Prijava
   

Torta moje majke

Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastaljvali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.

U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakdonevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.

Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.

   

Ljubodrag Duci Simonović

Borac protiv kapitalizma. Borac protiv olimpizma. Borac za jedan novi svet (namerno ne kažem bolji, jer bi to značilo da je i ovaj dobar). Neki kažu i borac protiv vetrenjača.
Duci je u javnosti poznat kao jedan od najboljih košarkaša sveta i kao čovek koji 1972, napušta olimpijski tim iz protesta. Svi su se dogovorili da napuste igre jer su bili prevareni, nepravedno izgubivši trku za zlato od strane nadopingovanog autsajdera Puerto Rica (za koga je utvrdjeno da su barem dvojica igraca bili dopingirani a FIBA nije poništila utakmicu!). Igrači se dogovorili da svi napuste ove i inače vrlo dramatične igre medjutim jedino je Duci imao obraza da održi datu reč.
Nakon sportske krarijere, intelektualno se izgrađuje, postaje magistar pravnih nauka (nije doktorirao zbog smrti mentora), doktor filozofskih nauka i “prećutno”, doktor iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, kažem prećutno, zbog ideja koje bi dovele u pitanje instituciju koja bi mu izdala tu titulu. Počinje kritički pisati o degeneraciji modernog, posebno olimpijskog sporta gde su nečasne igre, doping, laži i pohlepa (ne samo politika!), nažalost odavana neizbežne pratilje (sve besmislenijih) Igara. Poznat je dr Simonovic možda jos više po svojoj izvrsnoj knjizi "Pobuna robota". Teza je da je sport kakav je danas zapravo igra drogiranih robota i prljavog novca i kao takav nema apsolutno nikakvih veza s izvornim antičkim načelima, a vrlo malo sa moralnim ili ljudskim vrednostima.

Napominjem da je Duci počeo sa kritikom sporta još davne 81 godine i još od tada biva proganjan, tako da svima bude jasno kada je u pitanju njegova politička obojenost. Za njega bi se moglo reći da je čovek bez “dlake na jeziku” ili što će reći u maniru urbanih tekovina, on “naziva stvari pravim imenom”, ne želeći ni izbliza da ga stavim pored tih “urbanih” likova koji se vrzmaju po političkoj sceni

Da kažemo nešto i o Ducijevom načinu obraćanja. Mnogi kritikuju njegovu isključivost i izvesnu dozu agresije pri iznošenju argumenata, mnogi se i uvrede pritom, ali ja bih to opisao ovako. U društvu gde svi okreću glavu, gde su svi pomireni sa sudbinom, gde svi zatvaraju oči i uši pred istinom čovek mora glasnije da priča da bi ga čuli i da bi se prenuli iz kolotečine kojoj se svi mi u većini prepuštamo…

Duci je velika ljudina i rodoljub,nepotkupljiv,ostao dosledan sebi i to mu "glavešine" nikada nisu oprostile.I danas je zabranjen,na većini medija.

Kome ćemo verovati na kraju? Duciju, koji je zdravlje žrtvovao sportu a dušu, po cenu sopstvenog siromaštva, istini i pravdi, ili našim političarima koji svoju navodnu borbu za našu stvar naplaćuju debelim bankovnim računima…? Mislim da nema dileme.

Ko je na kraju Duci Simonović?

Ludak ili genije?

Pesimista ili vizionar?

Don Kihot ili pravednik?

Fašista ili čovekoljubac?

Odlučite sami…

   

U cvatu

Period u životu jedne žene. Ne mogu ti baš tačno reći kada počinje, kad se završava i koliko traje. Ali se da prepoznati.
Video si je, prošao pored nje. Ne, nisi se okrenuo i zviznuo, ali si u trenutku zaboravio kuda ideš, šta radiš, zašto postojiš...

Njena fizička lepota ovde nije primarna. Ta žena jednostavno cveta u punom jeku i svesna je toga. Ima siguran hod i samopouzdanja na zajam. Ne govori mnogo, ali kaže puno. Zna šta želiš, čak i kada ti ne znaš šta osećaš.

A možda si je poznavao dok je još bila krhki mladar u džungli trnovitih ruža ili kasnije, kada je kao tek rascvetali pupoljak stidljivo promaljala svoju potencijalnu savršenost. Ili si je pak, posedovao kada je već bila precvetala, uzaludno prskajući usahlo stablo, dok lati neumitno opadaju, jedna po jedna. Možda je možeš prepoznati i kao sasušeno poljsko cveće bez mirisa, zagasitih boja, ali sa titrajem u očima, kao daleki svetionik blještavila kojim je nekada sjajila.

Ali ako si je ubrao u cvatu, dok je nesebično širila behar oko sebe, ako si bio izabrani srećnik kome je uzvratila emocije, baš tada, dok je cvetala... Pa čestitam, čoveče! Ti me razumeš.

Desi se jednom u životu.

Češće si ni ne desi.

   

Elmedin Kikanović

Lik u društvu koji ima najviše potkožnih bubuljica u predelu slepoočnice.

-Dobar dan, poslao me nastavnica geografije po kredu!

takmičenje maliker

   

Gostinska soba

Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.

U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.

Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.

   

Trigerova metla

Kada nekom objektu zameniš sve delove, da li je to i dalje isti objekat?

Ovo pitanje u filozofiji je poznato kao Tezejev paradoks i kao što se vidi u linku, mnoga velika imena filozofije dala su svoje viđenje problema. Što se tiče Trigera, jednog od najomiljenijih sporednih likova u istoriji televizije, dileme nema - on već 20 godina koristi istu metlu kojoj je glavu menjao 17 puta, a dršku samo 14. I dobio je priznanje za to, pa ti probaj da oboriš tvrdnju.

Trigerova metla je tako bilo šta što je promenilo dovoljno delova da baci čoveka u filozofska razmišljanja.

- Široko, široko, kupuje se komp na svake dve godine. Znaš ti da ja ovaj moj koristim već sedam godina?
- Da, ali si mu menjao, sem kućišta, sve komponente po najmanje tri puta, Trigeru.

-------------------------------------------------------------------------------------------

- Deda, a kome su izvadili te zube koje ti stavljaš preko dana, a preko noći ih držiš u čaši?
- Pile dedino, to su veštački zubi, čika zuba ih je napravio. Ali zato mi je kosa od neke životinje, a srce mora da sam dobio od neke domaćice, sve mi nešto toplo oko njega kad vidim Sulejmana na televizoru. Deda ti je kao Trigerova metla, kekeke.
- Deda, ja tebe ništa ne razumem...
- Ma deda je pošandrco, pa razmišlja naglas. Idi da se igraš sa bratom.

   

Grejanje na suncu

Jedno od poslednjih zadovoljstava gmaza što po zemljici dragoj mili a čovjekom se zove. Ono što, na kraju, u stadiju vegetacije nalik fotosintezi, ostaje; na putu naniže od toplokrvne zveri ka hladnokrvnom memljivcu običnome, rod starac, potklasa starkelja, familija kupusa: nikom potreban. Pa onda, šta će, u jesen, kad su dani sve kraći i približava se ono hladno, a što nije zima, u inače hladovitom dvorištu naći ugao gde još sunce dopire. Tu klimavu klupicu, tu hromi stočić, tu grku kaficu i sladak ratluk, i da se ogreje na sunašcu još jednom dok zlatni lijepi pauk na rame se spušta s mreže vedrih oblaka. A dal će tamo da bude svetlo ili mrak, tko to zna, daj da štrpne grešna duša od ovoga još malo kad se već ovako besplatno deli, dok još ima. Dok svijetla lopta ne zađe iza ružnih, novih, zgrada, samo si kamen koji skuplja toplotu i ništa više, utrnule svesti, i dosta je i dovoljno je, jer davno su grozni vinogradi života digli slatko grojze, tebi, više, van dohvata, ruke. Život prođe kao kratak san, reče Dučić il Hanka Paldum jebem li ga, il beše ljubav, a to mu isto, pa ostade samo privid ovaj slatki, sunčan, slab, kao zlaćana rakija što ugreje i zgusne na čas raštrkanu dušu, pa se brzo sve rasprši u oblake il otkorlja niz donju ulicu sa ostalim jesenjim listovima i prljavštinom prošlih leta. Malo li je na ovu skupoću, jeftinoću života? Šta te sad boli kurac za sve ono što je bilo, što te jelo, što te boli i bolelo, Sunce, ionako, sve, izmiri.

- De si komšija greješ muda malo na toj klupi?
- Hah ma eto izašo malo da uvatim ovo sunce dok je lepo...
- Ma šta on ima da greje nema tu ništa!
- Ahah e nemoj Javorka da ti dođem!
- Kolko beše ti dotera ima sedamdes?
- Sedamdes i treća moj ti.
- Uuu bre pa tu smo mi negde ooo evo ti ga i unuk, de si ti?
- Ma evo me čika Ljubo odo da se drogiram.
- Ako sine, nemoj samo da se drogiraš... Nego el završi tu školu, te fakultete više?
- Pa jesam bre este pili onomad za čast izlapotine jedne... a šta vas dvojica radite grejete muda na tom suncu? Zabole vas, uživate...
- Ma šta ste svi zapeli od jutros za ta muda koj moj više... Javorka!
- Oće te ženimo više da ti zaigramo kolce ja i deda još jednom pa na onaj svet?
- A jes nismo mi te sreće još vi imate piva da poločete i rakije da poližete!
- Eeee meni i tvom dedi ostaje još samo da se grejemo na suncu i da na saranama pričamo bolje on nego ja...(uzdah) Nego ajde bre Mikane de sipaj onu tvoju po jednu, sad ne pijem lekove, šta si se stiso tu...

   

Sve će to, o mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš

Vreme leči sve rane i prekriva svaku muku zaboravom.

Dok si mlad, sve ti deluje tragično, večno i neprolazno. Svaki pečat, svaka nevolja, svaka beda koju život baci na tebe deluju ti kao konačno stanje.

Zato su stariji izmislili ove stihove, kako bi mlade, koji nemaju strpljenja i iskustva, na vreme sprečili da zarad jedne gluposti učine još deset novih, posle kojih kasnije zaista i neće biti povratka.

Marko (19), iz fine građanske porodice, uhvatio se sa lošim društvom. Jedno veče su pretukli nekog čiču da bi mu uzeli dvesta maraka. Iako je intimno bio protiv toga, ipak je, zarad drugara, učestvovao u tome. Milicija ih je pohvatala prvo veče. Na sudu, svi su dobili po godinu, sem Marka, kome su roditelji sredili uslovnu kaznu. Mučen osećajem krivice zbog toga što je uradio, Marko se prijavio u dobrovoljce, nadajući se da će time da spere krivicu i nekako se iskupi pred svima. Kući se vratio gluv na jedno uvo, sa nogom koja se vuče i glavom koja se trza. Uspomena iz Knina. Njegovi bivši ortaci su iz zatvora izašli posle šest meseci, zbog dobrog vladanja...
-----------------------------------------------
Mina (18) se snimala sa svojim dečkom u trenucima intime. Dečko je bio kreten, hvalio se, delio snimak gde stigne, i uskoro je ceo njen mali grad imao snimak nje u trenucima felacija. Internet je preplavljen njenim snimcima, a na Fejsbuku je otvoreno nekoliko strana posvećenih skarednim porukama na njen račun. Povukla se u sebe i počela da pije antidepresive. Nakon tri meseca, nije više mogla da izdrži sramotu, jedno veče je popila veliku količinu antidepresiva i legla da spava. Ujutro nisu mogli da je probude. Dva meseca pre te večeri, gradić se već nije interesovao za Minu, jer se saznalo da je ćerka čuvenog profesora zatrudnela sa oženjenim muškarcem...
---------------------------------------------------
Rodoljuba (28) je čitav grad znao kao narkomana i vucibatinu još od srednje škole. Nije uzimao dop, ali je eksere gutao kao bombonice i bio se gde stigne. Jedan dan su ga pokupili jer je orobio neku babu. U istražnom je video gde je i zbog čega dospeo. Uspeo je da se izvuče od robije. Prekinuo je sve veze sa starim društvom. Nakon toga, završio je privatan fakultet, učlanio se u političku stranku i počeo da agituje za njih. Pošto je znao milion ljudi, dosta im je značio u predizbornoj kampanji. Danas radi u kancelariji, završava poslove svima kojima može. Svi sa divljenjem pominju njegov put, i hvale koliko se popravio. Danas čeka dete...

   

Soba za služinčad

Malo nešto preuređeno kolko da živinče unutra nekako istera svoj bedni vek. Ni soba, ni grob, ni kelija, dva sa dva, nizak plafon, vlaga, prokišnjavanje, lavor, kofa, očukana vangla, kaplje iz slavine prljav život.
U njoj bedno jektičavo služinče obitava i sanja o svojoj kući i o tome kako iz nje tera svoju sadašnju gospođu. Mada, služinče često razvije stokholmski sindrom pa ustvari zavoli svog gospodara i dnevnu dozu suptilnog ponižavanja: ne sada posluženje Dragice, imam gosta u pičci, naučite se već jednom.
I ne sanja ništa, ništa.

- Dokle ću ja bre da živim u ovoj sobi ko za sužinčad, puno nekih prastarih stvari, stari usisivač mi se stalno mota oko glave, vlaga ko u podrumu, posto sam klaustrofobičan, sanjam pečurke stalno i Kafku kako mi preti!
- Ćuti bre i uživaj, bili smo podstanari 20 godina, ovo je kakvo takvo al bar naše!

- Deda, zašto si napravio kuću bez sobe za služinčad, i zašto mi nemamo služinčad i šta ja sad da jebem?
- Unuk, ne jej govna!

Šerbedžija recituje tiho šešir gitara boemstvo vino:
...
Ima nešto jebozovno
u tvom šarmu služinčadi:
među šerpama da te jebem
umazanu
od sira, zelja i jaja,
samo jednu nedelju da ti cepam kecelju,
Sivu,
a ti mi se podaješ za
kilo krompira.
Proklijalog.
U tebi.

Ahhhh Dragice...

   

Časovničarska radnja

Relikt prošlih, pretprošlih, vremena. Portal do drugog, nestalog, sveta.

Centar grada dižu se neke zgrade uglačane sijaju ko nokti nadograđeni staklene banke neke pizde materine italijanska obuća parket gladak sve sjaji 12000 cipele majku im jebem kučka unutra vapi ali to vam je kvalitetna cipela gospodine barena koža napuljska, mrš bre sotono, a između svega toga s jedne strane obućar izgleda Đepeta kome se svet zaustavio posle rata, a s druge časovničarska radnja koju drži jedini preostali Jevrejin u gradu izbegavši sudbinu pepela.
Obe radnjice male trošne nikakve samo što se ne uguše među zgradetinama, povezane su podzemnim prolazom kojim se stiže i do Starog dvora u Beogradu i do podruma pića Zvonka Bogdana.
U časovničarsku radnju često svraća pokojni Milorad Pavić i puši lulu na uvo, a ako mu tačno odgovorite na zagonetku, pušta vas na mala vratanca u skrivenu baštu gde mož da jebete Katarinu Žutić na volu, da umačete keks petit beurre u čaj od slikanih predela ili jednostavno da ćilirate drogirani aromom starih knjiga, drndajući gitaru sa jedanes prstiju.

- Naći ćemo se sutra u 17 časova pred časovničarskom radnjom Draga Mašin, nosićeš Šafahuzen od Mikserovog dede i kada te pitam da li su oficiri i Tirke krenuli već iz Čuburske kasine prema dvoru, ti ćeš reći, ne, moj plafon je previsok samo češki luster dolazi u obzir...
- Aaaaa to li je, oćeš da me uvučeš da čitam Gorana Petrovića pa da se jebemo u knjigama, e neš kolega, mrš u sitničarnicu kod desne ruke!

   

Mala noćna muzika

Dođe tako, ničim izazvan, u momentu kad si najranjiviji, dok balansiraš na ivici jave i sna, taj strašni momenat spoznaje. Budi siguran da psiholozi za to imaju i stručni naziv, ali, ko jebe psihologe, ionako nijedan nije tu pri ruci, na noćnom stočiću, kad kao iz praćke izbačen, doskočiš u javu sa teretom razumevanja većim od one kugle za rušenje zgrada. Ovu nejednačinu ćeš morati sam da rešiš.
Uz užasnu tahikardiju, shvatio si da je Deni iskočio iz aviona i da mu se padobran nije otvorio, da je gledao kako mu se zemlja približava brzinom za čije izračunavanje formula u tom momentu nije bila bitna i da je poginuo, ej, poginuo, nema više, ćao zdravo, gotovo. Ko bi rekao da on, onako neodgovoran i neozbiljan, može da uradi nešto tako ozbiljno kao što je umiranje.
Skoro kriknuvši, razumeo si do kraja strašnu istinu da Katarina nikada nije udahnula vazduh, da ove godine neće krenuti u peti razred.
Nisi shvatao šta znači ostariti. Još se nadaš da te tek čeka milion mogućnosti, sportova u kojima se treba oprobati, dubina do kojih treba zaroniti, veština koje treba naučiti... Neće da može, prošao voz. Evo ti na!!! Sad znaš. Budi se!!! (budan sam)
Stani. Udahni. To je samo muzika. Hvata te nespremnog. Laže te, tu u mraku, jer zna da u senkama ne vidiš detalje. Ne vidiš veličinu. Ne vidiš drugu stranu. Osvrni se, tu, sa desne strane... To je to, to je kontraritam. Tu je ženska pevnica, odgovor na napev. On povede, ona odgovara. Skoro pa harmonija. To je to... Diši. Spavaj. U redu je. Sve je u redu.

- Tata, hoću na tvoja ramena.
- `Ajde penji se. Šta radiš gore?
- Pokušavam da dohvatim zvezde!
- I, kako ti ide?
- Ne mogu da ih dohvatim, još su previsoko.
- Nema veze, nastavi da pokušavaš.

   

Negiranje paralelnih univerzuma sa simultanim proticanjem vremena u poetici Šabana Šaulića

Ja ne pitam za juče ni sutra, dok te grlim u naručju svom,
Postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom.

   

K'o ništa

Neosetno.
Perfektno i precizno.
Iznošenje napora sa lakoćom, a protkano elegancijom.
Graciozno.

...a ja mu kažem "čiji đed nije branio Kosovo?", i izbijem ga k'o ništa. Moji su bre dole pod zaštitom Uneska. Na Vidovdan mi rođendan.

...i tu viknem "Ko ne može?!", oni se smeju. Ja dovatim i eksiram ono pola litre lozovače k'o ništa, a oni muk. Posle me silovali.

...E, šta ti ono bi sa ženom? - Ma ženska posla, pusti...Lečila se četri meseca od tuberkuloze, pa bubrezi, pa svaki dan dijaliza, i stuče je rak k'o ništa.

...Slušaj, što se tiče naše veze...Biću Iskren. Mislim da su nam interesovanja suviše različita. Mene, recimo, zanima neka dobra knjiga i da ponekad bacim pogled na dobar teniski meč, a ti se, primera radi, po ceo dan jebeš k'o moldavska nimfomanka sa onim u stanu ispod na koga sam sumnjo ozbiljno da je peder dok vas nisam zateko. Sad se kupi dok su reklame dok ti nisam surdukno redenik u mali mozak da kaneš na patos k'o ništa.

   

Seoska kafana Monako

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

   

Trljati so na ranu

Namerno ili nesvesno otežavati nečije već i ovako bolno iskustvo. Uraditi ili kazati nešto što će situaciju koja je svejedno loša po subjekta od prekoputa i ne zahteva eventualni dodatni apgrejd još više pogoršati. Učiniti da se ko oseti još većim govnetom nego što je bio/bila nekoliko trenutaka ranije. Stati na žulj/na muku. Dolivati ulje na vatru.

Elem, priča o poreklu izraza datira iz ne toliko davnih vremena u kojima je Velika Britanija sa svojom čuvenom kraljevskom mornaricom predstavljala ubedljivo najmoćniju pomorsku silu na svetu, sa kojom je - nimalo iznenađujuće - u veoma ekspeditivnom stilu kolonizovala pola planete a sa drugom polovinom ostvarila trgovačko-robnu saradnju, da ne kažem, "biz". Svega toga, razume se, ne bi bilo da na plovilima Njenog Visočmarstva nije vladala disciplina koja je surovi život u okruženju jebene slane vode pretvarala u čast i ponos služenja nasumičnom incestoidnom potomku kraljevske loze ( koji je, bajdvej, vrlo često umeo da bude i kopile ), trenutno angažovanom na prestolu Engleske.

Bilo kako bilo, sprovođenje tog rigoroznog režima života najčešće je podrazumevalo manijankalno bičevanje rendom persone čak i za njen najmanji prestup, a kako je posada mahom bila sastavljena od nižerasnih Iraca i Škota, ovakvi događaji su predstavljali i hronične trenutke zabave za gospodu cenjene oficire, inače Engleze po nacionalnosti. Sâm proces bičevanja siguran sam da nije potrebno nešto posebno objašnjavati narodnim masama sa ovih prostora ( zahvalimo se Osmanlijama na tom interesantnom iskustvu ), ali je za priču neophodno reći da se za zaceljivanje rana koje bi nakon istog nastajale obligatorno koristila morska so ( inače, tako "zgodno" opšteprisutna ) a zbog svojih svojstava kao prirodni dehidrant, prezervans i još nešto treće, al' ne mogu sada da se setim.

Dakle, ukoliko se nikada pre niste posekli prilikom sečenja omiljene vam sorte mesa ili povrća i potom tom posekotinom došli u dodir sa solju ili nečim slanim, slobodno možete da zamislite romantičnu scenu u potpalublju HMS "Endeavour", featuring "jedna pocepana leđa", "dva jača mornara" i "kofa sa vodom". Kao muzičku podlogu preporučio bih vam "Svitu za gudače" Bernarda Hermana () . Siguran sam da bi se i kapetan složio sa tim...

- Tebra, 'sti? E, aj silazi dole, fali nam još jedan za basket...
- Kurčina, brate. Danas bio roditeljski, keva saznala za sranje sa biologičarkom, ubiće me ako pokušam dizađem iz gajbe...
- Bedak...Ništa, viđamo se...

*

- Brate, pojma nemaš kakav si sket propustio!
- Što? Je l' Deksi opet dao koš buljom, hahahaha?
- Ma, jok, nego naišli Bodiroga i Divac odnekud, šutnuli par puta na koš, kupili nam sok i podelili karte za tekmu reprezentacije...
- Kenjaš???
- Zipa autograme na majici...
- NEEEEEE!!!!!!!

------------------------------------------------------------------------------------------------

- Komšija, Vaš sin je ovoga puta zaista prekardašio! Pa, pogledajte, molim Vas, šta je uradio mojoj jadnoj mačk...
- Gospođo Hadžizdravković, upravo se vraćam iz njegove škole gde sam morao da dam skoro celu platu na štetu koju je napravio u kabinetu za Hemiju. Budite sigurni da će ono što ću mu ja uraditi biti daleko gore od onoga što je on uradio Vašoj mački...
- A šta je sa nadoknadom za pretrpljeni stres?!
- Iskreno mi je žao zbog Vašeg kućnog ljubimca i nameravam da se ozbiljno pozabavim i tim pitanj...More, m'rš u pizdu materinu, baba!!!

-------------------------------------------------------------------------------------------------

- Gospodine Jankoviću, bojim se da imam loše vesti za Vas...
- Slušam Vas, doktore...
- Imate rak pluća.
- ...
- Žao mi je.
- ...
- Rak je, nažalost, neoperabilan i poodmakloj fazi...
- ...
- Ostalo Vam je još 3 do 6 meseci života...
- ...
- Možda biste trebali da ih provedete sa Vašom porodicom...
- ...
- Mada, ovde piše da niste oženjeni...
- ...
- ...i da nemate dece.
- ...
- Roditelji?
- ...
- Razumem...Al', opet - samac, a?
- ...
- Eh, kad se samo setim kada sam kao mlad lekar radio na bazenu "Tašmajdan"...Pa, dođu studentkinje sa Medicinsk...
- UUUBIĆU TEEEE!!!

   

Biti Stari Sloven

Naši preci. Znamo za njihove običaje, verovanja, ali kako li je izgledao život jednog prosečnog slovenskog seljaka? Znajući neke činjenice verovatno nije bilo lako...

Ustaješ ujutru u 6 sati i treba da ideš u šumu da sečeš drva. Naravno, topor ne možeš da nađeš jer se mali Jaroslav opet igrao sa njim. Nađeš topor posle pola sata. Kreneš da izađeš iz svoje zemunice ali kurac, mrak je, sapleteš sa na jebenu lobanju od ko zna već koga. Stanislava kaže da donosi sreću a ti si se već 6. put sapleo na nju.

U šumi naravno vreba hiljadu i jedna karakondžula koja želi da te napadne. Napadnu te dva-tri psoglava, koji bukavac, i nekoliko todoraca ali si ti već navikao pa se ne obazireš, znaš kako da ih zajebeš. Taman kada završiš sa sečom, napadne te vuk. Ali taman kad je trebalo da bude krvavo shvatiš da ti je taj vuk kum pa se izljubiš sa njim i kreneš kući.

Taman si stigao i legao, Stanislava ti kaže da moraš sa Rastislavom i Gojislavom u šumu da koljete petla za Peruna. Hajde što moraš mrtav umoran opet u šumu nego moraš da pokažeš i Rastku i Gojniku kako se žrtvuje Perunu. I to završiš sve, ali onda moraš da ideš po vodu. Uskoro će noć, a noću ne sme da se uzima voda jer je nečista.

Odeš na reku, kad tamo rusalke i vodenjaci, hoće da te udave. Jedva izvučeš živu glavu, doneseš vodu i jedino što želiš je da se odmoriš. Deca se igraju, žena sprema ručak a ti si završio obaveze za danas. U tom času kuca neko na vrata. Otvaraš kad ono neki čovek sa hrisovuljama i bradom i pita te veruješ li u Boga, sudnji dan je blizu, pokrsti se, još nije kasno i još štošta... Ti ga kulturno odbiješ i kažeš mu da veruješ u Peruna i Dažboga.

Zatim je pao mrak i opet neko kuca. Sada ne smeš da otvoriš vrata jer je to sigurno baba-roga koja hoće da ti ukrade decu. Ti si rekao Stanislavi da ne bi bilo loše da vam uzme koje ionako ih imamo 15 ali ona ni da čuje. Kad si legao da spavaš žena ti kaže da kad se sutra vratiš iz šume moraš pokojnom Ljutomislu da probiješ srce glogovcem jer izgleda da se povamprio i krade kokoške. Onda hoće da se jebe a tebi neprijatno jer ima veće mišiće od tvojih i duže dlake i bradu od tvoje. Nakon toga samo moliš Peruna da će napokon neki rat pa da se odmoriš kao čovek.

   

Transformacija trougla u zvezdu

Odgovor električara na pitanje kako su nastale tange.

   

Teorija velikog broja imena

Što više nepoznatih imena spomeneš dok objašnjavaš događaj, to veća šansa da roditelji ništa ne ukapiraju i da se samim tim što bolje izvučeš. Osim ako se i sam ne pogubiš u svom ''Paja i Jare stil'' izlaganju.

-Gde si ti bio do sad?
-Vodili smo Ognjena u bolnicu, pozlilo mu, a Žiko nije bio kući pa Stefan pošalje mene i Petra da ga vodimo...a tamo radi Filipov ćale, pa nas on malo zadržao...
-Ma nemoj, a što si onda poneo sve pare?
-Ma Miloš mi rek'o da ćemo možda morati da platimo pregled, pa Saša i ja poneli po hiljadarku...
-Pa zar bi vam Filipov otac naplatio?
-Kog Filipa?
-Pa koga si ti uopšte vodio u bolnicu?
-Pa Lazara...
-Ko je taj Lazar?
-Ti si Lazar...

   

Prokleto me piće prevarilo

Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...

Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.

Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.

   

Brđanka

Naziv za čeljade koje živi na selu u kojem kad vide auto donose vode da ga napoje, a kada je najveći baja u selu, inače švercer, kupio prvi crno-bijeli TV, za njih je to bilo čudo neviđeno, pa ga nisu znali ugasiti, nego pokrivali ćebetom.

A ona, jedra, mlada, u dojkama ima kubikaže k'o u posavskih seljaka silaže za bikove. U školi uvijek sjedi u zadnjim redovima. Kada progovori, ispušta neartikulisane zvukove tako da zvuči k'o freza kad joj se da gasa uz omanje brdo.
Prava fergusonka.
Prsti su joj smeđe boje, jerbo je skoro brala orahe, a pete ispucale k'o norveški fjordovi. No, unatoč svemu tome, ona je i dalje porno ikona za mlađane seljake koji, dok okopaju k'ompir, zaostaju u retku i nadviruju joj se u guščurdu. Svojim jedrim guzovima, otvrdlim od sjedenja na sadilici za duvan i razvijenim bedrima od nošenja vode uz brdo, polupa bledunjave gradske momke olako k'o traktor Džon Dir kad u trećoj brzohodnoj uleti u mlad kukuruščić...
Izlazi u diskoteke u kojima momci nose crne Dolce & Bregana majice sa zmajem na leđima. Obično se udaje veoma rano, oko svoje 17-18. godine, jerbo kod njih postoji mit da ih kasnije neće niko ženiti.

Za gradske momke, brđanka predstavlja metu koju mogu osvojiti sa napucanom Džetom dvojkom u kojoj odzvanja Rade Lacković, ali takođe se i zgražavaju na pomisao da je žene. Jok, samo taslačenje, tarabljenje, jebačina.
Uz to, nikada ne izlaze sa ovakvim čeljadetom na otmjena mjesta zbog mogućnosti susretanja sa ortacima koji bi odmah primijetili roktanje kada se ona nasmije.

Za seljake pak, ona je neko s kim se može normalno popričati, fino izgleda, zna razvit' pitu i potrijebit' po kući. Kod nje prolazi džiberski ulazak, tipa: "Đes' maco, ko te prati kući?", dok u ustima miješaš čačkalicu i drpaš se u predjelu međunožja.

Njen repertoar riječi nije kurtoazan niti obogaćen šljaštećim dijapazonom anglosaksonso-romanskih izraza, ali kada nešto kaže, pogađa pravo u centar, direktno... Zato se gradski momci boje, a gradske djevojke joj zavide na jedrini dojke i rumenim obrazima, dok će prave preldžije i bećari, lole sa seoske pilane, znati cijeniti ovu amazonku, vrstu žene i seksualne boginje koja nažalost zamire pod naletom kletog hipsterluka i modnih trendova, skrojenih od žabarskih gejeva koji favorizuju izgled anoreksičnog dječaka, a ne jedre, zdrave i stabilne žene.

?
+465
18
definicija