Nema pojma. Rečenica koja je ključna ukoliko želite da čujete ostatak priče bez da vas sagovornik smara objašnjavanjem.
- Jesi probao ikad da voziš auto?
- Nisam, ali znam iz priče kako to ide. Što?- Znaš li ti Mileta, onog što je sada sa Jovanom u vezi?
- Znam iz priče, što, šta s njim?- Jebeš li šta?
- Ma ni u priči. :jebe:
Stvar koja misteriozno nestane oko svake Nove godine i uvek se pojavi kad ti je najmanje potrebna.
Sofisticirani način da saznaš da li je devojka spremna za neobavezni seks.
Veruj, nije šala. Vlažne maramice su najjači svedok da ima na umu da se provede.A zašto? Zato što ne zna da li ćeš je odvesti u goru gde su se četnici skupljali gde nema tuša.Zato što će je možda biti sramota da te pita da ti koristi kupatilo.Zato što postoji opcija da završite u kolima, gde takođe, nema vodovoda.
Na kraju krajeva, zbog čega bi sve do jedne vukljarale po` kile ničega po torbi?Svaki put kada hoće da uzme telefon, cigare ili ključeve, mora prvo da se dohvati tog pakovanja maramica.Nije to bez veze.
Samo hrabro, i budi bez dileme!
-`E izvini, samo da te pitam...Imaš li vlažne maramice?`
--`Imam, izvo...`
-`Neka ne treba, hoćeš da idemo odavde?`
Osnovni razlog zašto je mali broj žena revolucionara.
Odluče one da ovako više ne može, nije da ne odluče, i krenu da menjaju svet, ali, avaj, prečesto se na početku njihovog revolucionarnog puta nacrta frizerski salon.
- Dragi, primećuješ li nešto?
- Primećujem da nisi još ćorkirana iako si se sinoć klela da danas upadaš u Skupštinu sa 20 kila eksploziva oko stručića.
- Tebi se jedinom ne sviđa, a sve one ženice u frizerskom nisu mogle da se nadive kako mi super stoji ovako kratko, sa pramenovima.
- Super je bre, sad si mi sva, tako nekako, eksplozivna, dođi ti pokažem kako se novo frizurče dopada mom detonatoru.
Papirološka formulacija iz dokumenata i slično, a koja je ušla u govorni jezik. U svakom slučaju, služi da bi se neka bitna brojka naglasila ili potvrdila van svake zabune jer može zvučati i neverovatno. U pisanom obliku, odmah posle cifre se otvori zagrada, napiše se bukvalno "i slovima", ture se dve tačke i onda furaš da pišeš, pogodili ste, slovima.
U govornom delu, odmah pošto prvi put izgovorite brojku, kažete "i slovima" i ponovo izgovorite brojku uz naglašavanje.
Mislim, videli i čuli ste tako nešto doosad bar 1000 (i slovima: hiljadu) puta...
- Tako, gospodine... Izvolite menicu, napišite cifru sami, tu... E, sad, ovde pored i slovima...
....................................
- Kako bilo na roditeljskom, mužu?
- Fino. Onaj tvoj mamlaz ima devet, i slovima: DEVET kečeva, pa ono, mislim...
....................................
- Je l' nam se to vratilo dete? I što si besan, mužu?
- Jeste. Ženo, daj pušku!
- Kuku mene!!! Šta bi?!
- Pa eto, kukaš da sam zatucan, ne mož' ćera od mene da diše, zanovetam bezveze kakve momke dovodi, da dam ovome šansu i budem prijatan...
- I jesi bio. Seli ste, lepo se ispričali, ispoštovao si ga, skrenuo mu pažnju k'o da si mu otac i on je obećao i kad će da se vrate, i u kakvom stanju sa dočeka...
- E pa, eto! 'Ajde što kasne sedam, i slovima: SEDAM sati, što je pijan i ko zna na čemu još, što se tri, i slovim: TRI puta izbljuvao na tepih, već ona što nam je vratio uopšte nije naša ćera, Boga pitaj koja je!
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.
Riječi koje upućujemo sagovorniku kako bi mu stavili do znanja da će ono što je tražio od nas biti sigurno odrađeno. Elem, uvijek u glavi treba imati onu "obećanje, ludom radovanje"
A: Brate, oćeš mi viđet da me prime preko reda kod urologa?
B: Brate, završeno ti je to ali i mene nešto boli kurac
Nerazumljivo pitanje koje majke/babe mlađe maloletne devojčurlije često upućuju klincima u ranom detinjstvu.
Piljiš zagledan u jednu tačku, razmišljaš da li je moćniji joku-majgeri ili hame-hame talas, dok jednom rukom nadaluješ gaće, a drugom vajaš nosnu glinu. I čuješ to pitanje.
Zet. Šta mu ga to dođe? Zvuči kao "zec", ali teta inače ne promašuje zubne suglasnike, nije onda to. Da nije neki superjunak? Oni počinju često na Z. Ono: Zord, Zurg, Zagor, Zorica Brunclik. To zvuči moćno. Što da ne.
Još ako je teta onako dobra prema tebi, tutka ti čokolade i daje ti da joj se gnezdiš na sisi, reći ćeš sudbonosno "da", ko iz topa. Gospođa zadovoljno pljeska, okolina se smeje, često to rade kad nešto odgovoriš. Šaljivi su ti matorci. Pre su te tako pitali šta je tetki uključeno na telefonu i, kad si rekao viblatol, smejali se ko mentoli. Tetka kaže da su oni svi jebene kursadžije.
Nego, zet. Šta li mu ga to dođe?
- Eee, zete, zete, vidiš šta ti je sudbina, a šalili smo se kad si bio mali, kad ono paf, stvarno posta zet! Tačnije, prizetko, hehehe
- Eh, tašto, šta sam ja znao tad... Ja sam mislio...
- De, trljaj, trljaj, nemoj da zabušavaš! Kad se Jaca vrati, mora malo da odmori, ceo dan je na frizeraju, mukica.
Neokićena, strana okrenuta prema zidu. Simbol naše fasaderske sreće i licimurske euforije, koja se skriva iza šljaštećih ukrasa i kineskih lampica.
Neporeciva garancija bezopasnosti. Taj izostanak zaklapanja zubala na tvom ekstremitetu je čisto zeleno svetlo, te nema opravdanja za dalje oklevanje. Akcija, idemo, klapa!
- Šta gledaš? Uzmi ga u ruke, ne ujeda.
- Pa ne znam.. Ja.. A šta mu je ovo?
- Čvabalo, jebote, jesi ti išla nekad u školu?
----------------------- Idi, bre, priđi joj, šta se femkaš celo veče?
- Ma neću i kapak. Pogledaj je samo. Iz ovog ugla ko Sejo Kalač, samo blondi.
- Ama, od birača nema.. Znaš već. Priđi, ne ujeda!
- Ne znam, brate, provali kad ima četvorke ko Osmi putnik, ne bih bio tako siguran.
Kataklizma.
Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.
Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.
Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.
Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.
Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.
Ćao, ja sam Pera. Živim sa majkom i naizgled sam običan muškarac. Običan u svakom pogledu, osim u jednoj stvari. Uzbuđuju me inteligente žene. Nije mi bitno da li je zgodna, slatka, ružna ili ne znam ni ja šta bitno je da je pametna. E sada to ne bi bilo ništa strašno da ja nemam jedan problem, a problem je u tome kako da priđem takvim ženama. Jer koliko god da me lože postoji jedna sitnica koja svakoj zapinje za oko i remeti taj magični trenutak u kom bi mogli biti jedno i spoznati pravu i istinsku strast i ljubav kakvu ja osjetim kada god vidim ženu takve vrste.
Nego da se ja malo vratim na početak ove moje opsesije i probam da vam objasnim kako je sve počelo. Rođen sam u selu nadomak velikog grada u normalnoj seoskoj porodici. Nismo bili pretjerano bogati ali nikada nije ni falilo. Otac je bio vojno lice i radio je u tom velikom gradu gdje na kraju dobio i stan pa smo se i mi preselili u taj urbani kokošinjac. Bilo je to na raspustu prije početka mog srednjoškolskog obrazovanja, pa sam to ljeto provodio u upoznavanju grada i otkrivanju čari koje nudi.
Još od malih nogu želja mi je bila da upišem dobru školu, završim fakultet i postanem neko i nešto, i eto me stojim u ulici velikog grada i gledam kako san polako ali sigurno postaje java. Upisao sam gimnaziju i ostatak ljeta proveo čitajući i spemajući podlogu za tu veliku školu jer kao što znate seoski učitelj ne uči kao gradski pa je valjalo popuniti rupe.
Napokon je počela i srednja škola, na startu sam se uklopio i put ka cilju je lagano krenuo. Svaka školska godina bila je sve bolja i bolja, stanje u kući idilično a završni razred čekam kao glavni favorit za učenika generacije. Favorit je opravdao svoju ulogu i gimnazijalski dani su gotovi vrijeme je da se sprema za fakultet i da se prolazi kroz cilj koji sam zacrtao još kao mali klinac sa sela.
Upravo te godine mijenja se sve i život me šamarčinom budi iz sna koji je trajao skoro pet godina. Planovi za fakultet se stavljaju u drugi plan, otac ne dozvoljava da sramotim njega i njegovo časno oficirsko ime te me šalje na služanje vojnog roka.
Nesretan ali bez želje da grizem ruku koja me hrani pristajem i lagano se spremam da postanem muškarac i zreo građanin društva. Fakultet može da sačeka dvije godine taman da odmorim od silnih knjiga. U kasarni dobijam lokaciju za služenje i u trusnom kamionu krećemo da učimo braniti našu domovinu.
Vojska kao vojska sve je isto kao što je ćale pričao, ne pomaže ni činjenica da je oficir jebu me kao i čobana koji se iksićima potpisao na ličnoj. Trpim i gutam sva iživljavanja i brojim dane do kraja nestrpljiv da se vratim u civilizaciju i nastavim tamo gde sam stao prije godinu dana.
Taman sam pomislio da je gotovo, preguraću još par dana i idem kući ali jebena sudbina opet pronašla način da se poigra sa mojim životom. Šalju nas u Bosnu, kažu da su nas za ovo spremali ali da nisu ni sanjali da će ovako brzo da se desi. Počinje jebeni rat i svoje školavanje nastavljam na prvim linijama fronta pucajući na dojučerašnje drugove, silujući dojučerašnje drugarice...
Jebi se sudbino nisi mogla bolje od ovoga, i dalje sam živ pregurao sam sva sranja.
I dalje volim obrazovanje iako sam izgubio sve šanse da završim fakultet. Stojim pored gimnazije u šinjelu pokojnoga oca i čekam da upoznam onu pravu. Zvonilo je za kraj nastave zauzimam poziciju u haustoru i čekam. Izlazi još jedna usamljena intelektualka. Srce mi ubrzano lupa i počinjem da gubim kontrolu, pada mi neki mrak na oči i više se ničeg ne sjećam.
Sutradan se budim u stanici. Komandir koji je inače kućni prijatelj pokojnog ćaleta a i kućni prijatelj keve otkako je ćale umro stoji i ponavlja mi priču koju slušam kada god se nađem ovde.
"Dođavola Pero zapamti da ti je ovo poslednji put da te vadim iz govana, sutra ćeš tako naletiti i na moju ćerku gade jedan bolesni. Goni mi se s' očiju dok se nisam predomislio!!!"
Gledam ga tupo bez namjere da mu kažem bilo šta, kada već zna da šta god mi urade ja ostajem isti. Nisam ja kriv što intelektualke idu u gimnaziju i što nemaju ni osamnaest godina. A nisu ni one krive da se razumijemo.
Jednostavno ljudi moji dragi ima nešto u inteligentim ženama što me strašno loži.
Mora da je neispunjen dječački san u pitanju, a možda sam samo još jedan manijak ko će ga više znati?
- Dobro veče Tijana.
- Dobro veće čika Pero.
- Kako je bilo u školi vidim gimnaziju si upisala.
- Ma čika Pero šta da vam kažem škola kao škola, ju čika Pero zašto mi to pokazujete?
Upomoooć!!!
Čika Pero znate da mi je otac komandir u policiji pustite meeeee....
UPOZORENJE!!!
Usled nabreklosti kurca kao posledice čitanja ovog teksta naćićete se u zabludi zašto ste istukli kera.
Izgovara se brzo, moderno, bez akcenta i sa blagom dozom blama, onako kao blickrig gluposti, morate baš tu reč da upotrebite pa je ispaljujete antifa. Uf! Sad je lakše. Sad priča može da se nastavi:
Nema ni metar dana kako si se zagrcnuo sarmom kad ti se u udarnom terminu na 22 inča svetinje pojavio taj prodidži. Taj spoj nespojivog. Pedeset kila jada u kožnoj jaši sa nitnama, hipsetrskoj crvenoj ešarpi i ciklama čirokani, Čeova lobanja se kezi sa znojnice, fleke od danonea na visoko podignutoj levoj pesnici. Gutalj ladne pivčuge te vraća u život samo da izustiš: “Šta koji kurac!?”. Odgovor je stigao nedugo zatim ono je progovorilo, izustilo seven dejs bljuvotinu od koje ti se čak i tvoj srpski želudac okrenuo. Gasiš teve ali tebi u glavi odjekuje #anarhija #ateista #boškobuha #decaratnici. Milan iz penala vodi 1:0, ide tiket, do jaja #anti #fa. “Miči mi se iz glave pogani!”. Ne znaš? Pitaj brata gugla!
Anti – (lat.) protiv. Okej
Fa – dezedorans. A?!
Aj opet:
Antifa – Ideologija koja ujedinjuje modernu levicu u borbi protiv fašizma.
Protiv čega? Fašizma? Pa to ne postoji. Šta je pričalo još? Plee
Ako su na dnevniku znači da su se nakotili, a ako su se nakotili deliće ih na ulici za džabe. I zaista u kasnim večernjim časovima na trgu oni su tu sede u kutiji, neki matori komunista ih deli na usvajanje. Prilaziš, opušten rč na licu grč.
- Dobro veče.
- Dobro veče prijatelju.
- Prijatelju? Mene si našao da troluješ? Nismo mi nikavi prijatelji, slušaj belo odelo mojne njaške nego daj mi reci je l’ jede ovo puno, čuvao bi jedno.
- Ne, ali ume da se uneredi žiletom po podlaktici i da češe rektum od saksiju filadendrona.
- Nemam filadendron, više sam sanseverija tip.
- Imaš internet?
- Imam. Je l’ troši puno?
- Samo ju tjub, mora da se hrani novim informacijama i da ga drvi na anonimuse i postere na demotivaciji.
- Au! Nema veze daj mi jedno.
- Evo ti ovo, zove se Dario.
--------------------------------------------------------------------------------------------
- Hoćeš da hasaš nešto? Imam neke sarme od juče?
- Imaš neki celer?
- Celer? Ne, šta je to? Kapirao sam da vi mladi ne jedete sarmu, više ono kao mek kaefce i to.
- Ne jedem ta kapitalistička govna! Ja sam vegan.
- A sarmu?
- Nisam nikada probao.
- Probaj, to ti je staro tradicionalno jelo, nema slave bez sarme i tamjana hehehe
- Ne slavim, ja ne verujem u Boga.
- Naravno da veruješ. Dario? Dobro, katolik si?
- Nisam, ja sam ateista, vera navode ljude da postaju zveri i…
- Ali tvoji su Hrvati, katolici, to je okej, hrišćani ste, tako si vaspitan.
- Nisam Hrvat, ja sam kosmopolitan.
- ŠTA!? Slušaj, ja jesam Srbin i imam kolekciju VHS-a Šešeljevog rijalitija holandske produkcije, ali nemam ništa protiv Hrvata, opušteno.
- Kosmopolitan sam. Hrvatska je ustaško fašistička tvorevina stvorena na krvlju još fašističkijih srpskih homofobičnih četnika.
- Nisam ovo hteo da radim ali stavi ovu ogrlicu. Tako. Vidi, kad počneš da kenjaš mnogo malo ću te rokam strujom. Okej? Super je i kao pomagalo u seksu hehe
- Seks je precenjen ja zadovoljstvo pronalazim u AAAAA!
- Hehehe samo da proverim kako radi. Šta si ono pričao?
- Zadovoljstvo pronalazim u rušenju sistema.
- Nije to loše, znam, meni se petog oktobra digao kad sam video Džoa kad razgrće ULT-om.
- Doveli ste tad na vlast kapitalizam i proevropske snage koje su razorile zemlju.
- Mislio sam da si protiv fašizma. Upoznat si sa činjenicom da je EU stvorena kao unija Francuske i Nemačke kako bi se sputala svaka ideja nacionalnog socijalizma u Nemačkoj?
- Ja sam gledao klip gde kažu da je EU porobila mnoge zemlje bukagijama kapitalizma.
- Znači ti si u principu samo anti? Ono šta god čuješ ti si protiv?
- Pa ne mi jesmo za socijalizam, komunizam, levicu.
- Znači ti si komunista?
- Ne ja sam antifaAAAAA!
- Hehehe nisi se nadao a? Jebe ova stuja, rekoh ti ja.
- Pogledaj klip videćeš i ti kako je anarhija rešenje za sve naše probleAAAAA!
- Ups, šta si rekao?
- Da pogledaš klip na ju tjubu.
- I šta ima tu da se vidi? Ima neke pičokare kako igraju odbojku na pesku?
- Ne, ima objašnjeno kako je prisustvo interesa nacije put u smrt a politikAAAA!
- Nemoj da pričaš, nisam te ništa pitao. Glup si, znaš? Zaveden, jer si sisa mala neizvučena koja leluja kao prut na jugovini. Ima vas više a? Vi ste snop pruća a? Jaki ste zajedno? Interesanto.
- AlAAAAAAAAAAA!
- Ne upadaj mi u reč. Dizao ti se na drugare u svlačionici pa si odlučio da ih zadiviš kvazi pank fazonom, svojim interesovanjem za politiku i spašavanje sveta od tirana? Znaš da sad njihove kurčine blajvaju antifa kučke koje su sa ukusom jarčevine došle do spoznaje istine da su u zabludi. Ti si antifa kučka, shvataš? Samo lajete i kevćete i kad vam dođe alfa pokunjite se i pobegnete u kućicu. Shvataš da si na kraju lanca ishrane? Shvataš da si štene iz kutije, ne napušteno nego odbeglo iz društva koje sam usvojio i imam nameru da te prevaspitam a za propagadnu neću koristiti video klip nego kukuruzni. Ti si anarhista i ateista a do jutra ćeš moliti Boga da ima zakona za mene. Ali sutra ćeš mi biti zahvalan. Znam. Možda ćeš da jebeš, sklepaćeš kopile, jer ne znaš da ga izvadiš, jer se iskustvo ne stiče iz video klipa. Iskustvo se stiče preko grbine a ti preko svoje nisi puno prevallio, zato počnimo. Šta si ti?
- AntiAAAAA!
- Kako?
- AnAAAAAAAA!
- Ne čujem?!
- AAAAAAAAAA!
- Biće ovo duga noć...
Ultimativna opaska na svako ponašanje koje doživljavate kao neispravno, jer obzirom na to kakve je sve oblike ponašanja Frojd povezao sa psihičkim poremećajima teško da će iko imati validan dokaz da ospori vašu tvrdnju.
A: E brate, nemoj se seljačiš, skloni tu krstaču sa retrovizora.
B: Što brate, ovako je Bog uvijek sa mnom.
A: Mili, prema Frojdu ljudi koji drže vjerske simbole okačene na retrovizor ne vjeruju stvarno u Boga i vrlo su podvodljivi.
B: Da stavim jelkicu onda?
A: Nemoj samo narandžastu.
Ironični izraz koji je upućen sinu koji će se udati. Ne mora nužno biti da se baš uda, ali će dosta toga biti po njenom. A ako će već pre braka ženi da popušta zna se ko će biti glava porodice.
Zašto baš da pere noge? Pa zato što je stari srpski običaj bio da mlada kada se uda i dođe da živi kod mladoženje, opere pored njegovih nogu i noge njegovih roditelja. Pa kad će već da se uda, neka sve ide po redu kako trebuje i kako običaji nalažu.
Radoš: Mama, tata, ženim se!
Svetlana: Jao, sine, ljubi te majka!
Miodrag: Čekaj, Svetlana, ne zaleći se k'o SPS u koalaciju! Je li, magarče, je l' ti to nas zajebavaš kojim slučajem?
Radoš: Daj, ćale, ne mrači, ozbiljno vam kažem.
Miodrag: Aha. Je l' žensko?
Radoš: Kako je l' žensko, pa šta bi bila, Boki 13?
Miodrag: Ne pravi mi se pametan, Radoše, nego odgovori sa "da" ili "ne"! Misliš da te nisam video kako nosiš onaj milje oko vrata mesto vunenog šala, vi mladi danas svi u pedere prešli...
Radoš: Da, ćale, žensko je, sa sve pi...s-sa svim ženskim osobinama.
Svetlana: Reci majci svojoj kako mi se zove snajka!
Miodrag: Čekaj, Svetlana, gde si naskočila k'o SNS na Đilasa! Kako ti se zove ta tvoja?
Radoš: "Ta moja" se zove Agnješka.
Svetlana: Ju naopako!
Miodrag: Da ona nije Vlahinja, ne daj Bože?
Radoš: Kakva bre Vlahinja, Poljakinja.
Miodrag: Nije govno nego se pas posr'o. Pa dobro bre, sine, jesam li ti ja rekao sem Srpkinja nijednu neću da vidim u kući?
Radoš: Mi se volimo.
Svetlana: Ako, neka ste vi meni živi i zdravi. A iz kakve je kuće?
Miodrag: Lakše, Svetlana, gde si navalila sa tim pitanjima? Odakle ti je ta tvoja i kako ste se upoznali?
Radoš: Agnješka Kurvinska i ja smo se upoznali zimus u Krakovu za Novu godinu i...
Miodrag: Jesam li ti rekao, Svetlana, da ne treba da ga puštamo nigde za Novaka, šta fali novogodišnjem programu na RTSu? Ali ne, ti i tvoj sin zapeli da ide pa eto ti sad.
Radoš: ...i tu smo se upoznali, dopisivali smo se, viđali u Beogradu kad ona dođe i sad smo odlučili da se uzmemo.
Miodrag: I da se lepo skućite ovde u ovaj naš polusoban stan?
Radoš: Taman posla, ja odlazim u Poljsku.
Svetlana: Kakvu crnu Poljsku, moj Radoše?! Pa nećete valjda tamo i svadbu praviti?
Radoš: E da, dobro me podseti. Odlazim tamo za dve nedelje i trebaće mi kinta za prevoz i venčanje.
Miodrag: Čekaj malo, Bukefale, jesi li ti normalan? Kako misliš da svu rodbinu u Poljsku prevezemo? I može li se tamo u EU jesti svinjetina za svadbu, meni rek'o komšija Žitomir da to ne može?
Radoš: Ćale, nema svadbe. Agnješka i ja ćemo se venčati u Lođu, nikakva svetkovina, samo u opštini i crkvi.
Svetlana: A ima tamo naša crkva u tom Loću?
Radoš: Lođu. Nema, u katoličkoj katedrali ćemo se venčati, naravno čim se ja krstim. Pa bolje tamo, Agnješkini su nam uzeli divan stan u samom centu Lođa a ovde bismo se gurali nas četvoro.
Svetlana: Ajme meni!
Miodrag: Dobro, sine. Daće ti otac pare, da se ne brukaš pred Poljacima.
Radoš: Hvala, ćale, nisam ovo očeki...
Miodrag: Da se ne brukaš tamo ni slučajno. I da, ne zaboravi kad dođeš u Lođ tazbini noge da opereš.
Radoš: Što sad noge, ne razumem?
Miodrag: Pa kad već udajem sina barem da se pokaže kao dobar mladi! Jebem li ti sitno žito, daću ja tebi katedralu u Lođu! Svetlana, dajde mi onaj debeli kaiš, ma šta kaiš, daj onu staru cev od radijatora!
Još jedan svež anglicizam, bezrezervno prihvaćen u naših medija. Ukratko: neonarcističko samoslikanje mobilnim u cilju reklame putem društvenih mreža. Praktikuju ga poznati i oni koji očajno to žele da postanu.
Konfiguracija može biti raznovrsna: anfas sa baksterkama, silikonska bista, napućeni poluprofil ili mrtva priroda sa sisom. Pozadina takođe varira, mada su pojedini ambijenti ostali omiljeni.
- Rile, hajde požuri više iz tog kupatila, moram da odradim jedan selfi, ljubi te seka.
- Ne mogu bre od tebe ni da kenjam na miru!
- Hajdee, plizić, požuri, treba da slikam apgrejd trepavica, verziju 2.1! Kenjaj popodne.
- Ubijaš mi prirodan refleks!
- Požuri, pa ću ti pokazati Đanin selfi-filmčić.
- Ne seri da imaš?
- Ne seri ti, nego izlazi!
Međ' narodom našim silnim, opšteprihvaćeni idiom za medije, bez obzira na to da l' su isti "štampani", odnosno "elektronski". Isto tako se za jednog zaposlenog u pomenutim, da ne kažem, novinara, može reći da je - paz'te sad - "predstavnik sedme sile", i to takođe bez ikakvog obzira koliko je isti ljigav, agresivan ili u kom stadijumu raka pluća, crni pojas, 7-i dan. Ovako i kad ponovim to još koji put za sebe...predstavnik sedme sile, predstavnik sedme sile...imam utisak k'o da govorim o kakvoj važnoj osobi, izaslaniku iz neke daleke, civilizacijski razvijenije galaksije, a ne o bičaru od čoveka koji je za dobru vest spreman najpre nekoga i sam da ubije a potom krene u zavetnu osvetu za ubicom.
Dobro, kenjam i ja malo, realno. U našoj zavetnoj zemljici skoro i da nema takvih novinara, Bogu hvala, mada nije isključeno da će jednog dana u bliskoj budućnosti Miroslavu Lazanskom konačno dopizdeti neprofesionalizam koja hara srpskim medijima te da će uzeti jedan oveći topuz iz svog šteka podno Trebinja i pobiti armiju piskarala i voditelja koji nam iz dana u dan govore kako živimo i kako TREBA da živimo. Ovom rečenicom i dolazimo, zapravo, do porekla izraza iz naslova, a koje datira iz 19.veka i opšteevropskog poimanja postojanja 6 evropskih sila: Velika Britanija, Francuska, Austrougarska, Pruska, Ruska Imperija i Otomanska Imperija. Elem, kako je štampa u pojedinim od pomenutih zemalja bila nezavisna i imala veliki uticaj na narod, time i mišljenje istog, vremenom je sasvim zasluženo ponela i tu laskavu titulu sedme sile, da bi danas zajedno sa televizijom, radijom i ostalim medijima jednako zasluženo bila važan deo državnog aparata, odeljenje za "Pranje mozgova".
Rade, fazon, 0-24.
A ortak Guglj kaže:
• Na predstavljanju novog albuma Cece Ražnjatović bilo je oko 100 predstavnika sedme sile, što dovoljno govori o tome sa koliko nestrpljenja je srpski narod čekao na nove pesme popularne Srpske Majke…
• Sedma sila na udaru! U napadu koji je izvršen juče rano ujutru na jugu Sirije poginulo je 52 novinara, naš Miroslav Lazanski se u poslednjem trenutku izvukao iz padajućeg aviona...
• Kako B92 saznaje, web-serija "Samo kažem" je jedna od najgledanijih serija na internetu uopšte, a očekuje se da u budućnosti bude još gledanija…
'Oće kurac.
Otrcana, nimalo elokventna, još manje primjerena konstatacija koju dobijate od okoline u trenucima kada vam je teško i baš onda kada ste zapeli o neku pregradu koja vam se u tim trenucima čini većom od Ajfelove kule, gledano iz perspektive srpskog studenta s početka 20 vijeka na školovanju u dalekom nam Parizu. Ekvivalent onome - "Šta tebe boli kurac, ti imaš tetku u Njemačkoj". Baš u trenucima kada ti se čini da ti se svijet ruši kao zgrade u Indiji na zemljotresu od jedva pešes Merkala, pojavi ti se neki pametnjaković, koji kao vjeruje u tvoje sposobnosti izvlačenja iz govana višestruko više nego ti.
Svojim čvrstim stavom i kobajagi vjerovanjem u tebe, pokazuje vrhunac sopstvene bezidejnosti da te utješi i pruži bilo kakvu nadu da će biti bolje. O nekoj većoj pomoći moćeš samo i da sanjaš, jer riječi koje si mu upravo uputio su samo ušetale u malu šupljinu zvanu uho, blago zazvonile o bubnu opnu i izgubile se negdje u predjelima uzengije ili čekića. O dolasku do mozga i razumjevanju tvoje trenutne situacije, izlišno je govoriti.
- Alo kume, đe si, šta ima?
- ...ti si Moćo, ima l' te na ovoj kugli zemaljskoj?
- A tu sam, jebo me onaj ko me napravi. Jebiga, saću da ti pričam, svašta mi se izdešavalo u proteklih sedam dana, ne znam đe mi je glava ako mi vjeruješ.
- Ajde reci kumašine šta te muči ako možemo kako da pomognemo!
- Ma pusti, Jadranka mi završila u bolnici, dobila nešto na pluća, meni se pokrenuo čir, i na sve to onaj moj mamlaz slupo golfa gore na Jovinoj krivini, mamicu mu jebem alkoholičarsku, sreća makar pa njemu ništa nije bilo...
- Auuu kume otkud sve to jebote?!
-...a plate nema već tri mjeseca, ne znam šta ću od sebe, nema koga da pitam da mi da šta canje da se skrpim...
- Ne znam kume, teška vremena su došla.
- ...pa reko dal bi ti mogo kako da se otvoriš za nešto.
- Znaš kako kume, ne brinem se ja za tebe. Ti se uvijek nekako izvučeš i nađeš način da to riješiš.
- Daj kume, pomagaj molim te!
- Nešto krči...tu tu...tu tu...tu tu.
Arhaična alatka iz porodice klešta.
Nemaju da se kupe u gvožđarama jer nijedna fabrika ih ne proizvodi a Kinezi nemaju od koga da ih kopiraju: jajcangle se kuju. Na prvi pogled izgledaju kao obična klešta, nešto kao hvataljke ili mašice, ali onaj deo do kljuna, proširen a nazubljen, krije pravu namenu tih mengela. "Možda ovo služi za krcanje orasa", pomisliće neki mladunac, ali neobjašnjiv osećaj nelagodnosti u predelu mošnica će ga opominjati da nije. Jer, iako on možda ne zna šta je to, njegovo telo instinktivno prepoznaje opasnost.
Prvo i jedino pravilo u vezi jajcangli je: ne želiš da se nađeš sa pogrešne strane jajcangli!
-Milorade, recider onom tvom mlađem da mi ostavi šćer na miru! Ako mu je rekla da neće onda to znači da neće: nema šta on da je zivka, sačekuje i da mi obleće oko kuće kad žena i ja nismo tu.
-A šta tebe to briga, komšija, i šta može njoj da fali? Nema šta ja njemu da govorim nit' bi on mene posluš'o, jer znaš kakvi su kad namirišu - to niko ne zadrža. Ponajmanje ne ti od tvojih 50 godina.
-Komšija, pa neću ja da se bijem sa njim: znam gde mu je legalo, samo ponesem jajcangle.
-Ne bi valjda?!
-A šta tebe to briga, komšija, ostaće ti onaj stariji.
