Pokvaren upaljač je jedna od najvećih božjih pošasti koja može da snađe poštenog čoveka. Ako se to desi kada si u nekom društvu, sve je u redu - pozajmićeš upaljač od nekoga i nema problema. Ali ako ti se to desi kada si sam u stanu, onda fizičko i mentalno zdravlje dolaze na ozbiljan test. Kada pokušaš da zapališ cigaru, a upaljač odbija da radi svoj posao, da li zato što nema plina ili mu se potrošio/ispao kremen počinje horor film. Besomučno traženje drugog upaljača. Obično ćeš da pronađeš 3 do 5, ali neispravnih upaljača po nekim fiokama, kutijama i posudama koje izgleda ne služe ničemu osim da se u njima čuvaju neispravni upaljači i po neko otkinuto dugme i metalne pare. Pa to je rešen problem. Uzmeš jedan upaljač koji ima plin i jedan koji ima kremen i to je to. Ali, kao po difoltu, ne možeš da spariš ovu kombinaciju nikako. Prosto nema pllina. Rusi, braćo, zašto nema plina? A da siđeš do kioska i kupiš upaljač? Ma ko će sada da se oblači. Da pitamo komšiju da nema slučajno upaljač. Možda je pola noći pa je glupo da ih budimo, a možda je u sred bela dana pa su svi na poslu ili ko zna gde. A da nije malo sramota da tražim upaljač od komšija kad sam ih već iznapušavao sve. Kada su oni pravili buku i kada sam ja pravio buku. Jebeš sramotu, upaljač je upaljač. Jedan, drugi, treći komšija tek otvara vrata i psuje ti bližu i dalju familiju... Što ga zbog toga uznemiravaš, a upaljač ne bi dobio čak i da ga ima. Izvini prijatelju, pa nećemo da se vređamo zbog upaljača. Razmišljaj. Šta sada? Šibice? Odakle mi šibice... Ej živote. Nevoljno se oblačiš i krećeš prema najbližem kiosku...

Predstavlja listu pesama, koje se sezonski postuju na fb-u u zavisnosti od atmosferskih prilika i godišnjeg doba.

Posebno. Najčešće se koristi kada se opisuju negativne osobine nekoga/nečega. Kada ne želite nikoga da uvredite. Reč koja može da zameni sve "ružne" prideve.

Osoba u zrelim godinama (čitaj: već odavno zreo za penziju) koji u ranim jutarnjim časovima vozi pijane, drogirane i na neki drugi način mentalno iskrivljene osobe-saputnike u nekom od vozila GSP-a. Inače, vozio kamione sa krompirima za vreme materijalne krize posle drugog svetskog rata, pa kad više nije bio potreban na dotičnom radnom mestu dobio "prekomandu" u GSP.
Vožnja sa dotičnim majstorom izgleda otprilike ovako: Oko 4-5 ujutru (posle minimum pola sata čekanja, a napolju hladno u pičku materinu) poprilično pijan ulaziš u vozilo koje neodoljivo podseća na autobus (kao neki preteča buseva koje vidjamo po stranim filmovima iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih), sedaš na neki od praznih panjeva (čuo sam da te panjeve neki zovu i sedišta, ne znam zašto, meni baš i ne liče na tu stvar na s) i čekaš. Čekaš i čekaš, a u busu hladnije nego napolju, a majstor nikako da krene... Posle jedno deset minuta čuje se jedno gromoglasno brrrrrrrrrrrmmmmm, pa još jednom, i polećemo. Majstor mu ga da po gasu, zabezeknuti saputnici se uz kiseli osmeh pridržavaju za rukohvate iako sede, a ti shvataš da i nije tako loša ideja ono sa pojasevima u busevima što ti je do juče bilo smešno, ma kakvi smešno, urnebesno. Čak i pijana gospoda iz zadnje klupe prestaju da pevaju na svakoj krivini, pevanje trenutno prelazi u "ooooooouuuuuu koji lik", pa onda nastavljaju uz blago izraženo pominjanje majstoreve familije. Ne staje ni na jednom semaforu, iako je iz nekog čudnog razloga na većeni bilo crveno. Na jednom od blažih majstorevih skretanja, na jednu-dve stanice od tvoje kuće, osoba do tebe baci peglu po tvojim cipelama/patikama i tvoja sreća kulminira. Izlaziš iz busa i zahvaljuješ se na specifičan način majstorevim roditeljima što rodiše takav talenat za vožnju. Jedina dobra stvar je što si stigao kući za 5-6 minuta, a inače bi putovao 20 minuta (ukoliko nije gužva).

Da, precednik. Ne predsednik. Nikako to. On je ono, baš precednik pravi. Ni Kupinovo ne mora da bude Kupinovo. Može da bude bilo koje mestašce tipa Kupinovo. Sve mu se 'vata na isto.

Na isto mu se i 'vata i precednik. Kao da je kloniran jedan te isti lik, ne fizički, nego mentalno i postavljen na tu stranačku funkciju širom cele Srbije. Mada i neke fizičke karakteristike se podudaraju. Iguana fazon, izuzetno razvijeni organi za varenje, guste obrve, kratke noge i tako to.

Stajling mu je takođe izuzetno zanimljiv sa stanovišta arheologa i sastoji se iz odela, koje je na svoju žalost morao da obuče kako bi izgledao ozbiljno, ali ne da kupi novo, nego ga je izvadio iz najsurovijeg budžaka u kući, gde stoje stvari koje nisu pomerane decenijama. Old skul. Tri dugmeta, naramenice od pola metra, široko i obavezno sivo. Bela košulja naravno. Mislim ono, ima li neka druga boja? Kravata mu ne treba. Ne može da raskopča košulju i onda se ne vide dlake. Dobro, može i šešulja, ali samo zbog narodne i radničke boje, mada ne podržava Šešelja jer konta da će mu Vojvoda biti najveći protivnik i rival kada dođe iz Ševeningena, pošto ne planira da se zadrži u Kupinovu. Planira da osvoji svet i pretvori ga u Kupinovo.

Ne-da Kosovo. Nikada i nikome. Doduše, ako nešto izbije tamo ikada, komandovaće svojim kupinovačkim korpusima iz fotelje, ali ne-da bre i spreman je da se oždere i opije u to ime uvek i svuda. Radikale ne voli. Zato što su čru. Zato što deluju kao da bi stvarno otišli tamo da se kidaju. Demokrate ne voli. Zato što su se prodali Evropi gde on ne bi da ide, nego bi samo da im izvozi prasiće. Liberale ne voli jer su pederi, a on podržava samo heteroseksualne odnose u načelu. Nema ih. Nego podržava.

Spoljnu politiku drži u malom prstu. Postoje Rusi i postoje Ameri. On će da bude neutralan, ali bliži Rusiji jer je pravoslavac, što dokazuje time da može da pojede najviše prasetine na svojoj slavi na kojoj tera svoju decu da nose narodnu nošnju. Zbog gostiju.

Kompjuter mu ne treba. Šta koji kurac kopi, pejst, print, miš, monitor, fleš, tastatura, skener, mejl. Koji će mu to kurac. Papir, pečat i čvrsto stisnuta ruka. Eventualno mobilni, ali nikako tač-skrin. Treba mu da zove i da se javi. Punktum.

Osnovni građevinski materijal. Karakterističan po tome da je istovremeno i neophodan i sveupotreban.

Detaljnije, koristi se bez obzira na:
1. svrhu objekta (stambeni, poslovni, privremeni, garaža, šupa, kućica sa pse, sušara, štala, ozidani roštilj...)
2. veličinu objekta (višespratni, manjespratni, prizemni, zemunica, metar sa metar, kuća, zgrada, hala, aerodromska pista...)
3. lokaciju i nadmorsku visinu (grad, selo, šuma, livada, pristanište, planinski dom...)
4. vrstu građevinskog posla (kopanje priključnog kanala, izlivanje ploče, postavljanje crepova, razmišljanje o novonastalom problemu, čekanje nečega što je zafalilo...)
5. vreme sprovođenja posla (iako se najčešće koristi leti u popodnevnim i večernjim satima, koristi se i ujutru kao i pri zimskim unutrašnjim radovima)
6. hronološki deo posla (pre početka posla, za vreme posla, za vreme pauze, prilikom posete naručioca posla, nakon obavljenog posla, prilikom ispravke obavljenog posla...)
7. vrste ostalih građevinskih materijala koji se koriste tokom posla
8. starost i veštinu radnika (napomena: postoje pripadnici i grupe "majstori" i grupe "oni kojima trebaju majstori" koji pokušavaju da povežu upotrebu ovog materijala sa veštinom pripadnika grupe "majstori", obično sa različitim zaključkom)
9. mentalno stanje radnika (pospan, odmoran, umoran, crk'o, tek se zaljubio, mrzi ceo svet...)
10. fazu (i podfazu) izgradnje/renovacije (istovar cementa, "kipovanje" peska, temelj, malterisanje, "zatvaranje", krečenje, uzimanje mera za kuhinju, montiranje kuhinje, useljenje...)

Napomena: postoji teorija da se ovaj materijal ne mora koristiti za svaki deo i fazu građevinskog projekta, osim kada je u pitanju moba.

Iako je građevinski materijal, pivo se koristi i u poslovima koji nisu građevinski, ali se tiču izgradnje/renovacije: odlazak kod prijatelja da se pogleda kako je neki majstor nešto odradio, odlučivanje "da l' čuvam pare, ionako nemam dovoljno" ili "ma da počnem, pa da ga jebem", razgovor "kol'ko će to da košta", dolazak kući iz salona sa lusterom "ma ni za živu glavu ga ne bi kupio al' mi se popela na glavu" itd.

Vlažan san no.4 svakog iole heteroseksulanog muškarca (prva tri mesta svakako zauzimaju Megan, Džena i Šarliz;izvor:Asošiejtedpres). Seksualna fantazija sa dve noge i jednim usisivačem. Ribetina koja će vas počistiti za sobom. Prepička sa preporukom.

E sad, jedna sobarica kao takva uopšte ne bi trebala...šta, kurac, “trebala” - SMELA! da reprezentuje nešto seksi a kamoli da doživi večnu glorifikaciju kao njena “francuska rođaka”. Bili ste na ekskurzijama sa školom na Goču i u Budimpešti, letovali sa porodicom u jebenom Kušadasiju, obavili nekoliko poslovnih putovanja – mislim, znate o čemu pričam. Ipak, u jednom neuhvatljivom trenutku vremenskog kontinuuma, to blago zgrbavljeno biće sa ogromnim mladežom na faci, prstima žutim od duvana i telesnim miomirisom koji bi izbacio laktozu iz mleka a kamoli vas iz kreveta u sobi 315 neobjašnjivo je apgrejdovalo u Boginju Lepote&Seksepila i zauzelo jedno od italik-boldovanih mesta na templejt spisku grešnih misli jednog prosečnog muškog primerka.

Još jednu od misterija u svemu ovome nesumnjivo predstavlja i taj čudesni pridev koji, ako mene pitate, i igra najveću ulogu u priči o fenomenu iz naslova i smešta je u kategoriju zavera – “francuska”. Ako ste ikada bili u ovoj lepoj zemlji ili ste, barem, nešto šire otvorili oči kada je to bilo potrebno, onda sigurno znate da su francuske žene potpuno drugačije od onoga što nam se inače servira u filmovima, časopisima, reklamama i ostalim vidovima medijskog mozgo-pera. Izuzetaka, razume se, IMA ali ogromnom većinom Francuskinje su, sirote, toliko ružne da i voda plače kad ih vidi. Ne znam kako, ali jebeno plače.

Elem, ne preterano prilježnom dedukcijom pomenutih činjenica, čak i mentalno zaostala osoba dolazi do zaključka da je za sve PONOVO kriva notorna filmska produkcija, koja je – kao i u bezbroj navrata do sada – i u ovom slučaju uspela da jedno ružno pače proda kao jebenog labuda. Bajdvej – zna neko kaće dizađu novi Transformersi?

Ako ste se ikada zapitali da li vase bacanje koske ortaku znaci da ste gay,i da li ste savrseni decko iz romanticne komedije,ne morate se vise plasiti!Bravo je sproveo crazy i otkaceno istrazivanje na tu temu,kako bi ste mogli spavati mirno nocu!

mora da se radi o jednoj porodici u teskim vremenima...e sad, nije sve bas tako jednostavno...

porodica mora da sadrzi:
1. caleta - nadrkanog ruralnog lika, konstantno nervoznog zbog svoje finansijske unistenosti; zaposljen je u propaloj drzavnoj firmi, i ima direktora korumpiranog lopova (koji je, inace u emotivnoj vezi sa Snezanom Savic);

2. kevu - potpuna suprotnost caleta; kulturna, stalno opominje decu da povedu racuna o svom izrazavanju, vrlo verovatno prica latinski ili svira klavir; upropascava sve sto imalo lici na zajebanciju u toj porodici;

3. najstariji sin - priglupi, veciti student, sa gomilom ljubavnih problema; ne samo sto nije obdaren fizickom privlacnoscu, vec je i mentalno na nivou domara iz caletove propale firme; e, a onda ga usere neki veliki kesh i uleti u cupave kombinacije...

4. cerka - ona bi po scenariju trebalo da bude dobra riba, ali OBAVEZNO mora da je glumi glumica koja nikako nije dobra riba; ima ljubavne probleme i olako ulice u seme sa starijim muskarcima; ali ne, ona nije laka zenska! e da, mora da stalno pokusava da postane glumica, i to kroz celu seriju...

5. najmladji sin - priglupi klinac, jako los djak kog biju skolski mangupi, a on se beznadezno emotivno vezuje za dede iz komsiluka; ima neku drugaricu iz skole, koja se iz sazaljenja igra sa njim, a on se potajno nada da joj se svidja;

6. deda - znamo da dobre serije na nasim prostorima bez random dede nema; to je jednostavni must have! Deda mora da bude blago dementan, da slabo cuje i da stalno zapitkuje gluposti; da ide u wc na svakih 20 minuta i da maksimalno iritira okolinu, ali ga svi tolerisu jer ocekuju neke sitne pare od njega koje znace u vremenima oskudice.

Ime serije mora da asocira na bolju buducnost, da bude kao neki lajt motiv kome se tezi kroz finansijske nedace kroz celu seriju, iako se to ustvari nikad, ni u seriji, a ni stvarnom zivotu ne ostvari.

Eto, to su neke okosnice ili osnove za pravljenje domace serije... sad, zaposlite Sinisu Pavica da vam sve ovo uoblici u scenario, ako je jos medju zivima, kameru u ruke, i srecno !

Hijerarhijski organizovana društvena struktura koja se bazira na uzajamnoj zavisnosti jednog sloja od onog drugog. Koncept uočljiv u skoro svakoj grani civilizovanog života a možda najpribližniji pojmu birokratije, kao tipu društvene organizacije. I kao što jedna prava piramida ( vidi pod "Velika Keopsova Piramida u Egiptu"; prim.prev.) svoju višemilenijumsku postojanost duguje isključivo međusobnom podržavanju ogromnih kamenih blokova koje su tu, baj d vej, postavili jebeni Transformersi ( a ko drugi?; prim.prev. ), tako i geometrijsko telo iz naslova zavisi od svog "kamenja" - malih i velikih, bitnih i nebitnih, moćnih i radnih LJUDI koji ga čine stvarnim. U podnožju su, razume se, oni najmanje važni - radnici i radnice, čistači, kuvarice, autori na Vukajliji, običan svet, raja. Njih baš i zabole patka šta se gore dešava pošto će teško koji od njih ikada biti u mogućnosti da se divi velelepnom pogledu sa poslednjeg sprata. To se baš i ne bi moglo reći i za sledeći sloj - Sloj Fantomskih Titula - na kojem za svojim pretežno spojenim stolovima sastanče predsednici sindikata, samoprozvani intelektualci-umetnici i DrMr-ovi sa Megatrenda i sličnih zabavnih škola-parkova za odrasle. Pomenuti su, inače, retko ambiciozna ali, srećom, i intelektualno-mentalno zaostala kopilad pa je nji'ova revolucija već duže vreme na stand by-u. Sprat iznad je rezervisan za prepredena ali i školovana goveda u vidu PR-ova, ličnih savetnika, zamenika direktora, i pedera uopšte. Oni su tu, veoma blizu vrha i pitanje je dana kada će na istom smeniti nekoga od budžovana. Uostalom, to im je sveta građanska dužnost a i glupo je stalno biti drugi, Čaviću. Elem, stigosmo i do sâmog Mon Blana naše piramide vlasti, tzv. "kote 1". I kao i što dolikuje jednoj tako usamljenoj cifri, pomenuti vrh je neobično tesno mesto. Ne "tesno kao dupke pun autobus GSP-a u vreme jutarnjeg špica" već više "tesno kao ogromna direktorska kancelarija sa ličnom sekretaricom i šoferom". Neretko, i telohraniteljem. Mesto rezervisano za direktora, predsednika, magnata-monopoliste, kralja kurca-palca, moderatora - tih savremenih faraona potlačenih i u konformizam prisiljenih širokih narodnih masa, preko kojih gaze svojim crnim, lakovanim cipelama. Ipak, iste su veoma klizave na ljudski gnev, ako me razumete...

Svi koji su iole upoznati sa tajnovitim putevima sajber lavirinata pamte i ovu dvojicu dečaka, internet anti-heroja, starmalih vunderkinda, malenih frikova koji su svojom čudnovatom, nesvakidašnjom pojavom sablažnjavali internet javnost pre nekih šest, sedam godina i oblikovali savremenu srpsku sajber istoriju.

Dečak Vasa, aktivni politički komentator Peščanika, starmala sveznalica i frik svoje vrste, i njegov pandan Rastko Pocesta, nezaboravni dvanaestogodišnji vunderkind u odelu, borac za ljudska prava i maleni političar, u večitom sukobu sa zlim nacionalistima i vršnjacima u školi koji su na njegova neuobičajena interesovanja surovo odgovarali čvorugama, klečkama i žvakama zalepljenim u uredno zalizanu frizuru. Otišlo je to toliko daleko da je u jednom trenutku Rastko zbog pretnji i maltretiranja bio prinudjen i da promeni školu. Izazivali su svakojake reakcije uže i šire javnosti, bili predmet bezbrojnih svadja, polemika i diskusija...

A onda su obojica naprasno nestali sa javne scene. I prolazile su godine, da bi se Rastko Pocesta odjednom ponovo pojavio, čudniji nego ikad, ali sada kao navodni radikal, komunista, nacionalista i monarhista (sve u jednom), odbacujući u kopernikanskom obrtu sve što je ranije radio i zastupao. Mnogi su to shvatili kao svojevrsnu izdaju dobrih starih vremena kojih se još uvek sa izvesnom setom sećaju, ali Pocestina sadašnja pojava pokazuje da, iako stavovima drugačiji, mentalno ipak nije daleko odmakao od tamošnjih vremena i prilika. Pa ga tako često možete videti kako još uvek u odelu, koje nosi u svim prilikama i odbija da skine i po cenu života, baza beogradskim ulicama, sablažnjujući normalnan, pristojan svet i plašeći kerove i mačke koji mu se slučajno nadju na putu.

Sudbina Dečaka Vase ostala je medjutim manje poznata i obavijena velom tajne. Oglašavao se u brojnim slavnim nastupima na Peščaniku, da bi onda naprasno nestao i ostavio brojne obožavaoce da se pitaju šta se u medjuvremenu desilo sa njim. Ali poučeni primerom njegovog mentalnog brata blizanca, Rastka Poceste, možemo zaključiti samo jedno: čak i da je promenio stavove, čak i da je odjurio na kraj sveta i nastanio se u pećini, suština ipak ostaje ista. A to znači da još uvek ima nade...

Nekada,ne tako davno ,imali smo obavezno služenje vojnog roka.Mladici,najčešće omladinci sa nekih šesnaest godina,išli su na obavezni lekarski pregled i tada im se dodeljivao rod vojske u kome ce sluziti svojoj državi.Tako je većina završavala u pešadiji,koja je i glavni rod vojske,dok su oni malo bolji ili srecniji dobijali PVO,auto jedinice i sl.,dok su oni sa manje sreće dobijali mornaricu.
Posto vojska više nije obavezna,omladina više nema tu sreću da služi svoju državu kroz obavezni vojni rok.

Danas se javljaju druge mogućnosti,kao što je služenje crkvi.
Ne treba ulaziti u to zašto je budalaština,već treba obratiti pažnju kako do toga dolazi.
Naime,u Srbiji se praktikuje u školama,već duži niz godina , veronauka.Na tim časovima se utvrdjuje ko je crkveno-sposoban,a ko ne!
Mnogi su skloni da pomisle da sva deca koja pohadjaju veronauku,automatski su crkveno sposobna,ali to nije istina.Ti časovi služe da se odvoji žito od kukolja i deca koja nisu mentalno pripremljena da jednog dana postanu posvećeni vernici SPC,odvoje na vreme,kao i da se kod one koja su crkveni kvalitet,na vreme zapocne sa indoktrinacijom.
Biti crkveno sposoban,nije isto kao i biti vojno sposoban.Kod vojske je bilo bitno da si jak,što pametniji,kako bi te mogla upotrebiti za različite zadatke,dok je kod crkve bitno da budeš sto gluplji.Postoji puno razloga zašto je to tako,ali je glavni taj što glupi ljudi ne razmišljaju,jedini su koji su u stanju da poveruju da je lik sišao sa krsta zato što je božiji sin!
Ovo je jako bitno,zato što sa takvim ljudima je lako raditi,lako ubediti da daju po 20 metara drva svake godine ,kao donaciju,da daju zemlju crkvi (obicno najbolju),novcane donacije i sl.,kao i da rade sve ono što bi neko pametan odbio da radi.

Definisana kao visoko optimističan etnitet, endemski nastanjen na srpskom govornom području, pojava iz naslova zbunjuje svojim postojanjem čak i sâme svoje praktikovaoce, profilom generalno spadajuće rusofile-nacionaliste i tradicionaliste-pravoslavce a anfasom obavezno mentalno izazvane i bigote. Jer, jebiga - Rusi naša braća, nas i niih dvesta miliona, iste smo vere i etničkog porekla, ginuli ruku pod ruku u svim zvaničnim ratovima...isti smo narod, maltene (pri čemu je "malte" muklo, jelte), te shodno tome i istim jezikom govorimo, zar ne?

E, tuki, zemljače moj zatucani. Jer iako i srpski i ruski potiču iz iste grupe jezika i imaju solidan broj sličnih reči i izraza, potrebno je ipak malo više izučavanja potonjeg da bi komunikacija na istom bila nešto složenija od pukih "privjet", "davaj", "maskva", "putin", "vodka" i "kak zavut tvaja familija". Jer, po definiciji iz prakse "...ne znači da si jebeni ekspert za ruski/švedski/japanski ako znaš da ubodeš pešes prostih rečenica na njemu..." (gde je najmanje jedna rendom psovka, jer šta je strani jezik ako numeš da opsuješ na njemu?), dok nas definicija iz iskustva uči da "...alkoholisanje sa nekim Rusima na Exitu i koitus sa ubogom Ukrajinkom u WC-u železničke stanice u Stalaću (falilo joj za kartu, karta) NE MORA obavezno uključivati i PRIČANJE RUSKOG...", koliko god se ta eventualnost tebi tada (u)činila mogućnom.

Elem, kada se sve sabere i oduzme verovatnoća da će te jedan baćuška skapirati pošto istrošiš brendove votki i imena fudbalera za koja misliš da su ruska - Kaladze, na primer - i počneš da baljezgaš na srpskom (pritom žešće transferišući akcentuacijom i izmišljenim "rusnicama"), ravna je verovatnoći da ti razumeš nju ili njega kad počnu da parlaju svojim maternjim jezikom misleći da ih kačiš k'o da si odmah po rođenju 'mesto majčinim mlekom podojen kompletnim opusom Aleksandra Sergejeviča Puškina, pa jebemu majku da mu jebem stvarno!

U volumenu br.12 počeli smo sa obradom onih običaja koji se ne gaje iskjučivo pod vazdušnim prostorom naše ponosite zemlje već se sa velikim ponosom praktikuju i VAN granica iste ili, u ovom slučaju, na putu PREKO jedne. E sad, iako naslov ovog teksta zaista govori sve za sebe, ja ne bih imao obraza da se nazovem profesorom ukoliko vam ne bih pružio i jedno, nažalost, EMPIRIJSKO objašnjenje za pomenuti fenomen. Jer, naš čovek je k’o i svaka druga divlja životinja:

1. mnogo jede,
2. ne kupa se previše,
3. voli otvoren prostor.

Analizirajući ove, usudio bih se reći, više nego pouzdane statističke podatke, jasno je kako na istog neprijatno deluje sredina jednog autobusa - bio on na sprat ili, čak, dva - koji se lagano trucka u pravcu mora, planine ili pećine zvane “majne haus in Dojšland”, sa sve pride prikolicom punom suncobrana ( 5 eura dan, jel’ su oni normalni, bre?! ), ski opreme ( 20 evra dan ) ili onih krmača u koje mirne duše možete strpati čitav ragbi tim i još par rumunskih gimnastičarki odozgo a da pri tome niko od njih ne oboli od klaustrofobije ili, ne daj Bože, nastrada ( za Rumunke ne bih garantovao, bile one daskare ili ne ).

Tu, razume se, svakako moramo pomenuti i značajan uticaj tačke br. 1 na, kako mentalno, tako i probavno stanje primerka u biti, koji počinje da ždere već pošto je ušao u vozilo a prestaje tek onda kada mu ozarena lica njegovih sapatnika...hoću reći – SAPUTNIKA – stave do znanja da je putovanju konačno došao kraj. Nervoza, napor, umor, ali i ta Tirolska koja se sve vreme tamani u abnormalnim količinama – sve su to faktori koji našeg čoveka inspirišu na pojačan rad sfinktera. Mis’im - i najhrabriji bi se usrali. Elem, u zavisnosti od dužine trajanja puta, on ili ona su u stanju da i po nekoliko hiljada puta unakaze delikatnu ispostavu WC-a na srednjim vratima, bez obzira na brojne puš, piš i ostale pauze koje čestiti vozači rado prave zarad istovara smeća koje se nakupilo u toku vožnje. Brojne molbe, upozorenja i pretnje da se toalet korisiti “ISKLJUČIVO ZA MALU NUŽDU” a da će i na najmanji znak crevne uzbune “autobus stati na najbližoj pumpi ili parkingu”, nailaze na opšte nerazumevanje kod putnika a posebno kod onih koji su svoju kartu do jebenog Braunšvajga platili astronomskih 56 eura. Zato je, valjda, i toliko jeftina...

Jednom kad sam pobegla s casa, a u to vreme sam imala 200 neopravdanih,(koje mi je razredni naravno sve opravdao na kraju i dao 5 iz vladanja,verujte tako je bilo i to nikakva veza nije sudelovala,rekla bih ovde sam samo anonimno govno hahaha)stize mi poruka od keve(koja naravno pizdi sto bezim i kasnim i sprema se da mi udari embargo na zivot)koja glasi: "Donela sam ti domaci iz informatike,izadji ispred skole,cekam te".Verujte,nisam zelela taj domaci ni u bezazlenim situacijama,a kamoli u ovako ozbiljnoj.Ipak moja mama pokusava koliko-toliko da doprinese mojim siromasnim ocenama.
U tom trenutku bila sam 20 minuta hoda udaljena od skole i igrala sony na gajbi decka moje drugarice.Krenula sam histericno da se derem i pricam o zavrsetku svog drustvenog,emotivnog(kao pa da ga imam) i internetskog zivota.Suze su pocele da padaju na gore(i mene je Arkan voleo) i pratio ih je pomahnitali histericni smeh.Bacila sam joystick i ZAHTEVALA od drugarice da mi kaze sta koj moj da radim!?(samo da vam priznam dodala sam igranje sonija,to nije bilo taj put kad smo isli kod njega na gajbu,ali docaravanje dramaticnosti je u pitanju)Brzom brzinom odgovorih mami: "Mama nemam danas informatiku,molim te idi i ne vracaj se".A mama mi je odgovorila:"Sta je pisac hteo?"To me je jos vise preplasilo.
Tako ja jos jednom odlucim da pogledam istini u oci(citaj:smrtonosoj SMS poruci)i uverim se u surovost njenog sadrzaja.I imala sam sta da vidim-neotvorenu poruku svog bivseg decka i nikakvih naznaka bilo kakve poruke od mame.Onda me je oblio litar znoja i zabrinuh se ozbiljno za svoje mentalno zdravlje(ne po prvi put).I ne zamerite vi sitnicavi ljudi,nisam sigurna da li tacka stoji u zagradi ili posle nje i znam da povremeno pisem mala slova gde ne bi trebalo.
Krenem ja da preturam po svom skromnom inboxu i nigde ne vidim mamu.Onda pogledah malo bolje i videh da je njena poruka bila odmah iznad ove neprocitane mog bivseg nosatog decka(sto bi znacilo poslednja u inboxu od pre jedno mesec dana).Procitah je opet i shvatih sta je pisac hteo.

Taoc.
Nešto što se ne postaje rođenjem ili iz želje da se to postane. Taoce stvara jedna napeta situacija i postaje se samo ako te neko otme ili u trenutku neke pljačke postaneš živi štit razbojnicima. Mnogo zajebana situacija.
Svi te nešto muštraju, šetaju, te idi u trezor, te dovuku te do prozora da te drmusaju, pa žandari da te vide kako paničiš, pa ti uperuju puške u lice, teraju te da ležiš glavom dole i ako digneš glavu dernjaju se na tebe. Ili te navataju neki crnci u nekoj banana republici pa te smaraju na njihovom jeziku i kada te nešto pitaju, a ti naravno ne razumeš, lupaju ti šamarčine jer nisi dao odgovor, pa te vuku po nekim straćarama i hrane nekim govnima, prete mačetama. Ma ni najmanje vesela situacija u kojoj je jednostavno najbolje nikada se ne naći. Mada nije da možeš da biraš.
Zato je jebati nekog k'o taoca, krajnji stepen zajebavanja i muštranja i taj izraz se koristi kada te neko baš voza mnogo, gore nego vola.

Zaključak koji se veoma često izrodi u bleji koja se dotakla političkih tema.

Jednostavno, ako se krene sa tom temom dođe se do zaključka da nema za koga da se glasa jer Demokrate su teški lopovi i u očima sveta su toliko srozali našu zemlju, da ne može niže, a mislili smo da je dno bilo ono pre petnaest godina. Naime, unakazili su zemlju, sebe su napunili do besvesti, a po korupciji smo jedna od najgorih zemalja u univerzumu, tako da se stranci gnušaju ulaganja.

Sa njima u kombinaciji su Mali Sloba, Mrka i Penzosi koji su nas uništavali desetak godina, u kojima su uspeli da nam srede 4, 5 ratova, inflaciju, sankcije i kao šlag na torti bombardovanje. Naravno za to vreme su nas i mentalno uništavali muzikom, glupim emisijama, vidimo-se-u-čitulji knjigama i dokumentarcima, a njihov recept i danas uspešno primenjuju njihovi gorepomenuti drugari i koalicioni partneri.

Tu je i LDP ali za njih se ne može glasati jer prvo podržavaju Vilenjake, a zatim hoće i da daju Kosovo što realno nije baš mnogo popularno, a oni i sami znaju da tako nikada neće doći na vlast, ali mogu na tu foru da se ogrebu za koji Sorošev dinar i njima lepo. Malo ponekad moraju da dobiju sitne batine od ovih baš ekstremno desnih ali za drogu se uvek ima, a to je najbitnije.

Da ne zaboravim i najveću opozicionu partiju Naprdnjake (slovo "e" namerno ispušteno) koji su dogurali tačno tamo gde su želeli, jer ne odgovaraju ni za šta, samo prduckaju, a čak i maloj deci je jasno da su u talu sa ovima na vlasti i da mlate lepe pare, tako da oni neće nikada ni doći na vlast jer ne žele. Kao i ovim trećima, lepo im. Bace neki povremeni plakat protiv par likova iz vlasti, štrajkuju glađu par dana i to mu dođe to. Kada ih pokradu na izborima, uplate im neki dinar i Toma ima za kupovinu hrane posle štrajka, Vučke ima za botoks i bole ih brige.

Na kraju ostaju one partije koje predvodi Koštunica, ali za njih skoro niko neće glasati, jer da se razumemo, ja sam ubeđen da Koštunica na izborima ni sam ne glasa za sebe, ako ga uopšte i obaveste da su izbori u toku. Tu u njegovom rangu su Šešeljevi svedoci koji osim povremenog gađanja cipelom u parlamentu i po koje bačene kletve, malo šta drugo rade i mogu da rade, barem dok se ne vrati Veliki Vojvoda sa lenstvovanja u Hagu. Njima će se pridružiti u borbi protiv toga da im nebo padne na glavu i čuvene Zveri pardon Dveri, pa će da zajedno namaknu pet posto.

Tu negde pluta i Rasim Ljajić ali za njega niko neće glasati zato što će dati glasove Borisu Tadiću, kao i najveći lopov u istoriji Srbije Mlađan Dinkić čiji je manevar izlaska iz vlade provaljen, svi znaju da je Miškoviću prodao pola zemlje za sitne pare, a to što ljudima obećava opštine je takođe smešno, jer šta će im opštine kada će svakako biti bez para, a plus i on će dati glasove Tadiću, jer izašao je iz vlade samo da bi probao na ovu foru Ujedinjeni Regioni da namakne cenzus.

Na kraju ostaje jedino da sam sa svojim drugarima iz kraja osnuješ stranku, jer jednostavno u bilo kom kraju Srbije možeš naći dvadesetak ljudi koji će bolje obavljati posao od ovih lopova i lenjih neznalica koje žive kao paraziti na našim grbačama. Ako ništa drugo, mora da je isplativo čim su se oni svi toliko navadili.

Natopljeni zavoj. Drugi dan belog oglavnog pojasa, iz specijalne serije sa etno motivima.

Nekada - stara turska mera za težinu/masu, iz doba pre kilograma, grama...

Danas - mera za "težinu" predsednikovog obraćanja, odnosno govora. Preciznije, koliko taj govor sadrži drame.
U dram se računa svaki primer drame i dramoseranja koji u toku govora iskoči po principu jedan dram po primeru. Tako da dram obuhvata: samu temu govora, teme koje nemaju veze sa naslovnim obraćanjem, ali ih on ubaci, ispadanje jezika u toku govora, nameštanje naočara, dramske pauze, lupanje u čelo, čupanje kose, hvatanje za glavu, gestikulacija na nivou Adolfa, samohvaljenje pričama na nivou lovačkih i ribolovačkih itd.Na kraju se samo sabere broj dramova i to je težina obraćanja. Međutim, sami dramovi različito deluju na individualnom nivou kod gledalaca, pa se mogu ti gledaoci svrstati u tri kategorije.

I kategorija - iskreno oduševljeni, jedva čekaju novo obraćanje. Oni posmatraju sam govor gotovo bez treptanja i otvorenih usta, a fizički se manifestuje uzbuđenjem u gaćama i ispuštanjem sluzave tečnosti u iste (tip tečnosti zavisi od pola) često i bez da im je ruka u gaćama radi bludnih samoradnji. Nije iznenađujuće, jer i on odaje utisak osobe koja drka na svoj odraz u ogledalu, a sumnja se da i on sam naknadno gleda snimak svojih govora iz tog razloga.
II kategorija - najteža za definisanje, a jedino im je zajedničko da ne podnose njegove govore i dramove. Uglavnom to smatraju jebanjem u mozak, pa se osećaju mentalno trudnim od njega i zato dobijaju fizički osećaj mučnine. Iz navedenog se jasno vidi da dijapazon negativnih reakcija ide od nagona za povraćanjem do želje da se razbije TV jer je on stalno tamo.
III kategorija - U suštini ista kao i prva kategorija, s tim da su ovde u pitanju osobe starije od 65 i koje su Slobinu sliku u dnevnoj zamenile Njegovom. A pre toga Titovu Slobinom. Ovde nema seksualne manifestacije jer su mahom izgubili polne karakteristike i može se reći da su svi istog pola. Oni to fanatično gledaju, glasno komentarišu i svađaju se sa TV-om, psuju koje im on kaže da mrze itd. Često bi se i vlastite dece i unuka odrekli ako pokažu manjak ljubavi prema Njemu.
Iz svega navedenog se vidi da dramovi izazivaju različita osećanja, te je nemoguće reći da li je veliki broj dramova dobar ili loš, već ćemo ih samo konstatovati. Ali bi bilo lepo kad bi uveli bar upozorenje na broj istih, kao i starosnu granicu što su za određene programe.

Pogledajte ovaj poučni primer: