http://youtu.be/lfaZdIXuVc4?t=55s

hm
sanjam noćas kako sam pregrizla staklenu čašu i ništa, sve normalno, samo poslije par sati zub počinje da mi se raspada (kec lijevi, konkretno). odvajaju se sve djelić po djelić, ispadaju, dok na kraju ne ostane tačno pola zuba sa rupom iz koje viri živac. e, odjednom počinje da šiklja krv odatle i svi misle da je povraćam, a ne da izlazi iz zuba i zovu hitnu. sljedeća scena, ja se spremam da idem kući i plačem, ne znam kako da kažem mami da sam slomila zub, misliće da sam se tukla..
šta?!

sanjo sam da sam blejao u kraju (ne znam kom, delovalo je tako poznato) sa Tomom Zdravkovićem koji je bio živ i da smo cirkali rakiju i pivo itd. Tek sam na kraju saznao da je to Toma, jer je furao neku Al Kaida bradu, nisam ga prepoznao. I onda ujutru ja da odem kući, shvatim da nema Tome i nema kuće, i nema ljudi. Jebena zona sumraka. Nikog nema. Na kraju nađem nekog čovu i pitam ga gde su svi, on ne odgovara. Ja mu reko s kim sam pijo sinoć, on mi reče da to nije moguće jer je Toma davno umro, ali kaže da je čuo priče da njegov duh luta Srbijom, obilazi kafane, i pije sa ljudima. Mnogi su ga videli i pili s njim (i niko ga nije prepoznao zbog brade), međutim izjutra bi nestajao, ko zna gde...

Sanjala sam da imam macice bez nogu. Najopustenije izlazim na terasu sa soljom kafe i pomazim nekoliko sarenih macica od kojih neki nemaju samo sapice a nekima fali ceo ekstremitet od ramena. I ja ih pomazim, ceskam iza usiju, sve opusteno, jesu malo cudni, ali ipak su to nasi macici, mi ih volimo. Prelazim u susedno dvoriste kod strine, kao pravimo rostilj, gomila ljudi, samo da skoknem kod nje u kucu po jos koju stolicu, ulazim u kucu i probijam se kroz filmske (citaj pecina crne udovice) naslage paucine i onih caurica iz kojih ce se izleci nove generacije pauka i mislim se nesto "Strina wtf, zivi li neko ovde?"

Играм задњих дана на телефону Subway Surf, неки клињо пичи, скупља новчиће, избјегава возове и друге препреке, и тако то. Сањам синоћ, као ја сам тај мали и пичим, кад у једном тренутку један воз накрену се према мени (то се не дешава у игрици иначе) отвори се с предње стране и ја улетим унутра. Пичим, а с моје лијеве и десне стране су неке џиџа-миџе (у игрици има тако неких бонуса), покушавам да их уграбим, али не иде ми. Долазим до лифта, упадам унутра а на једној од полица сат са иконом Тројеручице унутар њега. Контам ''јоооо' јес' добар сат'', покушавам да га дограбим (овде размишљам да ли је могућа та опција), на моје одушевљење успјевам и стављам га на руку. Излазим из лифта, и налазим се на свом факсу. Пењем се на следећи спрат, тамо су постдипломци, идем још више а тамо ови што су на докторским студијама. Схватам да је овај дио сна досадан и одлучујем да се пробудим, успут потајно се надајући да ћу успјети изнијети онај сат из сна у реалност. Будим се, сат је ту. На неки начин то сам и очекивао, ал' ипак драго ми скроз. Идем у кафану, налазим се с рајом, сви ми хвале сат с Тројеручицом, а ја оно тотално хепи јер имам сат какав нико нема. Цар сам.
У следећем тренутку буди ме стара (овај пут стварно се будим) и виче: Устај, о'ладише ти се телетина и кромпирићи.

sat sa trojeručicom...hahahahahhaha :D

Sanjao sam kako sam se tukao sa jednim likom iz turske serije koju keva redovno gleda, kako je on mene nekoliko puta ubio, a onda je otišao kod ćala na posao i zapalio njega zajedno sa kancelarijom,.

Сањам ја ноћас улазим у ту неку собу, кад оно Ричард Гир седи и неки баја му тетовира ЈНА. А он ме гледа онако тужно.

Кад се само сетим како је несвакидашњи био тај сан, хехе.

idem ti ja magistralom pored grada i nailazim na čovjeka sa psom i zaustavljam auto kako bih prišao da pomazim psa a ono taj čovjek me pogleda mrko i pretvori se u bivola i krenu prema meni a pas se otrgnu i skoči mi na galeriju od auta. Udari me bivo i polomi on rog a meni polomi laptop na leđima i počeh da mu jebem sve po spisku i on se sjeba i ode na drugu stranu rijeke kod nekog lika koji mi pokazuje kurčinu i govori kako će me naći u diskoteci za separeom sad u petak. Ulazim u auto i krećem u rikverc kad ono kuče izašlo i ja ga pregazio. Opet eto ti bivola i udara mi u auto i lomi svoj drugi rog a meni auto bio izbačen iz brzine pa me stjera niz liticu i prođoh pored onog lika što mi je kurac pokazivao i govori mi on kako nisam svjetla upalio i da se vežem. Nailazim na policiju i oni mi singaliziraju da skrenem na most i ja idem preko mosta kad ono ljudi skaču na glavu i neki lik skoči i polomi se i oni ga ubace u moje auto i kao da ga odvezem u bolnicu jer niko od njih nema 18 godina pa me kao neće ni braniti u petak kad me onaj bude napao u diskoteci. Idem ja i ovaj lik ispada iz auta i nailazi hitna i liječe ga a meni kao govore da odem na mjesto zločina i pronađem njegove zube i mobilni telefon da mu ga neko ne ukrade. Vraćam se nazad kad tamo moja dva jarana sjede i prate tekmu na tv-u i govore mi da zatvorim vrata jer su upalili uljani radijator pa 'ladim sobu.

Sanjao da imam vreću plavog meta, kao u breaking bad, i uhvati me ćale i traži da i on proba. Uf

sanjala sam da imam neko jako zeleno dvorište i po cijeli dan ležim i posmatram avione kako lete i njihove putanje, i danju i noću.
e, u jednom trenutku vidim poklopile se putanje 2 aviona, tačno iznad moje glave, reko' zaobići će se sigurno, kad sudare se, pritom stvarajući neku fantastičnu eksploziju na nebu, poslije čega počnu da padaju svakakvi dijelovi, ljudska tijela, nema šta nema oko mene.
e, da l' to nešto znači, il previše gledam breaking bad?

ja opet sanjo pjesmu. znaci samo mrak i muzikica u pozadini. ovaj put bilo NE VOLIM TE ALIJA ZATO STO SI BALIJA...
ne znam sta znaci...

Значи да ћемо ускоро да кољемо балије.

Сад је неко окачио Томпсонову неку песму шовинистичку усташку на чет па сам се сетио шта сам синоћ сањао.

Дакле, ја синоћ сањам како гуглам Томпсона и искачу ми неки линкови где бебе пуше курчеве. Ја гледам оне клипове и не верујем. Јебено ликови набијају курчеве у уста беба сунце ти јебем. Страшно. Кошмар.

Uuuuu, sad ce jedan moj.

http://qwebeck.deviantart.com/art/San-349324106?q=gallery%3Aqwebeck&qo=1
Prvi maj. Četrdeset i prvi dan nakon što je Milana izvršila samoubistvo skočivši u bunar. Četrdeset i prvi dan nakon što je Miluna, Miću i Milicu ostavila bez žene i majke. Prethodnih četrdeset dana su bili u društvu komšija, prijatelja i rođaka, ali su rešili da odu samo njih troje na prvomajski uranak.

Otišli su na neku livadu, jedno tri kilometra udaljenu od sela. Jedini ljudskom rukom napravljen objekat na vidiku je bio poljski WC. Bio je krajnje drukčiji, uopšte nije bio građen od drveta. Bio je sazidan od belih, već vremenom istrošenih blokova i imao je zarđala, metalna vrata. Ličio je na kakvu grobnicu. Kao kakav prolaz koji vodi u podzemlje...

Došli su na livadu diveći se kako biljke ne rastu mnogo jer niko ne dolazi da kosi, a retko kad čobani dovedu koze na ispašu. Najviša biljka im je bila do kolena. Livada je bila prepuna cveća. Prelepog cveća oko kojeg su vredno zujali insekti. Raširili su poljske krevete i rasklopili stočić.

-Hajde da se slikamo. - reče Milun postavljajući fotoaparat.
-Kakav je to fotoaparat, tata? - upita trogodišnja Milica.
-Američki! - s' ponosom joj odgovori dve godine stariji Mića.
-Da, to vam je čika doneo iz Amerike. Može sam da slika i može sam da izbaci sliku kada slika. - dodade Milun, -Hajde sada, zaglite me i nasmejte se, sad će da slika.
Sevnu blic i razdvojiše se.
-Tata, je l' nas ti voliš? - upita Milica jedva čekajući odgovor koji je već znala.
-Naravno da vas volim, sine...
-A, koliko nas voliš? - prekide ga Mića.
-Je l' ovoliko? - upita Milica raširenih ruku.
-Ne! - reče Mića, -Ona nas voli odavde do Sunca!
-Ja bih život dao za vas, deco...
-A, je l' to puno? - zbunjena je bila Milica.

Međutim odgovorio joj je Mića, koji je bio svestan značenja očevog odgovora, -To je odavde do bezbroj Sunaca! - a zatim dodade, - Moram da piškim...
Ustao je i ušao u poljski WC.

Jedini prostor kroz koji je svetlost mogla da prodre u trulu unitrašnjost WC-a je bio razmak između zidova i krova. Tek je bilo toliko svetlosti da se ne promaši šolja koja je zapravo bila drveni sanduk sa većom rupom na poklopcu. Kada je zatvorio vrata, zujanje insekata nije utihnulo. Šta više, postalo je glasnije i zlokobnije. Da li je bilo do akustike WC-a, Mića nikako nije mogao da zna. Nuždu je obavio pevajući. Prvi put je pevao nakon majčine smrti. Kada je završio, stršljen izlete iz šolje i prolete kroz razmak ka svetlosti. Mića radoznalo podiže poklopac i ugleda hiljade stršljena kako se uznemireno kreću. Odškrinuo je vrata i pogledao u oca.

-Tata, volim i ja tebe. - kroz suze izusti Mića.
-A koliko me voliš? - upita Milun sa osmehom na licu.
-Isto koliko i ti mene.

I dok je Milunu dolazilo do glave, on vide kako stršljeni naviru na njegovog sina. Dok mu je osmeh bledeo i na licu mu se ocrtavao strah, Mića zalupi vrata zaključa ih.
-Mićo! Mićo, izlazi napolje! Mićo! MIĆO! MIĆOOOOOOOOOOOOOOOOO!
Milun je urlao, Milica je plakala, a Mća vrištao od bolova koje su zadavale hilade i hiljade žaoka. Milica poče da beži, ali vrisnu i vrati se nazad. U svim tim kricima se moglo razaznati lupanje vrata. Što od Miće iznutra, što od Miluna spolja.
A onda, Mićini vrisci utihnuše. Trenuci su trajali kao večnost. Milun je večno vrištao naslanjajući se na vrata, a Milica večno jecala obgrljenih nogu.

Posle par minuta, sati, godina, Milun ustade, rukavom brišući suze, i priđe Milici da je zagrli. Čim je raširila ruke, on vide dve tačke na njenom listu. Već poluslep od suza obori korpu i jedva pronađe maramu. Čvrsto ju je obavio oko noge i počeo da isisava otrov. No Milica je već izgubila svest. Van sebe od bola, ne znajući šta će sa sobom, ustade i de do drugog kraja livade. Ubrao je neku biljku za koji su babe govorile da vraća pokojne, a čobani da je otrovna jer ubija koze. Milun nikad nije verovao verovanjima baba. Legao je na kravet i položio Miličino telo na sebe tako da joj glava padne an njegove grudi. Pojeo je biljku.

Već je počelo da se smrkava, a na livadi je vladala grobna tišina koju se ni vetar nije usuđivao da remeti. A zatim...
Zatim Milica mrdnu prstima, udahnu vazduh i otvori oči. Još uvek ležeći na ocu, pogleda okolo.

-Tata, haj'mo kući. Tata, probudi se! Tata. Tata! T-t-tata... Ta-ta! TATA!

Slika je još uvek virila iz fotoaparata.
Smeju se i vole se.
Smejaće se i voleće se zauvek.

Jebote i ja pre jedno mesec dana sanjao da oće da me bije neki baja iz turske serije što keva gleda.. i to u svlačionici pred trening stonog tenisa,..nevera

A pre neko vece sam sanjao Dacica kao je skocio sa Beogradjanke i poceo da leti kao rokiletecaveverica i onda pre nego sto je udario o Savu, pruzi covek ruku i polete napred ka NBGu u Supermen stilu.

Genijalna priča, Kvebeče.

Igram ti ja basket s drugarom kad on iz čista mira počne da proziva neke romulance u blizini, ustvari prišla mu je neka ciganka i pitala ga da l on zna ko je ona a on kaže pa to je lako ti si cigoš i tu oni kao nešto pomahnitaju. Onda sam ja sa drugim drugom otišao na drugi teren koji je nekih 50 metara od ovog prvog i tamo čuo neke jezive krike koji su verovatno dopirali sa ovog prvog terena. Sledeća scena je romi koji se približavaju meni i ovom drugom drugu koji je preživeo i to u sledećem sastavu: Cigankga(ona koju je ovaj prozivao) u ruci drži lanac i vitla s njim kao da su nundžake. Drugi ciga sedi u nekom fensi automobilu bez krova a treći ima ogromnu metalnu šipku međ svojim debelim prstima. Ja i ovaj počnemo da bežimo i kako smo prolazili kroz dve zgrade one počele da se približavaju jedna drugoj, ja sam u poslednjoj sekudni izvadio obe noge a ovaj je ostao da leži mrtav između dve zgrade, tačnije spljeskan. Počeo sam da trčim što brže mogu i u jednom trenutku vidim grupu nekih riba kako pričaju u krugu kao da stoje oko logorske vatre, ja im se prdružim, ali ne da vrag, tu se pojaviše drugovi romi i provališe da se ja krijem među ovim devojkama. Stojim ja tako nekih 10sec razmišljam kuda da bežim i odlučim da tričim ka najbližoj zgradi, kako sam bežao broj roma se sve više povećavao i u jednom trenutku su bili na korak od toga da me uhvate, ali sam skočio na neki automobil i to kao bio bezbedan pošto oni ne znaju da se penju. Onda su me opkolili i počeli da me udaraju po nogama i da vrište toliko jezivo da je glava htela da mi eksplodira. Pošto sam video da nema izlazla hteo sam da izvršim samoubistvo tako što ću povući onu kost iznad ahilove tetive(?)... Sledeća scena: ja nekako pobegao a u daljini opet onaj ciga u svom kabriloetu i dok ja gledam u njega ruka mi biva polomljenja od strane crnog džipa koji me kači s svojim retrovizorom. Ja se u strašnim bolovima nekako dovlačim do svoje zgrade kad ono ni manje ni više nego ona romkinja koja je bila vređana s početka priča, prlazi mi i govori sledeće: "da smo hteli da te ubijemo ubili bi te odma, ovo ti je samo da shvatiš koliko smo mi ozbiljni" i bez pozdrava odlazi u nepoznatom pravcu. Na kraju se ispostavilo i da je onaj džip njihov i da su me namero samo zakačili.