Експлозиван прдеж.

Vekovima unazad najomraženiji neprijatelj ljudske rase, posle promaje, su biljke. Generacije i generacije mužjaka su odrubljivali biljkama reproduktivne organe i poklanjali ih ženkama kao poziv za parenje, a one su sa ponosom nosile ove poklonjene iskasapljene genitalije u kosi, ili ih čuvale u vazi ne bi li pokazale moć trsitelja koji ih je doneo. Što je biljka bila obdarenija, veću metu je predstavljala krvožednom čovečanstvu, veći uspeh je bio posedovati njihove mošnice.
Ali tu nije kraj njihovom javnom ponižavanju, jerbo ljudi koriste skoro svaku priliku da ih ponize još više! Rođendani, proslave, svadbe, praznici, pa i sahrane, svi bitni ljudski događaji gordo i šaroliko prekriveni biljnim testisima, ostavljeni da se beživotno suše i propadaju...
Arogantno prikazivanje unakaženih organa širom planete i u svim prilikama pogodnim za kurčenje prenosi samo jednu poruku: "Iskonski mrzimo suštinu vašeg bića, kao i činjenicu da postojite." A tu porobljivanje i ubijanje za ljude jednostavno nije dovoljno....

Termin posle koga sve ide u p.m.

Osoba koja stalno ulazi u zgrade sirom Srbije

Nova godina je, za one koji ne znaju, momenat kada zemlja napravi pun krug i vrati se na početnu tačku. Bravo za zemlju. Skoro kao kad ono dete na inkluziji konačno pročita dva ovna na brvnu bez da dobije epi napad pa celo odeljenje sa sve učiteljicom krene da skače da se veseli i da čestita.

Ljudi se okupljaju masovno, slave. Ceca peva za džabe, toliko ju je uzbudila činjenica da se i ovaj put zemlja uspešno okrenula. Vadi sisu na sred bine i odjednom dolazi Veljko posle sedme uzastopne pobede nad konobarom iz kafane dva lovca i sav zadihan kreće krvnički da sisa. Grand parada je u transu.

Zašto toliko nemamo poverenja u zemljine sposobnosti da ispuni jedan osnovni zadatak, koji inače obavlja milionima godina unazad? Jel staneš nekad da se zapitaš koliko je zemlji ponižavajuće jebeno da je svake godine iznova i iznova tretiraju kao debilasto dete koje ne može da pročita dva ovna na brvnu? Naravno da ne, majku ti jebem ja.

Penzionerski Godo.

Davala bi' mu do groba.

Kada uspiješ pokupiti žensku u afteru, nakon što si kiksao na tulumu.

Jedino je normalan brak iz računa.
Ostali su iz neuračunljivosti.

Zdravstveni prostor, besprekorno picnut i opremljen u koji uđeš poluzdrav, a izađeš, uz malo sreće, poluživ, jer je vode polustručni, polusposobni i polupismeni - doduše, u pare se mnogo bolje razumeju nego polusvet koji ih koristi.

Trovanje spavanjem. Uglavnom onim poslepodnevnim, kad dođeš s posla/faksa, sručiš se na krevet u nadi da sklopiš kapke na 20 minuta i probudiš se posle 3 sata, sa delimičnom amnezijom u poimanju vremena. Ako je na snazi zima, problem je još i gori, jer mrak oko četvorke dodatno zajebe situaciju, tako da postoje realne šanse da utripuješ da si se probudio u 2067-oj godini kao kapetan ekspedicije koja je krenula na Neptun.

Puškica.

Чудно осећање које ствара утисак да си нешто већ видео иако заправо то видиш први пут.

Таблице закачене на возилу које, између осталог, имају и улогу да "помогну" возачима да што боље сложе псовку и да што лакше пронађу заједнички језик са другим возачима. У зависности од оне скраћенице која стоји пре броја, возачи тачно знају чију мајку требају да помињу.

Izraz "na konju sam" u izvedbi utemeljenog narkomana.

Sedi u neudobnom sedištu skoro čitav dan. Jedini put kada protegne noge jeste kada čisti bus, ima pauzu za obrok i kada pali kući. Stalno se vrpolji, sa bedra na bedro i namrgođenim pogledom gleda cestu ispred sebe. Znojavim dlanovima dodiruje kruti volan. Udiše vazduh u kom se prepliće benzin i gasovi, mirisi raznih ljudi i svež vetar koji na mah ispuni njegovo radno mesto. Otežano diše kroz široki nos i neprestano, sa prezirom posmatra svoj glomazni stomak.

Zašto ima ovoliko ljudi? Zašto se toliko deru? Zašto je ovolika gužva? Zar ne može bar jedan dan, da bude kako treba? Ovo su česta pitanja koja postavlja sebi.

"Sedim u ovoj kabini 16 sati dnevno, a jedva imam para za decu, ženu i sebe. Da mi nije njih, jedinih osoba koje volim, poludeo bih"– njegov učestali monolog.

Ovaj posao je fizički i psihički težak,a takođe je i vitalan za društvo, ne razumem zašto ga niko ne poštuje? Kada me ljudi pitaju čime se bavim i kada saznaju odgovor podsmevaju mi se i misle da sam tupadžija ili prostak. Zašto su oni pametniji od mene? Zato što su se sticajem okolnosti( putem veza, šlihtanja ili nelegalnog sredstva) stigli do višeg staleža? Ja bar znam gde pripadam i ne zavaravam sebe zabludom da sam za nešto bolje.Briše natopljenim peškirom, koji se nalazi oko njegovog vrata, znojavo i naborano čelo i kao da time tera ove zle misli.

Na semaforu, kada čeka zeleno svetlo, nasloni se maljavim podlakticama na volan, zavuče ruku u vlažnu kosu i žmureći uzdiše. Kada je pauza, da drugom kolegi da preuzme, a on se na glavnoj stanici šeta, puši pljuge i posle toga jede. Pa se opet vrati na posao. I tako iz dana u dan, u nedogled,do smrti.

Vraća se kući istim putem. Kada god prelazi preko pešačkog u glavi mu se kao blesak munje javi ideja: “Što me ne udari neki auto, pa da crknem”. Ali ta misao, brzo tinja i nestaje kao iskra.

I ko zna dokle će on živeti ovim životom?

Служио цивилно.

Čuveni stih iz druge polovine devedesetih godina, kojim su sestre Kovač, buntovnice u to vreme, mukotrpnim ponavljanjem ovoga, širokom auditorijumu pokazivale svoju osnovnu razliku u odnosu na tada znatno popularnije narodne pevaljke - mindžara im je obrasla prašumom.

Pravi, jedini istinski predstavnik muškarca sa ovih prostora, na čijim dlakavim prsima je spavalo više žena nego što su bradate drvosječe s Majevice ispili MB piva koje kupiše kod radnice iz zadruge na koju se pale k'o grčka vatra što je Nero izazva. Muškarac koji prepješači 5 kilometara i na svojim leđima donese friške trave za svoje tri ovce koje to pojedu za dvije minute i tako tri puta dnevno, a ne umori se. Na njegovom televizoru svakodnevno se gledaju stare kasete partizanskih filmova, a kada naleti na nastup Davora Badrova na BN televiziji u svilenoj roze majici sa zmajem na leđima, on iz želuca povuče zelenu materiju i hrakne na pod, jer se zgražava na pojavu feminiziranih muškaraca koje moda iz Milana donese u naša područja. U društvu se ne libi da podrigne nakon što je sljuštio porciju graha sa glavicom bijelog luka, jerbo zna da seljančice, koje se dive njegovim, od košenja trave, otvrdlim mišićima, osjete feromone koji isijavaju iz njega k'o radioaktivno zračenje uranijuma. Ima status vrijednog muškarca koji zna cijeniti glavne ljudske osobine i koji zna i može zadovoljiti potrebe svake amazonke koja mu se nađe na putu.

Seks kojim je začet svaki lik koji se zove Vlada.