Giterski kvlt instrumental Zlatka Manojlovića, kojim počinje noćni program na Radio Beogradu 1. Neki minut pre dvanaest sati, spiker da filozovski osvrt na stvari koje su obeležile taj dan, u pozadini lagano kreće organa, i par sekundi pre nego što mu ga Zlatko da po gitari kaže nešto kul, a onda se iskljuci i pusti ga da nas udari pravo u slepoočnice.
Jedna jedina poznata pesma koju je taj ćelavko uradio, ali kakva...
Kada si je kao klinac jedne letnje noći dok ti je vrućina smetala da zaspis, okrećući se u krevetu, na babinom tranzistoru prvi put čuo i obratio paznju na nju, preko vremena si kad si imao izlaz u grad do 12 sati i slušao je kroz otvoren prozor buregdžijske radnje žureći da ne zakasniš, pa noći dok si učio da poraviš ocenu a kasnije za ispite. Dežurstvo u vojsci, noćne smena na portirnici, besane noći provedene radeći nešto što mora da bude gotovo za ujutru.
A onda si se dohvatio kola, kombija ili kamiona, i nekako uvek oko dvanaest sati, sam kao vuk, očajnički šaflujući po groznim lokalnim stanicama sa reklamama za pečenje sa panja, naletao na Beograd 1 i na tu pesmu i odjedanput, i noć, i loš put, i panduri sa radarima, i Mrkonjić svi su mogli da stanu u red da ti popuše.. A onda kada te život otera u pečalbu, i kada ti uz grlo krene ona prva DEBELA gastarbajterska knedla, a ti nadješ neki stari radio koji ima SW nadješ stanicu, sačekaš dvanest i osetiš da je sve još tu, i tvoja kuća i grad i šuma,i rakija u podrumu i alat u radionici, i puška i redenik zaključani u ormanu sve je tu i ti si opet zajedno sa njima. Sve je u redu, ali ti iz nekog razloga opet dodje da zaplačeš.

Норвешки музичар, текстописац, нео нациста, секташ, содомизер, секач, јебач пресретач. Вероватно најпознатији по томе што је ишао по норвешким вукојебинама и спаљивао цркве, и на тај начин доспео на насловне стране свих дневних новина, таблоида и готичарских влажних снова. Мање познат по свом über trve kvlt мизантропик бласфемик блек метал бенду Бурзум, који се састојао од, ни мање ни више, њега самог. Као мрзитељ свега хришћанског (иронично, право име му је Кристијан), сматрао је да Скандинавци треба да се врате својим правим коренима, односно нордијској митологији, да верују да Тор својим моћним чекићем Мјолниром прави звук грома ударајући о неки буђави пањ, да ћорави Один управља судбинама свих људских бића, и да цео свет почива на једној од грана дрвета које се зове Игдрасил (добар неки шит, а?). Пошто га, наравно, нико није схватао озбиљно, почео је да користи корпс пејнт (за неупућене, то је она шминка за секталике, бело на фаци, црно око очију, матер им јебем сотоњарску) али је тиме само привукао пажњу организације ПЕТА, која је мислила да је он страствени борац против истребљења великих панда. На крају, пошто му ништа од тога није успело, решио је да убије свог колегу блекера Јуронимуса (питај курац како се ово чита) 1993. године нове ере. Избо га баја 23 пута, и још оставио тело насред улаза у зграду. Јебем ли га, кад га је већ тако изтранжирао, могао је бар домаћи сапун направити од остатака, чисто да прикрије трагове. У сваком случају, осим медијске пажње и Нелсоновских ха-ха подсмеха, добио је 20 година ћорке. Тако му и треба, секталике у затвор! Међутим, на запрепашћење многих, изашао је 2009. године због, како кажу, петице из владања. Од тада је издао још два албума, а шушка се и да је запосео Андерса Беринга Брејвика неком вуду паганском чини, и на тај начин починио највећи монстер кил у Норвешкој још од Квислинга бана.

Opus magnum najnemačkijeg od svih nemačkih pisaca, Johana Volfganga Getea, i delo koje ga je svojevremeno etabliralo u creme de la creme germanske ali i svetske književne branše. Glavni junak, Verter, je klasičan romantičeskni pederko koji usled svoje preosetljive prirode beži od ljudi ali ne uspeva da pobegne i od okova koje mu nameće društvo njegovog doba. Tu je i neka nesrećna ljubavna priča (ne uspeva dumoči u izvesnu Loti) i on se, ultimativno turoban i razočaran u život uopšte, na kraju letalno samoranjava pucnjem u čontru, nakon čega umire 12 sati kasnije. Taj njegov poslednji čin, zapravo, treba posebno naglasati u čitavoj ovoj istoriji (a što je glavni motiv i iza ovog teksta) jer je od svih drugih delova romana iz naslova, naime, imao ponajviše efekta na svojevremene čitaoce istog. One muške, razume se, prepoznateljne. Roman je neko vreme čak bio i zabranjivan za štampanje a usled efekta koji je izazivao međ' sentimentalnom nemačkoj mladeži, a par Geteovih savremenika je pokušalo i da "preradi" njegov epilog u nekakav ziljavi hepi-end, ali uspeha bez.

Bilo kako bilo, "Jadi mladog Vertera" do dan-danas ostaju jedina knjiga koja je u čitavoj istoriji ljudske civilizacije inspirisala svoje poklonike da (po njenom čitanju) izvrše samoubistvo. Pored Kurana, tojest...

To su sise. Ženske.
Nešto što svi na svetu vole; žene da ih imaju a muškarci da ih poseduju. Ali da budu velike. Muškarac koji kaže da voli male ženske sise je lažov, glupak ili filozof.
One su sat za hipnozu u rukama iskusnog okultiste, sredstvo za manipulaciju kojim se isključuju svi centri zdrave pameti, a aktiviraju receptori za ispunjavanje njihovih želja. Njihovo njihanje tamo-'vamo je kao prizor talasanja klasja na povetarcu... Idila od koje muškarci osećaju toplinu u stomaku i krućenje međ' preponama.
Za njih je Džeri Li Luis rekao "goodness, gracious great balls of fire". Zbog njih je Romeo zgutao mišomor a Puškin primio kuršum u utrobu. Uz njihovu pomoć gledačice dolaze do slave i para a estetski hirurzi non-stop imaju posla.
VVL su centar sveta... ne padaju one na Zemlju iz svemira, nego se cela Zemlja vrti oko njih...

Ako ne računamo one relativno savremenije zaraze koje se pikaju po igraonicama-crtica-kućama i na konzoli u izboru svojih stotina miliona korisnika, u doba pre nego su se Toki, Street Fighter i legendarni Dino World uopšte ustoličili kao kultni arkadni naslovi u buvarama širom sveta a čitave eone pre nego što si u svoju Amigu morao prvo da naložiš 2 kubika boksita da bi isti uopšte pokrenuo "Legend of Zelda" kamoli nešto ozbiljnije, pored tetrisa definitno najpopularnija virtuelna igra svih vremena...ako ne i duže. Naslov koji je iskrivio kičme i prste milionima svojih fanova, a sve zarad tog "još jednog zalogaja", još jedne kriške voća, još jednog rekorda. Jednostavno programski koncipirana i sa grafičkim performansama prosečnog digitrona iz tog perioda (u inat onima što sad govore "Daaa, brate, ali grafika...", jebala ih ista), jedina poenta Zmijice je bila utoliti njenu nezasitu glad i učiniti je što većom, odnosno dužom, upravljajući njome ka "tačkicama" koje bi se pojavljivale na ekranu. Ako ste bili level pro - a to znači da ste maltene napamet znali gde će se pojaviti sledeći "kvadratić za pojesti" ili, u slučaju mog burazera (Txe Форестер, ako još ima neko da ne zna), unapred u svesci crtali plan putanje svoje gmizavog ljubimca) - mogli ste da dogurate prilično daleko pre nego bi prokleta zmijuštara "ugrizla" samu sebe ili udarila u spoljne zidove tj. barijere u samoj mapi, što bi automatski značilo da morate jebeno sve ispočetka. Ja sam, lično, naj dopadao onu, realno i najgotivniju postavku igre, gde si sa zmijicom mogao da prođeš kroz bilo koju spoljnu liniju mape (ekrana) i nastaviš sa suprotne strane od "tačke ulaska". Fazon, k'o u kosmičku crvotočinu da si ušao, krv ti jebem! Igra se kasnije sa konzole "Tetrisa" preselila i na prve mobilne telefone, a kako je zahtevala neverovatnih 1.3 KB radne memorije i vrtoglavih POLA SVEĆE brzine procesora da bi šljakala bez nekog većeg zabadanja. Popularnost je počela polako da joj opada sa razvojem personalnih računara i oksilri opreme, ali oldskul ljubitelji kvlt virtuelnih igara i dan-danas mogu da je skinu sa neta i pikaju d◯ iznemoglosti, fazon, k'o da nije prošlo 138 godina od šaraga "Banbus" prevoznika i ekskurzije na Goč, hotel "Dobre Vode", znači, ortaka iz klupe ujeo stršljen, 'teo dumre, ja išao sa njim i učiteljicom u Kraljevo u bolnicu, njega pregledaju, mi u čekaoni, a ona će: "Joj, samo da ne umre kao Mileni prošle godine (koleginica iz iste smene)...". Znači, pišanje.

Склопити дил тако да свака страна која учествује у том догађају буде задовољна. Договорити се око свих детаља, налажењем заједничког језика и интереса. Често иде уз мештанско пљување у шаке.

Sportsko-novinarska terminologija već izvesnog osvajanja I-og mesta u rendom disciplini sportskog nadmetanja, bilo od strane pojedinca ili kolektiva. Biti jednom nogom na onom najvišem mestu na pobedničkom postolju a usled odgovarajućeg raspleta takmičarskih rezultata, kako onih sopstvenih tako i onih tuđih.

Ostaje još samo da Hronos označi i zvanični kraj takmičenja pa da može da se otpočne sa šenlučenjem, oblokavanjem i ostalim interpretacijama slavlja međ' sportskim i ostalim življem, na ovim ili ostalim prostorima.

Generalizacija je jedna jako opasna stvar. Ume da izda svog korisnika brže nego što ovaj stigne da izgovori "Sva su jaja ist...", pružajući mu isto toliko izuzetaka od pravila koliko ima i potvrda istih. No, naši su moderi očito veoma neustrašivi oblici života te nam zadaše temu koja nas prosto tera da etiketiramo, stereotipujemo i, na sve ostale načine, subjektivno kategorizujemo nesluteća rebra diljem ove naše sluteće planete. Hoću da kažem - do jaja.

Elem, ima takvih pojava međ' ženskom čeljadi koje će na različite načine, pozitivno ili negativno, suštinski ili prolazno, fizički ili metafizički, uticati na nas muške više nego bilo šta drugo u našim životima, tu uključujući i lake&teške droge, vizije Isusa kako drži Sveti Gral i naše sirote majke, ne obavezno tim redosledom. Jedan će zbog određene ili više žena spoznati šta je to ljubav, strast, ljubomora, mržnja, drugi će upisati faks, treći ga završiti (četvrti, pak, završiti u zatvoru)...peti će konačno raširiti krila i odleteti iz toplog roditeljskog doma, šesti će razjebati onaj sopstveni, sedmi će se skinuti sa rendom poroka, osmi će zapatiti sve redom...a neki tamo 69-ti će korepetirati u jebenoj baletskoj školi "Lujo Davičo" za 300 dindži po satu i jedan osmeh koji mu je tada značio više od svih para na svetu. Doduše - umela je i graciozno da podigne nogu, noga, dakle, u množini akuzativa.

Ali ja nisam želeo da pišem ni o njoj, ni o njenoj nozi, niti o njenoj branši liberalnih erotskih shvatanja i poza...iako bih sa neobičnim zadovoljstvom rado evocirao uspomene sa pomenutih i vazda naelektrisanih, proba. Ne. Ja želim da pišem o jednoj drugoj kategoriji, onoj koja je pomalo i moj posao, i moj hobi, i moja strast, i moj krst i u kojoj sam dosad imao (i imam) daleko više uspeha u karijeri...ili barem što se tih, jelte, nogu tiče. E sad, mnogi od vas će sigurno reći "Vidi lika, 'oće tu nešto da kenja o operskim pevačicama a meni ortakinja/sestra od tetke uči solo-pevanje u "Manojloviću", 'nači, znam sve o tome!". E pa, ja ne govorim o njima, brate...a ne govorim ni o onoj tvojoj bigotskoj predstavi o jednoj operskoj pevaljci kao debelo-sisatoj krmači koja na sceni urla visoko Ce dok ti jebeno "zaječarsko" ne eksplodira u ruci kojom drkaš. Mada si delimično i u pravu, da znaš.

Ja, elem, moju opersku pevačicu viđam skoro svaki dan, još od svoje 16 godine. Jebiga - tako mi se zalomilo. Navukao sam se na njih u Srednjoj, šmrčem ih i dan-danas. Jednu sam i oženio, da imam za svaki dan. Možda sam išao linijom manjeg otpora, šaznam. Tek - vazda su bile starije od mene i, da budem sasvim iskren, daleko zanimljivije od devojaka mojih godina te su moje klinačke fore kroz interakciju sa njima sazrevale k'o zelen paradajz na julskom Suncu, a kroz njih i ja, mali zeleni u tom nepoznatom svetu rajskih stvorenja. Razume se da ja tada ni najmanje pažnje nisam poklanjao njihovom pevanju, tehnici, interpretaciji i ostalim dosadnim stvarima koje se tiču muzičke umetnosti (phahahaha "muzičke umetnosti", phahaha), već sam se uz smešno udaranje razloženih akorada u klavirskoj pratnji nepodeljeno divio njihovoj ženstvenosti, besprekornom izgledu i jedrosti, inače Svetom Trojstvu jebozovnosti kod kvlt rebara.

Ta jebozovnost je, između ostalog, i jedna od generalnih karakteristika svih profesionalnih "operačica", da se pozovem na prvi pasus ovog, svakako, traktata. Drugi stereotip je - a kako se Svevišnji često voli šaliti sa takvim stvarima - ogromna kontra-teža narečenoj jebozovnosti i često nerešiva sila gravitacije za tvoj polni ud. Sujeta. OP su jezivo sujetni oblici života i, uz bolesnu ambiciju kao Stereotip no.3, spremne su da zamrze, ubiju i šarmiraju sveže oženjenog mladog komšu da iseče i zakopa mrtvo telo onoga ko im se nađe tj. našao na putu ka zacrtanom cilju. Mene je jedna, primerice, gađala štiklom kada sam joj napomenuo da je promašila tonalitet u ariji, a druga mi je slala preteće poruke kada sam joj rekao da je "bolje da rodi bebu nego da abortira tonove" (prevod sa nemačkog). Tu, zapravo, dolazimo i do još jednog fun fact momenta u celoj ovoj studiji; naime, na pitanje "Da li želite da imate decu?", na uzorku od 100 operskih pevaljki, svih 100 će vam reći "Možda, jednom...nekad...meni je, znate, karijera na prvom mestu!", a potom će vam se na vašu primedbu da trudnoća čini glas lepšim i bogatijim tako slatko ismejati...da ćete ih sledeći put videti sa stomačinom, zuba do. Bogu hvala da ova moja već ima takav glas da bi eventualna beba od nje učinila jednog solidnog baritona...