Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
kô pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona,
mi koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, gorio horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni o polegnutoj travi.
Nije bilo tajni o raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se
gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju
prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima,
s tužnim makovimajednog vojničkog ljeta, s divnim
smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima,
na Južnim Bulevarima i Kejovima Rastanka,
na cvijetnim trgovima i Mostovima Mirabo,
divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoje bijela negrljena tijela daće dječacima.
Nisu se vratili.
Preko njihovih strijeljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih strijeljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Da rane na rukama nastale od pokušaja skidanja okova sa njih, tek počnu da se zaceljuju.
Da u mojim očima bude takav mrak, da onaj ko me vidi, pomisli da sam slep.
Da mi se obrazi osuše od suza, a usne nek ispucaju.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
I da pređem preko bezbroj ljubavi da ni za jednu ne marim.
Da nijedna od njih ne ispuni moje rečenice, da nijedna ne veže noć u jutro.
Da mi se nijedan njihov osmeh ne ureže u glavu kao tvoj.
Da mi u glavi ne ostane čak ni najlepše sećanje na njih.
Da nijedna ne ostavi trag u mom sećanju.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Da niko ne može da pretvori moje tiho jecanje u bučne krike.
Da se moje ruke ne istope čak i da dodirnu nečije telo.
Da se moje usne ne uvijaju dok izgovaraju njihova imena kao kad izgovaram tvoje.
Da sva tela kojima sam pokušao da zamenim, nestaju zajedno sa živim peskom.
Dođi u takav čas kad pomislim da sam zaboravio, da sam odustao, da ne volim.
Da mi svaka čestica u venama bude protiv zemljine teže.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Orhan Veli Kanik
да, само што имаш добрих кувара и онако кувара који су утриповали да су неки курац, а уствари су само кркани клошари
Upravo gledam ovo sa nudlama, umirem od smeha, pa Barone koja si ti legendula! :D Pratim te hahahahhahahaha
интензитет ударања по вуку - мера легендарности
Ajde mislim šta, čovek se šali. Ne mlati. Pa ne možemo svi da nosimo bele mantile, jbg
то није шала
Ajde opusti se...
Ok
Ne dam ti da odeš,
probadam ti krila...
Utkivam ti s kose zlato u sna zvuk
- da java ne dozna da si izgubila
melodiju, mila, i postala muk.
AvvI L
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
kô pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza K.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona,
mi koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, gorio horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni o polegnutoj travi.
Nije bilo tajni o raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se
gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju
prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima,
s tužnim makovimajednog vojničkog ljeta, s divnim
smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima,
na Južnim Bulevarima i Kejovima Rastanka,
na cvijetnim trgovima i Mostovima Mirabo,
divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoje bijela negrljena tijela daće dječacima.
Nisu se vratili.
Preko njihovih strijeljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih strijeljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
1953.
Izet Kiko Sarajlić
izmet kiko sarajlić
Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л’ ноћ на Тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где си сад Ти?
Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима, ко у мртвачком сандуку,
што шкрипи.
Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О немој да си топла, цветна,
О не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.
О не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта,
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?
О да л’ се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.
Стид нас беше домова цветни’,
зарекли смо се остат’ несретни,
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?
A tebi leče rane te pijane noći
Konobar, dok ne svane, piće neka toči
Popiješ ti za veče sve što zaradiš
Čulo se kô kalaši da ti budala si
Čulo se kô kalaši da ti budala si
Ma, čulo se kô kalaši to da ti budala si
Čulo se kô kalaši da ti budala si
Ma, čulo se kô kalaši to da ti budala si
Врати се вољена моја,
биће нам живот ко у бајци.
Врати се вољена моја,
врати се својој мајци.
Doći će ti majko na kapiju žena
To je ona ista što beše neverna
Pitat će te za me, da li živim ovde
Zatvori joj vrata, reci joj nek ode
Na kapiji stoji, u prozore gleda
Obrazi upali, a kosa joj seda
Al oproštaj traži u pogrešno vreme
Umrla je ona
Umrla za mene
Na mestu sto vagone spaja duva promaja
Vidim, drhtis od zime
Prilazim s drugog kraja, mimo obicaja
Da pitam te za ime
Rekoh, izvini
Da l' pored tebe sedi neko
Rekoh, izvini
Da l' k'o i ja putujes daleko
Чије ли то грехе кајем и какве дугове враћам,
Да увек само ја дајем и све животом плаћам
Teško je noćas bez plave kose
Nestaje život u meni
Rušite moju najveću ljubav
Što dadoh jednoj ženi
Na ovom svetu plavih je žena
Puno ko plavoga cveća
Al samo ona i niko više
Životu mom je sreća
Uzmite, uzmite
sve što imam
i srce i dušu
al vas molim ne dirajte
Moju plavušu
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Da rane na rukama nastale od pokušaja skidanja okova sa njih, tek počnu da se zaceljuju.
Da u mojim očima bude takav mrak, da onaj ko me vidi, pomisli da sam slep.
Da mi se obrazi osuše od suza, a usne nek ispucaju.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
I da pređem preko bezbroj ljubavi da ni za jednu ne marim.
Da nijedna od njih ne ispuni moje rečenice, da nijedna ne veže noć u jutro.
Da mi se nijedan njihov osmeh ne ureže u glavu kao tvoj.
Da mi u glavi ne ostane čak ni najlepše sećanje na njih.
Da nijedna ne ostavi trag u mom sećanju.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Da niko ne može da pretvori moje tiho jecanje u bučne krike.
Da se moje ruke ne istope čak i da dodirnu nečije telo.
Da se moje usne ne uvijaju dok izgovaraju njihova imena kao kad izgovaram tvoje.
Da sva tela kojima sam pokušao da zamenim, nestaju zajedno sa živim peskom.
Dođi u takav čas kad pomislim da sam zaboravio, da sam odustao, da ne volim.
Da mi svaka čestica u venama bude protiv zemljine teže.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Orhan Veli Kanik
https://voca.ro/1fzTdcte1ZKz