Hipsteraj. Kao ne ja ne pratim zvezdu ili partizan, to je za seljake, od sporta samo polo i klizanje a kad igra košarkaška reprezentacija to ispratim u kraft pivari a ne u sokerbetu sa znojavim zidarima i molerima gde je espreso 85 dinara a najmanje kod kuće. Vremensku prognozu pratim preko gugla. Samo ukucaš vre i ono odma izbaci temperaturu, dok je na TV-u seljana, niti ima po satima tačno, niti procenata za mogućnost padavina, a i spikerke uopšte nisu neke pičke. Na telegrafu odma na dnu strane izbaci slike devojke Marka Veratija ili najpoznatije navijačice Spartaka iz Moskve. Tv je za najžešće seljačine i glupe ljude kojima je lako manipulisati, samo redit, tviter, fejsbuk i ostala proverena mesta. Tu se pojim znanjem. Hrana preko volta, šporet je izbačen da bi stala mašina za pranje suđa a tamo gde treba TV tu je kućica za Klaru, rasnog zlatnog retrivera. Tamo gde treba krevetac ide neka sprava za vežbanje. Život je tako ispunjen kada nismo non-stop prikovani za televizor.

Prva godina samostalnosti, nakon razvoda braka.

Intelektualna teretana u kojoj niko ne obraca paznju na masu.

Verovanje nekih osoba da njihov auto poseduje svetlonosni štit koji se aktivira pritiskom na dugme sa dva koncentrična trougla.

Ovo im daje potpunu slobodu da svoj auto parkiraju na sred ulice ili na pešačkom prelazu ili na nekom trećem mestu na kom je izložen opasnosti od pijanih vozača ili od nadrkanih pešaka sa viškom energije.

Ali zabole njih, oni imaju uključena sva četiri žmigavca.

Наредних недељу дана од крсне славе, када се по 3 пута дневно једе преостала прасетина док се не оглиби и задње ребро.

Kad budala napravi neki vrlo mudar potez.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Optičarski oksimoron i hipsterov dobar drugar. Ove naočare imaju obična stakla i ne dobijaju se preko socijalnog, niti mogu pomoći slabovidoj baki da slučajno ne izvrši sepuku dok hekla.
To je asesoar, takoreći modno pomagalo. Sa zadatkom da mladog nosioca prikaže starijim i intelektualnim, fensi misliocem, fanom crno-belih filmova, članom biblioteke i zakletim borcem protiv krznarske industrije. U suštini sredstvo za mamljenje snenih hipsterki i laganih gimnazijalki, nedovoljno imunih na dnevnu dozu cviker-autoriteta.

Aliekspres sa Aliekspresa

Nezadovoljni penzos koga zvuči čudno ali, leđa još uvek bole. Iznerviran neefikasnošću proizvoda koji je pazario kao i nedostatkom slatkog na njegovom stolu, penzos je rešio da baci svoj kosmodisk.

Najniži društveni sloj koji, protivno svim zakonima, uvek ispliva na površinu.

Svetski dan prokrastinacije.

Rezignirano prihvatanje sumorne stvarnosti koja zatekne čovjeka nakon što uđe u određene godine, ili zapadne u mentalno stanje koje spriječava promjenu situacije. Kada se posljedice pogrešnih životnih odluka, loše podijeljenih, a još lošije odigranih karata i niza tragedija u kovitlacu života nagomilaju i stvore duhovnu katatoniju iz kojeg nema bijega, čovjek odustane od daljeg života.

Rastrzan između želje da stanje promjeni i nedostatka volje za isto, svoju usputnu životnu stanicu počne smatrati posljednjom i na njoj kao slijepi putnik ostaje dok ne počne mirisati ljubičice odozdo.

U nedostatku vremeplova da pogrešne odluke ispravi, ili manjka intelekta da zlu sreću lukavošću prevari, individua duhovno umire, svodeći se na apatični nivo životinje kojoj jedino ostaje da podmiruje svoje osnovne životne nagone i porive, čekajući sudnji dan.

Takvi životi često bivaju ispunjeni alkoholom, lakim opijatima i drugim vidovima hedonizma koji prividno maskiraju životni neuspjeh. Kao mehanizam odbrane, čovjek se počinje porediti sa ljudima koji su imali još lošije karte, ili daleko goru životnu sreću, te se tješi time da ima i gorih sudbina od njegove i da je njegov ili njen život, iako posran, daleko više trpljiv od sudbina sa kojima se drugi bore.

Čudan vid sekte. Pojave se s vremena na vreme da vam usisaju kuću i odu.

Najviši stepen slobode koji se može dobiti. Česta posledica odrešenih ruku su vezane ruke.

Debeo.

Žanr narodne muzike, koji je karakterističan za šire područje zapadne granice Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom, tačnije, potez Prijedor-Drvar-Knin. Ova muzika je uglavnom namijenjena stanovnicima ovog područja koji su igrom sudbine (ratni vihor ili klasično "trbuhom za kruhom") bili prinudjeni da napuste svoje rodne krajeve, te im je samo preostalo da se kroz pjesmu prisjećaju savršenog života u davno napuštenim krajevima. Ansambl se uglavnom sastoji od jednog pjevača, koji ima ulogu vođe i 3-4 "medvjeda" čija je glavna uloga da već otpjevani dio teksta ponove što glasnije, i to na takav način da se prosječnom slušaocu, nenaviknutog uha, automatski diže kosa na glavi. Naravno, i ime benda mora biti zvučno, u skladu sa muzikom koju izvode, tipa: Sinovi Manjače, Zmijanjsko krdo, Preldžije, Grmečki baritoni, Basovi Like i slično...Tekstovi uglavnom opisuju daleki i nikad neprežaljeni zavičaj, ljubavničke i boemske osobine stanovnika navedenih krajeva, te pokušaj prilagodjavanja novoj sredini i pokušaj očuvanja narodnih običaja u istoj.

Čovek koji uzima drogu, a nije narkoman.

Nije bitno gde, nije bitno kako, najbitnije je oštar mač, makljaža i 5 cisterni kečapa. Interesantno je kada se otfikari neki ekstremitet iz rane šiklja krv kao iz hidranta. Kontam kada se preseče arterija, pa piči krv na sve strane, ali ovo... Haos. Još je jače, onako zaleću se u slou moušnu, i ŠLJAS, seva mač, deranje, pičkaža do bola, tu nogama izmlati 2 manje čete, vadi mač iza leđa, i kao Isa mesar, cap, njih 13 trče k'o pilići bez glave i zalivaju scenografiju. Tajanstveni nindža/samuraj, se jebeno ludački zagleda u jednu tačku dok truplo ne padne nepomično. On potom vraća giljotinu u okvir uz zvuk šcn, i odlazi prema horizontu sa osmehom od uva do uva, jer je napokon osvetio polomljena 2 izloga njegove radnje.

Мало већи ниво од безобразлука.