. Predmeti sa pričom mogu lako preskočiti vekove na berzanskoj top listi. U nedostatku istinitih priča poseže se za halucinogenim rekonstrukcijama i pukom izmišljanju, jer priča je ta koja prodaje. Na kraju, koji će vam kurac zarđale mamuze teksaškog kauboja ako nije opljačkao nijednu banku i nije skončao u revolveraškom dvoboju sa rupom u stomaku, nego se čitav život jebavao kravama i poginuo tako što je mrtav trezan pao sa ćopavog konja.

Napaljenik. Zavoli Partizan zbog dobrog šortsa iz Grobari šopa. Zna sve o slovenskoj mitologiji samo zato jer mu je Arkona do jaja. Pogleda Šišanje i ošiša se. Pogleda i posluša Varga Vikernesa pa se oboji u plavo da bi mu išlo uz plava sočiva. Zbog gotivljenja Čarli Šina oblači se kao maskota. Ma kao dvije i po maskote. Jednostavno napaljenik.

„POGLEDAJTE kako se stvari kradu!“

~ Džordž Buš Mlađi

„Iskreno nas više nije briga. Oni se samo bore kao deca. “

~ Kapetan očigledan o Balkanu

Balkansko poluostrvo je istorijsko mesto na Zemlji i značajno mesto na Farskim ostrvima. Njegova istorija datira od početka čoveka i bacanja kamena. Neki od prvih oblika ljudskih bića evoluirali su na ovoj teritoriji i od tada očigledno više nisu evoluirali. Balkansko poluostrvo nalazi se levo od kraja sveta. To je najsjebanije mesto na svetu, neposredno ispred Skandinavije.


Istraživači tek treba da pronađu Balkan. Priča se da je to negde između Evrope, Azije, Afrike i krajnjeg idiotizma.

Demografski podaci

Ovu teritoriju su uvek zagađivale mnoge vrste, posebno albanska (ilirska ili grekofobična) i crnogorska (lazodojska) plemena, kao i bugarski (tatarofonski), grčki (monkeidonophobic) i majmunski (Firomians ili Bugari iz samo-obične-idiotske ) plemena, pod vođstvom srpskih (Ifuckiouallfuckinfuckheadedfuckheads) vrhovnih plemena. Danas je zemlja naseljena milionima ovaca i:

Albanci (koji su posvećeni napornom / mekanom / psećem radu na tome da postanu većina na Balkanu, Švajcarskoj, EU i ostatku sveta, čak i Kina (do sada neuspešno, ali Vlada SAD radi na rešavanju tog problema))

Bošnjaci (kriza identiteta, ali oni znaju da nisu Srbi niti Hrvati)

Bugari (koji su u stvarnosti Cigani i Turci i Tatari, ali svi ostali Sloveni su Bugari)

Hrvati (što će izazvati nerede bilo gde, bilo da se radi o tenisu, vaterpolu ili rukometu ili dalmatinskoj izložbi pasa)

Grci (koji su vlasnici svega, zapravo su šanse da oni stvarno poseduju vas, ali vi još uvek toga nisu svesni. Vole sir.)

Cigani (svuda su, osim tamo gde bi trebalo da budu - Indija)

Majmuni (Firomians) (koji su drevni ljudi)

Crnogorci (koji su lenji Srbi)

Rumuni (država koja je nacionalno jelo je čorba sa želucem, salata od povrća i „sarmale“. Zemlja sa najviše Cigana koji govore mađarski jezik.)

Srbi (Najjači narod na svetu !!!.)

Slovenci (koji više nisu Sloveni, ali poput imena, peglanje nogu (ne shvatajte to doslovno) (mislim da to shvataju kontra-doslovno) (ne, drugi utisak) (da, na to sam mislio))

Turci (koji su ceo ovaj region okupirali 500 godina i sjebali ga u potpunosti i zauvek)

Sve te vrste imaju veličanstveni običaj: kukanje i prepiranje oko svih ostalih vrsta. Borba protiv plamena je moćna zabava i dovela je do mnogih srećnih festivala pljačke i pljačke na dobrom starom Balkanu. Turiste se podstiče da uđu i klade se u kazinima ko će pobediti u ratu (a tu je, naravno, obično jedan ili više njih, koje se obično vode horde varvara u odeći fudbalskog tima sa plamenim natpisima i vile, uzvikujući ime neke ekipe "foodball").

Istorija

10000. godine pre nove ere, malo pleme humanoidnih stvorenja uselilo se u centralnu Evropu. Ovo pleme bilo je predak današnjih Balkanaca. Rani, neolitski Balkani bili su jednostavno, ratničko društvo. Kad nisu u lovu, Balkani su obično bacali kamenje na glave svojih suseda, popišani na travu komšija ili su jednostavno provodili slobodno vreme ubijajući se. Iako se čini nemogućim, evolucija je uspela (blago) poboljšati Balkanijce, pa se neće međusobno često ubijati. Takođe, današnji Balkani nisu toliko dlakavi, neki od njih čak i hodaju ravno i artikulišu reči kada govore. Ali, divljaštvo je i dalje prisutno u životu današnjih Balkanaca. Samo je pitanje vremena kada će ustati i baciti kamen na glavu komšiji.

Religija

Balkanci su politeističko društvo, ali tradicionalno obožavaju samo nekoliko glavnih bogova. Pomenućemo neke od njih: 1) Ozujsko izgovara se O-zhooi-skou. Boginja sreće, plodnosti i smeha. Sudeći po nekim pećinskim slikama, predstavljena je kao velika boca jeftinog jakog piva. 2) Pelinkovac Palin-ko-vatz. Bog snage. 3) Spek Shpeck - bog zdravlja i muškosti. Obično se predstavlja kao kriška slanine. Drugi, manje popularni bogovi su Luk, Cevapi, Pečenica, Droga itd. Neka balkanska plemena takođe obožavaju mračne bogove poput moćne Rakije Rah-kee-iah - boginje smrti i ludila, zle sestre Pelinkovca. Rakija se obično predstavlja kao boca vrlo jake šljivovice. Religiozni rituali se izvode gotovo svakodnevno, što je važan deo života svakog Balkanaca. Nažalost, nemamo mnogo informacija o verskim ritualima Balkanaca, ali neka iskopavanja nam govore da su ti rituali uglavnom koncentrisani na to da se napiju, pevaju glupe pesme i (ponekad) pokušaju da uhvate ženu.

Takođe se mora reći da su bogovi koje su obožavali Balkanci dobro poznati širom sveta. Upravo su im druga društva dala različita lokalna imena. Neki od njih su se razvijali tokom godina, pa ne znaju svi svoje korene, ali sigurno ćete pronaći njihove tragove u svakoj kulturi / religiji na ovom svetu

Društvo

Balkanci održavaju vrlo jake društvene odnose između članova plemena, posebno muških ratnika. Mnogo vremena provode zajedno uglavnom slaveći bogove (vidi poglavlje Religija) i sisajući penis. Naročito kada njihove žene nisu u blizini - šireći epske priče o nečijoj borbenoj hrabrosti, seksualnim dostignućima ili izdržljivosti na pijenju. Iako su vrlo rječiti u ovim situacijama, u drugim stvarima su potpuno suprotne. Na primer, balkansko društvo ima problema sa određenim rečima, poput „rada“, „posla“ ili „posla“. Čini se da Balkancima nedostaje sposobnost da u potpunosti razumeju ove reči.Ova anomalija je posebno primećena u južnim delovima Balkana.

Ako ne jedan od najlepših ili najčešćih, onda definitivno jedan od najspecifičnijih običaja u šarenolikom i svakako maštovitom folkloru naroda srpskog. Hronični ritual varirajućih razmera koji pre ili kasnije „zadesi“ maltene svaku familiju, porodicu ili krug prijatelja, bez obzira na brojčanost i „teritorijalnu rasprostranjenost“ istih. Što bi rekao moj diler, Mahmud: „događaj koji se dugo planira, ali ne tim povodom“.

Elem, što zbog ratova, što zbog seoba, što opet zbog kojekakvih ratova, tek - Istorija je tako htela da kategorija PORODICE na ovim prostorima apgrejduje ( čitaj: „degradira“ ) u jedan pojam poprilično širokih razmera sagledavanja, kako u figurativnom, tako i u onom bukvalnom smislu. Onda se početkom 20-og veka pojavio i termin „ekonomska kriza“ i celu stvar, razume se, još dodatno skenjao. S tim u vezi a u potrazi za boljim životom ili čak najobičnijom korom hleba, naši ljudi su se zadesili i u najudaljenijim kutovima ove naše plave planete, ostavljajući iza sebe svoju otadžbinu, prijatelje, rodni grad, kuću, i u istoj babu, dedu, majku, oca – između ostalih. Neki su dogurali dalje, neki bliže, a neki su, bogami, „uspevali“ samo granicu ( il‘ dve ) da pređu i tu i ostanu, živeći k’o kojekakvi, nedobog, „neuspeli pokušaji imigranata“, prezreni od svojih domaćina i, uostalom, sebe samih.

Bilo kako bilo, i naročito glup čovek bi lako shvatio da se u svemu ovome najverovatnije i krije glavni razlog praktikovanja i, uopšte, POSTOJANJA tragi(komi)čne pojave iz naslova ( a koji je moj lerdi tako lucidno sažeo ) : realna i najčešće u kilometrima izražena UDALJENOST članova gorepomenutih socijalnih grupacija jednih od drugih, koja vremenom metamorfozira u udaljenost emotivne vrste, za koju, s druge strane, ne postoji dovoljno velika merna jedinica u paleti istih ( doduše, on ili ona to ne bi rekli u baš toliko reči; prim.prev.)

Želja je, razume se, itekako prisutna; velika, ogromna, nepodeljena, nezadrživa, neizdrživa, i – narafski – i više nego LAŽNA. Ponekad se okrene i neki telefon, obavi strastveni i neretko višeminutni razgovor u kojem se i po nekoliko puta izrazi potreba sa skorim viđanjem, okupljanjem, darivanjem međusobne novorođenčadi, zajedničkim pravljenjem torte/roštilja, vraćanjem onog starog, triput zaboravljenog duga/ašova/rezervnog točka/pičke materine...Oni nešto bezobraznije prirode usude se čak i da razdrmaju već vekovima „tradicionalno lenju omladinu“, ne bi li preko „tija nji’ovi fejsbuci i ostali kurci“ sa svojim generacijski, i isključivo „generacijski“, bliskim rođacima/kumovima/osobama s preke strane što efikasnije i - zašto da ne? - što JEFTINIJE organizovali skori radosni događaj. Naposletku se, „nažalost“, uvek nešto ispreči a razlozi variraju od prezauzetosti/zaposlenosti, gadnog šefa i bola u rendom delu tela ( da, dobro ste pretpostavili u „kom“ ) do kuće koja prokišnjava, pokvarenog auta i (pre)skupe karte za autobus, avion ili jebenu podmornicu.

Al‘ gle’te kurca...Kao što se kad Erik pojede bananu dešava neverovatna promena, tako se za 180 stepeni okrene i gorepomenuta situacija...kada neko umre. Da l‘ zbog straha od Svevišnjeg ili sopstvene savesti, tek - gotovo momentalno prestaju svi telesni i ostali bolovi, meteorološke prilike postaju k’o one u prokletoj Sahari, auto dobije jebena krila, karta se kupi za pola sata, a navodno se i šef otera u tri pičke materine. Na veliku radost pokojnika, svakako...

Dan iznevernih očekivanja.
Dan kada je sve trebalo i moglo bolje.
Dan kada je... Jebiga Gigo, kako bre da zaboraviš datum kad si prvi put prislonio dršku svog budaka u budoar gđice Konstatinović?

Jedna od najčešćih zabluda mladih, pa i onih malo manje mladih parova. Bilo da se stvarno vole i da im je lepo zajedno, bilo da su jednostavno uhvatili zadnji voz i izbegli starost u samoći, sigurno postoji neki događaj koji su prećutali ovom drugom. Drugačije bi ona gledala svog dragog kada bi znala koliko se samo puta valjao po blatu pijan i drogiran, a teško bi i ona zadržala njegovo poverenje kada bi znao koliko je kurčeva prešlo preko nje. Ćutanje je zlato.

Jedna prilično česta pojava u ljudskom svetu. Prvo nešto ti se ne sviđa i napljuješ ga najstrašnije, kako bi nakon toga shvatio da je to ipak potpuno suprotno. Ili ne moraš da ga napljuješ, ali si prosto revoltiran okolnostima u kojima si se sreo prvi put sa određenim predmetom ili osobom. Neki kažu da su hejteri prikriveni obožavaoci, nekad imam osećaj da stvarno jesu. Samo što neće da priznaju. Naročito u hejt raspoloženju. A onda prođu godine i ljudi se promene, shvate da su živeli u mehuru od sapunice, koji je pukao (If you know what I mean) i onda prihvate. Ili se opamete. Ili shvate da mladost prolazi i da je život ruža koja živi koliko i druge ruže, samo jedno jutro, što bi rekao jedan barokni pisac. Ili prosto izgube glavu.

Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvо tеlо su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki čаsоpis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.

Тапија. Крајност. Креативна опаска на спољашњост женсколиког створења које и рођеној мајци делује одбојно. Задњи степен поређења. Ружна - ружнија - ружна ту и тамо - ружна да сачува драги Бог - ружна к’о смрт - ружна као да ју је кобила у трку ождребила - најружнија - не бих је ни мотком - личи ми на украјинску постчернобиљску мисицу.

Када би се правио микс од неких познатих личности у циљу добијања горе наведене, у обзир би дошле рецимо: Исидора Бјелица, Вјерица Радета, Јелена Триван, Горица Поповић и наравно Марија Шерифовић.

Oproštajna tragikomedija heterogene pozorišne trupe "Jugopajton" iz 1990. i 1991. godine. Glumci su je izvodili na raznim scenama, a pred svojom publikom koja se uskoro uz veliku svađu razišla zajedno sa trupom: navodno zato što je ova postava bila daleko gora od mnogih ranijih. Ova predstava je još nosila i podnaslov "Rekonstituisanje", pa je ova komplikovana reč možda malo dodatno oterala već sumnjičavu publiku, koja je ionako smatrala da je ovaj projekat obična jeftina zabava i razbacivanje para. Većina ljudi je već ionako počela da gleda paralelne individualne projekte, koje su pojedini članovi trupe već razradili

Trupa se ustalila već u prvoj polovini 20. veka, ali je svakako svoje najslavnije dane doživela u vreme jednog glumačkog asa, koji je debitovao na sceni 1940ih godina, a koga je obožavalo fenstvo ne samo u njegovom kraju, već i šire. I tako decenijama. I onda, kako to obično biva, ovaj as je poput Molijera umro na daskama koje život znače. Trupa tada menja koncept, i odlučuje se za jednakost svih 6 članova (plus 2 honororna glumca) poput slavnog "Monti Pajtona". No, ubrzo, postaje jasno da ekipi nedostaje maštovitost i na videlo izlaze razne nesuglasice, privatne i porodične afere, koje su decenijama gurane pod tepih. Ipak, ključno je bilo to što je trupa faktički ostala bez cvonjka ušteđevine. Tada na scenu nakratko stupa novi direktor, koji pokušava povoljnim zajmovima od drugih pozorišta i finansijskjkih fondova da postavi trupu na noge. Iako se činilo da će uspeti, dok se odigravala ova predstava, sve se urušilo.
Što se same ove predstave tiče, ironično je da se ona bavi borbom za opstanak jedne nekada uspešne pozorišne trupe. Istorija njenog izvođenja nije naročito slavna. Prvi put je odigrana 22. januara 1990. godine u Beogradu, posle čega se upravni odbor pozorišta razišao i više se nikada nije sastao. U narednih godinu i po dana sve su učestaliji bili incidenti na predstavama, čiji je akter bila publika. Ipak, sve je nekako eskaliralo na izvedbi u Ljubljani 25. juna 1991. godine, kada su dva člana trupe posle završnog naklona objavila publici da napuštaju ekipu. Došlo je do incidenata u gledalištu, tako da je naredno izvođenje bilo odloženo za 10 dana, a ovo dvoje su ipak odlučili da do daljnjeg ostanu. Sledeći put, "Putujući cirkus" je u pomirljivom tonu izveden na Brionima i uglavnom više nije bilo incidenata sve do 7. oktobra, kada je u Kazalištu u Zagrebu eksplodirala kašikara, posle čega je došlo do masovne tuče u samoj zgradi i oko nje, uz dosta mrtvih, a trupa je definitivno prekinula turneju.
Doduše, uz međunarodno sponzorstvo, glumačka ekipa je poslednji put (u suženom sastavu) odigrala skraćenu i izmenjenu verziju predstave u Dejtonskom teatru 21. novembra 1995. godine.

Pandan nekadašnjim ratnim saborcima koji su se zajedno držali i pomagali se međusobno u teškim situacijama zadatim ratom.
Saborci iz Guče su ekipa koju si upoznao na saboru trubača, pošto su te mortus pijanog i unezverenog pronašli kako ležiš u budžaku iza šatora gde si otišao da pustiš pevcu krv posle Bog zna koliko unešenog piva (i rakije) u sebe. Saborac te je pronašao jer je i on krenuo u isti budžak da pusti zmiji suzu ali je bio manje odvaljen i pribran da pozove ostatak svoje ekipe da te odnese do svog kamp šatora i pruži prvu pomoć u vidu 'ladne vode i surutke koju su radi preventive poneli sa sobom.

Žešće oronula i neuredna soba. Mogućnost normalne egzistencije i hodanja je nemoguće, a ni svest o tome gde šta stoji nije fizički moguća bez Zahija Havasa, njegovog pustinjskog autfita krem boje, još par članova tima i poveće grupice egipatskih šljakera koji kopaju 'de im ovi "stručnjaci" kažu dok hoćne Moldavke glancaju Zahijeve testise, a posle mu horski pevaju "Oj Manjačo".

Ova škola je nastala u Srbiji 90-ih,gde pohađaju učenici i dan danas kako u Srbiji tako i u regionu.Moto ovih škola je "Ima hleba bez motike".

1. Strog profesor - To je profesor ili profesorica koji voli da se iživljava na učenicima. Kod nekih je to zbog ideje da je njihov predmet od odsudnog značaja i da se sve metode moraju primijeniti da se učenici natjeraju da nauče njihov predmet (najčešći slučaj kod matematičara), a kod drugih je to zbog urođene doze sadizma. Mada ni ovim prvima sadizam nije stran. Sadistički znaju biti nastrojene profesorice likovnog, koje su, ko zna zašto, utripovale da je likovna umjetnost najplemenitija stvar na svijetu, i da svi moraju znati da crtaju, ili bar moraju naštrebati silnu teoriju i znati prepoznati sve moguće slike.

2. Profesor entuzijasta - To je profesor koji obožava svoj predmet i uživljava se u predavanje. Iako i on zna biti strog, učenici ga obožavaju, ili barem veoma poštuju. Kod takvih profesora te je sramota da ne znaš. Uglavnom predaju predmete koji se na neki način bave društvom - istorija, srpski, sociologija, filozofija i sl.

3. Profesor profesionalac - slijepo se drži propisa. Ko god zakasni, ma i minut, piše mu neopravdan čas. Ispoštuje sve termine za obradu gradiva, ispitivanje, kontrolne i pismene. Predaje odlično, ali se emocionalno ne unosi. Zato oni koje njegov predmet interesuje će ga pratiti, a ostali će se smoriti. Na času ne zahtijeva preveliku disciplinu i sve toleriše što njega u predavanju ne ometa. Ipak ne dozvoljava igranje karata i slične stvari. Dijeli ocijene krajnje objektivno, a time i nemilosrdno. Ako te uvati da ne znaš, kec ti ne gine, pa da ti je on i rođeni ćaća. Takvi najčešće predaju predmete poput hemije, stranih jezika, latinskog, geografije i sl.

4. Profesor - boli me uvo za sve - Voli svoj predmet i u tome je sličan entuzijasti, ali ga voli na neki tragičan način. Svjestan je da većinu učenika to što on predaje apsolutno ne interesuje i da takođe većini to nikada neće ni trebati. Zato u nekom polutužnom raspoloženju predaje onoj šaci jada koja ga sluša, a ostali bukvalno mogu kolo igrati na času, iako u praksi, oni obično odu u lokalnu birtiju, jer on nikoga ni ne zapisuje. Na kontrolnom se može prepisati, a na usmenom se može dobiti petica i nakon svega sat-dva učenja. Mnogi, snalažljiviji dobiju 5 i na osnovu prelistavanja udžbenika na času i tuđeg šaptanja. Kod mene u gimnaziji, takav je bio profesor fizike.

5. Normalan profesor - on je na sredini između entuzijaste i profesionalca. Poštuje pravila, ali ne slijepo. Unosi se u predavanja, ali ne tako romantično kao entuzijasta. Najobjektivniji je od svih, ali gleda i druge stvari osim čistog znanja, tako da može nekome progledati kroz prste ako mu treba za prosjek ili ga poštediti ako taj dan ima kontrolni iz nekog drugog predmeta. Odlikuje ga zdrav razum i često učenicima prenosi svoje životno iskustvo, a ne samo znanje iz dotičnog predmeta. Takvi najčešće predaju neki "smiren" predmet poput biologije i sl. Malo je muškaraca takvih profesora, jer je svaki prof. bar u neku ruku otkačen, dok postoje malobrojne, ali ipak postoje, profesorice sa ovakvim smirenim i normalnim pristupom.

6. Matematičari - iako su već pomenuti kada sam govorio o strogim profesorima, matematičari su, svako će se složiti, zasebna kategorija. Kod njih može da se pojavi čitav niz pomenutih osobina, ali im je svima zajedničko da vole piti krv učenicima. Pošto misle da je matematika klikeraški, a ne štreberski predmet, skloni su vrijeđanju učenika po formuli "ne znaš matematiku = ti si glup". Čak i kod najpitomijih primjeraka ove sorte uvijek vlada napeta atmosfera na času, a o nedisciplini niko ni ne pomišlja. Mnogi dođu u srednju školu (naročito gimnaziju) sa slabom podlogom iz matematike iz osnovne, i u gimnaziji kada to dođe do izražaja profesori im nabiju komplekse kako pojma nemaju, i tako zamrze matematiku i bježe od tehničkih fakulteta ko đavo od krsta. Mnogi od njih imaju kliker i sklonost za matematiku, ali im profesorska strahovlada izazove košmare i njihov matematički potencijal nikada ne bude iskorišten.

7. Profesorica pufnica - uglavnom predaje neki ne previše zahtjevan predmet poput psihologije, logike, demokratije i sl. Ona nastoji biti stroga i održati disciplinu, ali joj to jednostavno ne polazi za rukom. Jednim dijelom zato što učenici njen predmet ne doživljavaju dovoljno ozbiljno, a većim dijelom zbog njene blage, krhke, nježne prirode. Koliko god se trudi biti stroga, toliko to ona suštinski nije. Njena "strogoća" je u tome da ti da 4, a ne 5. Svi je vole, a ako je mlađa, neki se na nju i lože. I ona često s učenicima priča o svim mogućim temama nevezanim za predmet.

1.Inteligentni: To su učenici/studenti kojima je logika jača strana. Vole da uče kroz razmišljanje ,upoređivanje, povezivanje, analiziranje... Ne vole teorijske predmete, jer se oni uče napamet („bubaju”),a i u njima se trude da uče na svoj način. Budući da njima dobro idu predmeti sa kojima se ostali muče (matematika i fizika) u odeljenju važe za pametne. Dobri su i u hemiji, ali manje je vole pošto je za nju neophodno i učiti napamet teoriju. Ostali im često traže pomoć i objašnjavanje.U odeljenju ih najčešće ima nekoliko. Profesori uglavnom vide njihov talenat i cene ga.

2.Vredni: To su učenici/studenti koji su spremni da se trude, imaju volju da čitaju gradivo dok ga ne zapamte. Oni su najčešći tip uspešnih učenika/studenata. Nemaju neku specijalnu sposobnost, samo su radni i ambiciozni, njima se ostali obraćaju kada je potrebno ukratko prepričati neku lekciju, javiti se da profesor ne pita nespremne i sl. Pošto su marljivi,najčešće uče konstantno, a ne samo pred neki test, ispit ili odgovaranje. Dobro im idu teorijski predmeti (istorija,biologija,geografija...) i jezici. Profesori ih cene,ali manje nego prve.

3.Preko veze: Ovo su učenici/studenti čiji roditelji lično poznaju veći deo profesorskog kolektiva, ili nekog uticajnog odatle (npr.direktora). Da ne bude zabune,oni nisu nužno lenji,glupi i sl, ali realno je da će dobiti visoku ocenu bez obzira da li su je zaslužili. S obzirom da je jedan deo njih nesposoban za život jer su im roditelji sve dali na tacni, neki od njih nakon završene škole/fakulteta izvuku deblji kraj u daljem školovanju i životu.

4.Srećni: Oni nemaju jako izraženo ništa od prethodnog (što ne znači da nemaju ništa), ali se okolnosti često tako nameste da dobro prođu. Npr.kad ne nauče profesor ih ne pita (a trebalo je), nauče mali procenat potrebnog gradiva i baš to bude na testu ili odgovaranju, dobiju visoku ocenu jer je profesor dobro raspoložen, čuju odgovor od nekog drugog, ne urade domaći i to ne bude pregledano... Oni nisu tako česti,ali većina odeljenja ima najmanje 1-2 ovakva.

5.Snalažljivi: Samo ime sve kaže, oni se nekako uvek snađu.Bilo da prepišu od nekoga na testu tako da ne budu primećeni, naprave kvalitetne puškice i pametno ih sakriju, sažmu 10 strana domaćeg na 5 i to prepišu za mali odmor, čitaju iz knjige ili sveske dok odgovaraju tako da profesor to ne vidi, nađu nekoga ko želi i može da im pomogne u razumevanju gradiva ili pisanju domaćeg,suptilno se našale sa profesorom da ga odobrovolje i dopadnu mu se... Oni su zapravo inteligentni kao i prvi tip, ali se mnogo manje trude i svoj intelekt drugačije koriste.Najbolje prolaze u životu.

6.Kampanjci: Oni se trude samo pred neki test, ispit ili odgovaranje. Mogu imati više prethodnih karakteristika ili manje,ali generalno najgore im idu fizika i matematika jer su to predmeti kod kojih kampanjsko učenje najslabije funkcioniše (izuzev ako nisu talentovani). Relativno su česti. Ukoliko je škola/fakulet na koji idu zahtevan, kada se približi ocenjivanje neretko ovakav stil učenja dovodi do celodnevnog sedenja nad knjigom, neprospavanih noći, stresa, besa...

7.Zainteresovani: Iako su vrlo retki, ima takvih koje nauka jednostavno zanima, vole da uče i stiču nova znanja, krasi ih radoznalost.

8.Mito: To su oni čiji imućni roditelji materijalnim sretstvima žele da im obezbede diplomu i visoke ocene. Zbog ubrzanog načina života i postojanja interneta (mogućnosti da se inforamacije publikuju), ovaj tip je danas mnogo ređi nego nekada kada su ovakvi bili vukovci, studenti sa najvišim ocenama na fakultetu i sl.

9.Kombinacija: Uspešni mogu biti i oni koji nemaju ništa od ovog u jakom intenzitetu,nego više toga po malo.Ako neko ima sve ovo izraženo zajedno,to je svetsko čudo!

Pored značajnog broja standardnih ortodoksnih institucija kao što su Slava, lomljenje česnice ili odlaženje kod tazbine na nedeljni ručak, takođe postoje i brojni drugi rituali koji nisu toliko koncentrisani na prostor unutar granica naše zanimljive zemlje već idu i izvan iste, zahvatajući time mnoge druge narode i narodnosti evropske provinijencije. Jedan od običaja koji povezuju ove dve kategorije jeste i ovaj iz naslova a njegovo drevno poreklo datira još iz slavnih dana srpskog seljakanja u potrazi za hlebom nasušnim i, eventualno, nečim uz. Doduše, niko nije mogao da zna da će se to seljakanje nastaviti i do današnjih dana - a vrlo verovatno i zauvek – ali u namere Svevišnjeg ne treba sumnjati...pa, bar previše.

Elem, kako su se pomenute seobe najčešće kretale u pravcu SEVERA, gde se, je l’ tako, i nalazila ta toliko “obećana zemlja” ( što je svakako još jedan od dokaza večitog srpskog kontriranja konvencionalnom načinu razmišljanja; u ovom slučaju, u pogledu “južnijih, toplijih krajeva” ), susreti sa komšijskom ali i vazda neprijateljski nastrojenom nacijom Šandora, Juliški, Čardaša i Gulaša predstavljali su neminovnost koja je kod predstavnika nebeskog naroda izazivala onu pozitivnu tremu koju, na primer, ima gospodin Aca Lukas pred svoj koncert u dupke punoj Beogradskoj…pardon, “Kombank” Areni. Uostalom, kakvu drugu reakciju i očekivati na tom pragu one “prave” od dveju Evropa, pred tim prvim a ujedno i poslednjim zidom odbrane NJIH od NAS, fantomskoj liniji koja razdvaja “korisnike života” i “korištene od života”, dverima dolce vite koju nudi ta nova Atlantida, zvučnog imena Evropska Unija?

Doduše, to MOŽDA ima neke veze i sa tim što su naši ljudi onako redovno natovareni svim onim što su u datom trenutku posedovali - uz, razume se, nezanemarljivu količinu tegli ajvara, kiselih krastavaca i ljutenice ( bez koje se, realno, nigde i ne ide ) ali i senima predaka zbudženim negde u gepeku ili u krmači ( liberalno lociranoj “između/preko dece” ) - isto tako redovno nailazili i na opšte nerazumevanje strogih pograničnih zakona glede pomenutog sadržaja i konfiskovanje istog od strane brkatih mađarskih carinika brzinom kojom samo još jedan profesor trogodišnje škole može namirisati i apcigovati flašu žestine od ( preglasnog ) društvanceta iz zadnjeg dela autobusa za jebenu Budimpeštu, Prag ili - u slučaju siromašnijih zanata – prokletu Soko-Banju. Ipak, ekskurzija je ekskurzija, ma kud god da se ide. Bilo kako bilo, to „oduzimanje robe“ je Srbima strašno išlo na nerve, pogotovo zbog toga što je najčešće bilo ispraćeno i ponekom kaznom od tri i više nula a to se, uz sav optimizam zbog budućeg gasterbajterskog života, nikako nije moglo prihvatiti mirne duše. Šverc je, naravno, uvek bio primamljiva opcija ali su se Mađari po tom pitanju pokazali kao izvanredno dosetljiva gamad, krv im kolaboracionističku jebem, valjda zbog toga što su i sami nekada bili primorani na isti, ko im kriv što nemaju more. A i znali su s kim imaju posla, realno.

Ipak, Čovek je na kraju krajeva SAMO LJUDSKO BIĆE, pa makar on bio i mađarske nacionalnosti: tek, za samo par planetarno cenjenih nemačkih maraka, cenjena stranka je preko granice mogla da prenese i deset cisterni domaće rakije, sâm Bog zna ( ali i inkriminisani carinik ) koliko šlepera duvana, a cenim da bi propuštena bila i jedna omanja vojna invazija, ukoliko bi to nekome palo na pamet. I - kako to hepiend obično nalaže – od tada pa do danas međ‘ dva komšijska naroda cveta ljubav k‘o livada u proleće, sa slabim izgledima da će ikada uvenuti. Istorija će, ipak, imati poslednju reč; jer, ako su nekada Srbi bili ti koji su branili južne granice izumrle Habzburške monarhije od eventualnih osmanlijskih napada a danas iste prelaze od bujice imigranata čuvaju Mađari, ostaje nam da se nadamo da će, barem za naših života, sličnom logikom izumreti i ta prokleta EU, pa da se konačno okrenemo ka istoku, gde nam srce odistinski i pripada. Valuta će, doduše, biti nešto drugačija. Tamo ćemo ‘mesto markama i evrima plaćati u državnim firmama...

Kako da znate da vam drustvo u kome zivite propada ?
Tako sto se ljudi vise uvrede kad im kazete da su ruzni,nego da su glupi.

Malo je poznato, a retko se i hvalim, mada ne volim ni da pričam o tome, da sam do četrnaeste godine trenirao umetničko klizanje u sada već čuvenoj klasi Mate Miloševića i Olge Kepčije. Šta da kažem, bio je to lep ali i težak život, svakodnevni treninzi, sale koje prokišnjavaju, padanje na dupe milion puta, slušanje Adel, žuljanje muda u kostimu, susret sa predrasudama, neprihvatanje od strane muškog društva, nazivanje baletanom i pederkom, a s druge strane bilo je i lepih stvari, slava, novac, moć, droga, mogućnost ranog mirisanja ženskog oznojenog tela i tzv. alpski gimnastički seks sa bacakanjem u vis, teška i zahtevna disciplina, ma sve ima svoje, sad tek vidim.

Bio sam velika nada, i ja i ona, kojoj ime ne pominjem, i još se sećam prijema kod tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića posle još jednog uspešno osvojenog turnira iz serije 250, kada je on obećao sredstva, opremu, sale koje ne prokišnjavaju, eksere, strunjače, kozlić, specijalni plavi led i novu odskočnu dasku. Od toga naravno nije bilo ništa a moja partnerka, moja Anjočka od toga se ubrzo i razbolela a malo potom i umrla, nažalost samo umetnički, otišavši u tada sve popularnije Grand balerine, tzv. Saletove anđele, izdavši me i ostavivši me samog da vežbam u sali koja je već tada pomalo prokišnjavala...

To već nisam podneo, dotuklo me je, menjao sam potom partnerke bacakao ih sve u vazduh u nebesa, piruete, milion pirueta, ali to već nije bilo to, nijedno dupe kao Anjočkino nije prijanjalo u potpunosti u moje krilo, samo je ona nasedala skroz i taman, kao dupe Južne Amerike oličeno u Brazilu koje se revizionistički vraća u afričko krilo Gvinejskog zaliva odakle je otišlo pre milion godina... Gasila se već polako moja zvezda, imao sam gomilu medalja, trofeja, diploma, knjiga za odličan uspeh, bačenih meda i zeka puna jedna soba - počeli su bili i da se razmnožavaju međusobno, stvorivši novu rasu - takozavnih malih meka i zeda kojih je bila puna soba, kmečali su, nisu nam dali da spavamo po celu noć, taman jedno uspavamo, drugo se probudi a i skupo je bilo u to vreme doći do mleka u prahu za sve njih, rat, sankcije, ZaM, pa najmanje baš tad dobije bronhitis, ma da ne pričam sad...

Elem, onda je došao taj sedamnesti novembar devedestosme, industrija se kao malo oporavljala, zabeležen zavidan privredni rast... I tada, baš tada, kad je država cvetala, jedan moj nepažljiv doskok i istegnuta tetiva drkalica dovoljni su bili da zglob škripeći otpeva labudovu pesmu svojoj dragoj Bufon-Mendeljejovoj opni - hrskavici koja ga je strasno obgrljivala... Ironično, za to vreme, dok smo plesali moja tadašnja partnerka Olga Kirilenko i ja, išlo je baš Labudovo jezero... Kiselo sam se osmehnuo držeći se za zglob i psujući od bola... Rusi su odmah skočili na sudiju, nema šta, da ne grešim dušu, i da pomognu, kao kad je ruski car nazvao Francuze devestopetneste i reko saveznicima slušaj, daj tamo Srbima šta traže, municiju, pomorandže, brodove, sve, inače - zlo! E tako i sad, ustalo sve, najbolji njihovi lekari, fizičari, ruski vemea, svi, institut Lomonosev, Tarkovski, svi svi se okupili, namestiše nekako zglob, dadoše mi stan, salu koja ne prokišnjava i kakva-takva stalna primanja... Znači to, ne kažem, kad te prime za stalno, napravismo jedan bolji ručak da častimo te ljude, ali opet više to nije bilo to, izgubio se žar, sve sam češće razmišljao o penziji... Uskoro, otišao sam tiho, baš onog proleća kad su bombe počele da padaju, u dnevniku nisu me ni pomenuli, važniji je bio neki srušen most...

Sada pijem rezignirano i gledam ovog Noleta i sve isto, ko preslikano, istorija se ponavlja, e moji Srbi bitno je da starlete imaju i od ptice mleko a sale nam prokišnjavaju ej Srbende u pamet se dozovite, užad kisne, razboji trule, trule kobile niko više ne igra, ko da igra kad deca sva debela ko šarani oni što se guraju u onom bazenu (koji inače prokišnjava), kad jedu samo snikers, dao bih ja njima snikers, gde je nama bio snikers... Oprostite, odužio sam malo, revoltiran sam izvinite ali kome još treba isluženi umetnički klizač, sad sam samo domar u školi koja prokišnjava i tako, žiga me na promenu vremena i na prve taktove labudovog jezera, oženio sam izbeglicu s Kosova, jednu predivnu ženu koja mi je podarila porod i koja i vikendom tka za pare i tera me da jedem sir iz Leposavića imamo osamnestoro dece.

Mađarsko Kosovo. Koliko god se mi trudili da to potisnemo, ono što Šiptari rade nama na Kosovu, isto to smo mi uradili Mađarima u Vojvodini tokom vijekova. Na civilizovan način, naravno.