Jednim grande lošim potezom ili nizom manjih, ali takođe loših poteza, učiniti da nešto što je bilo sigurna stvar i nešto čija je rezolucija već bila sigurica, upadne u reon mož' biti, al' ne mora ili vađenje fleka reon.

Od gotovog praviti veresiju.

Životna filosofija u zemlji konstantnih kriza.

Бибилиотекарски сленг за "пун курац". Користе га људи који се представљају као интелигентни да би нагласили небројивост нечега.

Jedan od neobičnih fenomena ženske psihlogije, i generalno uopšte ljudske psihologije i međuljudskih odnosa. Gledam u daljine, dakle pička je slučajna ili svrshishodna metoda ili nuspojava koju beta mužjak upotrebljava, da bi namamio humanoidnu žensku jedinku, ala bičarku.

Beta mužjak, ne treba biti epicentru, on je u ćošku vrti prstom oko čaše, dok pušta da se prividna intelektualna aura oko njega stvara. Ono što mačkice više vole od skrečovanja po Spužva bobu u vadžajni, jeste totalni bolikurac i sunovrat duše kod mužjaka. Niski kapci, samodestruktivnost, podočnjaci k'o u trauma hirurga u Nikaragvi, jedan pogled u njenom pravcu, and it goeeees..

Najjača tripčina od televizije. Ako imaš supstance, još bolje, ako nema, nema veze.
Sve vreme ide neka lagana repetitivna muzikica, hipno-glas koji pevuši tri reči, obrću se neke lopte, žirafa ti kaže "zdrawo prijatelju", niz neku česmu kaplje šareni želatin od kojeg se polako pravi lokomotiva, šareni međedi ti mašu, a to su u stvari saobraćajni milicioneri, koji regulišu saobraćaj sačinjen od kornjača, jazavaca i nekih još glodara, ne znam tačno šta su. I onda ti vrti neku spiralnu liniju i njišu se neke glave sa kapama i ulaziš polako u neki tunel, a uokolo sve neke ruke i ti kao overavaš sve te ruke i svi ti viču "bravo" i izletiš onda na naku livadu sa čokoladnim kolačima i kolač ti kaže "jesi mi dobar" i onda...

Retoričko pitanje kojim muškarac saopštava okolini da se izborio sa nenadoknadivim duševnim bolom i/ili materijalnim gubitkom prouzrokovanim od strane pojedinca ili grupe. Sa filozofskom rezignacijom muškarac tada konstatuje da život ipak ide dalje.

Пртљаг.

Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.

Да се не вратиш.

N-знаменкаста патолошка потреба да се некоме загорча живот, кафа или пиво, где је "Wi-Fi" бежична интернет конекција, а "PSK креативност" она ингениозност при осмишљавању најпрефриганијих инкрипција које је само један ђаволски докон ум кадар да изнедри, Енигма да провали, а једна неслутећа особа са вај-фај уређајем и нешто слободног времена ни на пола пута од кољевке па до гроба да схвати.
Шта се то јеботе десило са старом, добром бројаницом?
1, 2, 3, 4, 5, 6 евентуално?
Ништа, само зајебано и духовито, а?

Opcija "najkraći put" na GPS navigacionom uređaju. Sušta suprotnost opciji "najbrži put" koja bira auto-puteve, magistrale i ostale mejn strim saobraćajnice, poznatoj i kao "Mirko Alvirović" mod.
Ako ste u Memedoviću, na onom mestu gde Mirko u SAT patroli izađe iz kola u žutom prsluku i stane nasred isključenja sa auto-puta da ukaže na veoma važnu raskrsnicu na kojoj svi koji hoće na Halkidiki nastavljaju pravo dok svi koji hoće da nestanu u mračnim zabitima industrijske zone Soluna skreću desno i još doda "mi, NARAVNO nastavljamo pravo", GPS podešen na Memedovića NARAVNO skreće desno. Odatle do tog istog Halkidikija provešće vas 50km kraćim putem, pod uslovom da ste spremni (a "spremni" znači da imate pogon na sva četiri, rol-bar, raonike ispred branika, nešto oštro da presečete Šelobinu paučinu, gumene čizme, po mogućstvu ribarske, zmijski protivotrov i neko oružje, barem bejzbolku zlu ne trebalo).
Zato, ako volite izazove, volite da pišate uz vetar, volite da se kurčite da ste prošli kroz random grad putem za koji i domoroci misle da je urušen još četresčetvrte kad su se Nemci povlačili i minirali sve za sobom, vi odgledajte SAT patrolu i na onom mestu na kom Mirko demonstrira najveći stepen panike zbog mogućnosti pogrešnog skretanja, prebacite navigaciju na Memedovića i pustite je da vas povede u najveću pustolovinu vašeg života.
Neka zabava počne!

Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).

A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.

I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.

То уопште није сленг, не знам ни да ли је реч, али сам га родио па га волим ко мајка Човића.
Чичољ је посебна врста гадног чиче, израз ми се сам наметнуо када сам на улици приметио појаву једног јадног старог чике, храмао је на десну ногу а на леву је такође храмао али мање, обувен у скореле слепљене вунене чарапе преко којих је навукао балетанке модел леда књажевац, за једну од пета закачио му се целофан од папирних марамица па га вуче, распале панталоне са отвореним шлицом из кога вири оседела пубична вегетација, уместо каиша конопац а на дупету свеже усрано аутентичним и сертификованим говнетом, жута монт јакна деорисана помијама и боранијом из народне кухиње, флаша блоковаче што вири из џепа, комад леба виси са браде тип амфилохије, не мрва него комад, на брковима скорели траг слине и плетена капа на глави, и такав мени хоће да приђе, једном господину и мастеру шумарства па каже

Biser. Ispaljena glupost. Artefakt intelekta.

Аутомеханичарски сленг за професионално мењање броја мотора или шасије. Када премотавање километраже постане хоби и када напукнуту полуосовину чујете са петсто метара, ред је да пређете на овај последњи, уједно и премотни ниво заната везаног за четвороточкаше.

Радња се састоји у томе да од бабе правите девојку. Кад вам сви делови дотрају и када је мотор зрео за генералку, ви лепо наручите странца и не платите дажбине за њега. Прекуцате мотор, напишете исти број као на старом, онај сјебани обавезно баците у најближу реку или поток јер је то тако у генетском коду. И тако терате, док иде. Кад не иде, поновите процес. И вук сит и овце на броју!

Broj seksualnih partnerki Radeta Jorovića.

U modernoj medicini nazovi poremećaj, čiji su simptomi, na prvi pogled, gubljenje one tanke linije koja razdvaja istinskog genija od reklesnog, lucidnog, zapuštenog sledbenika vizuelnih halucinacija, proklamovanog, notornog čoveka zagađene duše.
Ono što savremena medicina nije u stanju da spozna, to je da istinski genije ostaje to čak i sa gaćama na glavi, bez onih na preponama, sa višemesečnom bradom i zapuštenim noktima, dok pokušava da zapiša kamen temeljac obližnjeg suda, sve sa manijakalnim sjajem u očima i daljinskim upravljačem od Ei-Niš televizora u ruci, kojim pokušava ugasiti nadolazeće snage reda.
Jer, takav primerak, makar prividno izgubljen u hodnicima svoje uobrazilje, ipak poseduje samo onaj mali, elementarni deo koji jednog čoveka čini da se uzdigne i radi po svojem, kaže ono što misli, makar ga koštalo društvenog položaja, za koji mu se uzgred jebe k'o za monetarnu krizu u Madagaskaru.
Možda je i savremena medicina u pravu, pa se danas individualnost i uzdizanje iznad mora istomišljenika zaista može nazvati sindromom, poremećajem.
Dvojac gore pomenut je ostao dosledan sebi, pa su odbačeni od te mašinerije, sačinjene od identičnih organa, nazvane društvom ostavljeni sami sa svojom ingenioznošću i usput, torturisani uskrašćenošću ljudskog dodira, samo podigli evoluciju na viši nivo.

Simbol bogatstva prošlog veka. Nosili su je samo pravi domaćini kao po pravilu. Niko ostalom svetu nije branio da ih nosi ali nisu imali osnova a nekad se znao red. Ni danas ne vozi svako Mercedesa. I da vozi ima kome ne liči. Sada bele košulje imaju neku drugu ulogu. Džep na grudima je služio da se u njega stavi svežanj para sa najvećom novčanicom spolja ali to su radili skorojevići koji su bili nesigurni u sebe pošto je dokazivanje bogatstva odlika siromašnih.

Рутински. Лагано. Без знојења. Без муке. Пичкин дин. Као ладна вода. Одрадити нешто са таквом лакоћом да сви који то гледају помисле да су томе кадри и вични док не покушају па не падне статива. Завршити посао као из уџбеника. Школски.

Објашњење за свако срање које се дешава.
Као да су деведесетих измишљени криминал, несташице, крађе, убиства. Као да их није било пре и после тога, и овде и на другим просторима.

Ispijanje alkoholnih derivata u tačnoj meri do koje je detektovanje od strane zlih lica nemoguće. Nešto je niža granica za vožnju, nešto viša za rad sa strankama, jedino kod žena ne postoji jasan prag ispod kojeg neće namirisati da nisi odoleo da makar lizneš koju i to sa prsta, čisto da vidiš el dobra je.

Žena čije ime nikom ne spominješ. Ljubav koju su pre četvrt veka skrio ispod kože i zelenog mastila. Kada te unuk pita: Deda Radoje, je l' to baba Milunka na slici? samo klimneš glavom i po ko zna koji put osetiš svaki ubod šnajderske igle u ruku. Koja kurčeva tvoja baba?! Džabaiso sam ti dva 'ektara što mi dao pokojni tast čim sam je doveo, ljutito pomisliš u sebi, pa ti opet bude žao tvoje Milunke, jer ona mučenica nije ništa kriva. S' jeseni kad pečeš rakiju pustio si tranzistor da ti buni, čuješ Šabanovu pesmu sa njenim imenom, pojačavaš ga do daske, za'vaćaš prvenac i uz krčanje pesme koja ti cepa grudi sipuješ ga zavrat. Trebaju ti ta 28 grada više nego ižednelom voda. Da utrniš, da ne osećaš više ove igle dušu što ti bodu.