Kako bi trebali roditelji biti podrška djeci?
Rekli o sajtu
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Znam neke ljude koji su imali dobar odnos sa roditeljima i koji su postali baš baš uspiješni, mnogo daleko dogurali...
Znam i neke koji nisu imali baš dobar odnos, pa su često i pored svojih potencijala postali relativno neuspiješni, imali mnogo nekih stranputica i skretanja sa puta u životu, i nikad nisu postigli onoliko koliko su mogli.
Jedan način kako roditelji mogu "pomoći" djeci je da ih tjeraju da uče? Jel to način?
Meni se čini da nije. Ali mnogi roditelji to ne mogu da shvate.
Ako je cilj roditelja baš taj neki akademski uspijeh djeteta (između ostalog), tjerat ga da uči, ne čini mi se kao dobar metod, čak, čini mi se kao kontraproduktivna metoda.
Ako ne to, a onda šta?
Najbitnije je da se djetetu pruzi ljubav i podrska, ne pretjerano da od njega napraviš bogalja nespremnog za život ali dovoljno da zna da od tebe zauvijek ima bezuslovnu podršku, sve ostalo je nadoknadivo.
Ovo vezano za učenje sam istakao, jer mi je pala na pamet jedna tipična situacija.
Naiđem na nešto što mi krene praviti problem, krenem se mučiti s nekim ispitom, ili sa nekim zadacima, nebitno, bilo šta akademskog tipa... i ono vidi se da gubim gas, da posustajem, da mi je negdje nešto zapelo.
U tom trenutku, stara samo krene ispitivat: "Koliko si učio danas?", "Jesi prešao ono što si rekao da trebaš?" , "Šta radiš?" , "Vidim ja ništa ti to ne učiš" , "Misliš li ti uopšte na sebe i svoju egzistenciju?" ... "S tolikim učenjem nećeš ništa završiti", "Sve što trebaš raditi to ti je da učiš, a ti ne možeš ni to?"
i tome slično... time samo diže tenziju, pravi pritisak... a ama baš nikakvu podršku kroz to ne osjetim, u smislu da mi time nešto olakšava neki konkretan problem na koji sam naišao i na kome sam zapeo... Čak mi otežava. Jer sad umjesto samo da se jebem sa nečim zajebanim na šta sam naišao, dodatno mi pravi stres to što ona smara na taj način...
Dobro, ovo je osvrt na neka ranija vremena, ali bilo je toga i nedavno, kad sam nešto ganjao oko programiranja, isti obrazac...
A vidio sam i drugačijih primjera gdje roditelji nekako polaze sa stanovišta da dijete hoće da uči, a da ako zapne, jebiga zapelo je, jer je problem neki u pitanju, nije dijete krivo. Treba mu pomoći, ako se može, na bilo koji način.
A kod mene je uglavnom bila obrnuta situacija, tj. koji god problem da se desi, ja sam kriv, i polazi uvijek sa stanovišta da sam ljenčuga i da neću da učim. Ili da sam neozbiljan, da mi nije dovoljno stalo, ali uglavnom u meni je problem samo. I što je najgore, ne postoji ono što englezi zovu "benefit of doubt" (ako ništa drugo), gdje neko barem pretpostostavlja da druga strana istinski nešto pokušava da uradi.
Ne, meni kad je bio bilo koji problem, ona je smatrala da prosto neću da učim... Ne da nešto škripi, nego ono, ja sam lijen, neću da učim, boli me kurac... lakše biti njoj na grbači.
Izvinjavam se ako sam vas ovim vratio u neka davna vremena i možda načeo neke traume iz prošlosti, jer vjerujem da su mnogi prolazili kroz slične stvari.
Deca ce da se drogiraju kako god ih vaspitali.
Roditelji su u većini slučajeva veliki i nepotreban teret mladom čoveku, pogotovo kod nas. Nema ti priče tu ni o kakvom uspehu kad te po rodjenju pokopaju svojim neznanjem.
Kad se sa kreveta uspentra na stolicu i potom na sto, i domogne se noža, da mu se donese butka iz frižidera da nauči od malih nogu nešto da radi, jer svaki je zanat zlata vredan.
ROVOJOVOR
koliko sam sranja kao mali od njih morao da pretrpim jer mi određeni predmeti (matematika, fizika, hemija) nikako nisu išli, a bio sam odličan iz svih ostalih predmeta. oni su sve te predmete ignorisali i samo gledali to sveto trojstvo do kraja školovanja. na kraju ipak upisah etf i završi ga (opet, morao da trpim njihove prepametne izjave), jer i šestica je dobra po pitanju matematike. nisam ga završio njihovom """podrškom""", ona mi je samo stvarala dodatan pritisak i gadila mi se. sad kad god se setim svog školovanja, setim se njihovih mudrolija.
jel su vam zavrsili roditelji fakultete, sto vas terali?
razumite ih ako nisu, nisu vas gurali iz lose namere, nego iz neiskustva.
inace do kakvog ste zakljucka dosli?
jedini ovde sa konkretnim primerom, boze me prosti, je melkor.
Predlog je taj da se roditelji ne osuđuju zbog svog pogrešnog pristupa, jer to rade iz najbolje namjere...
Zaista loših roditelja je jako malo... Možda manje od 10%.
Drugi predlog je ako nemaš od njih adekvatnu podršku, da sam sebi budeš neka vrsta motivacionog kouča, iliti trenera, što je mnogo lakše reći nego uraditi i zahtijeva mnogo visok stepen svijesti i razvijenu ličnost itd... Što u uslovima neadekvatnog razvoja je skoro nemoguća misija. Graniči s onim što konzervatici kažu u Velikoj Britaniji... "Pa ovaj, mi preporučujemo siromašnima da traže veću platu, i da nađu bolji posao".
Tako da u suštini, ovaj prvi dio predloga jedini ostaje, od ovog drugog teško da ima neke posebne vajde... Ali makar ako si prema roditeljima flegma, onda na tu muku s tim što kuburiš, makar nećeš imati dodatnu muku što se oko roditelja nerviraš...
Znači u suštini, po analogiji na UK, umjesto da si kivan na konzervatice što seru, i da uz to tražiš bolji posao i veću platu, ostaje ti samo da tražiš bolji posao i veću platu.
Time to ne postaje ništa lakši posao, ali makar uštediš zericu energije koju bi rasipao na nepotrebno nerviranje.
ja mislim da jovor jovor, jovor jovor jovor jovor. jovor jovor?
ja sam od nekog etf-ovca koji je uprkos situaciji uspio to da završi očekivao više na ovoj temi
šta si očekivao na svojoj temi, a? šta si molim te očekivao na šitpost temi?
trebaš otvarati kvalitetne teme tipa "mizoginija"
svakako, etf nisam završio svojom voljom, upisao sam ga zato što nigde drugo nisam ni mogao upasti, jer jbg, deca popova i hodža imaju prioritet. i sad, iako imam solidan posao, nakurčen sam i dolazim na ovo govno od sajta da se naserem po tvojoj temi i bude mi lakše. dobar si ti čovek.
otvori ti mizoginiju... imalo bi se šta reći i tu
mada vidim da se sprdaš jer je i to kurac tema. al opet nije da nema šta da se kaže
dajete savete deci kako da se odnose prema roditeljima, a ovde dece vise nema. sto uradjeno uradjeno...
a brate, kad bi nekom morao opisati zajednicu vukajlije jednom rečenicom glasila bi: "jadna šačica gerijatričara u svojim četrdesetima koji se međusobno napušavaju kurcem."