За скоро сваки спорт, имаш припреме (нисам сигуран да постоји и за пикадо). Најчешће се иде два пута годишње, зими и лети. У мом случају, ја тренирам фудбал, и нисам у неком великом клубу па не идем на припреме у Италију, или у Шпанију итд.. Најчешће се иде у неку Врњачку Бању, у Гамзиградску Бању, било које место које у имену стоји реч "бања". Сваке припреме коштају отприлике 15 000 дин. и како другачије него се плаћа у ратама. Сваки пут увек има неке који нису сигурни да ли ће ићи, због оцена, умрла му златна рибица, раскинуо са девојком, нема пара. Али на крају, сви иду. Тренер нам током тренинга препричава какав је хотел, да је у одличном стању, да хотел има 5 звездица, да кошта више боравак али тренер добро зна власника па смо добили попуст. Припрема за одлазак, увек ми спакујемо оно најосновније, али наравно, нашој мами није то довољно па у већини случајева нам спакује више него потребно. Наравно, 2 месеца пред припреме договоримо се ко ће бити с ким у соби, и увек се договоримо ко ће носити најважнију ствар а то је Плеј Стејшн 2.Наравно унутра мора да буде и најновији ПЕС! У бусу, сви понесу слушалице за телефоне, али већина времена или једу или певају, а да не причамо о звању тренера и питати га кад стижемо. Кад се стигне у собу, договоримо се чији ће бити кој кревет иако су сви разлупани. Наравно, заборавио сам да напоменем да хотел има 2 звездице, али наш тренер каже да су отпале остале 3 после олује. Јело у хотелу, први дан је пљескавица са помфритом, одлично скувано, помислимо се у себи да ће бити одлична храна. Следеће ручкови, су састављени од меса лоше исспечено, риба која је упецана у реци одмах поред хотела, мусака, сваки пут пред ручак имаш тањирић са "свежим" купусом, и наравно сваке припреме морају да имају ПАСУЉ! Пасуљ једино јело које једем на сваким припремама пред утакмицу, и лепо се издувам током утакмице, и сви стојимо јер су нам пуни стомаци, наравно, тренер не може да се дере на нас, јер је пре тога попио 5 литара пива, и појео пасуљ. Током одмарања, игра се ПЕС, или се игра за паре, или из чисте љубави. Повратак кући је сличан и доласку на припреме.

Процес у коме државни службеници спроводе наређења, законе, уредбе, мере и друге пиздарије којима каче сиротињу. Било да су полицијаци, судије, војници, адвокати, лекари, ћате - сви знају да се своје месо не једе.

У данашње време, на тржишту, се могу наћи најразличитије врсте, класе и подкласе цигарета у слободној продаји. Као што се и свака баба одлучује за одређену боју мараме, тако се и пушачи одлучују за одређену врсту цигарета која им највише одговара.

Тема због које феминистаче штроје, ако им се шта замериш.
А таква је тема, да је немогуће не замерити им се.

Некад су наше бабе (не "баке"; словима: Б-А-Б-Е) држале читаво домаћинство радећи истовремено безброј послова, не би ли све завршиле до починка. И тако сваки дан, докле је не покрије земља. Чак су и тад кивни на њу што је отишла, а није им све позавршавала. Елем, једна од њених дужности је да иде са корпицом километрима далеко, преко седам гора, до ливаде, не би ли нахранила свог мужа који коси, и који изгладнео гута, као чума децу, све шта му је спремила и донела.
А донела му је: домаћу шљивку, проју са чварцима, питу с месом, пуномасни сир, сланиницу с белим луком, мед са орасима, баклаву, и бидон чисте изворске воде. Њој тако уморној, јој је једино остало да се моли у себи, да му се не дигне од толиких природних афродизијака, јер код куће има још тристо послова, које ваља свршити док не падне ноћ. Али мужу је ипак нешто прече...

Сад ти еманцип-феминист-жена (скраћено ЕФЖ), кад је мрзи да кува, каже: "Једи, бре, говна! Иди код мајке, па нека ти она кува!", или ти у најбољем случају каже: "Ниси ти оженио роба, доста ми је послова за три дана!".

Некада наше бабе, док су биле трудне, нису смеле ни помислити да могу тако бремените да извољевају, измишљају и пренемажу се. Када се породе (а то су најчешће радиле без ичије помоћи), одмах су гурале сису детету у уста. Сисе су се, услед исцрпљивања од седам одојчади за седам година, спустиле све до колена.

ЕФЖ нису трудне, већ у другом стању, и немају сисе, већ дојке, које чика хирург по потреби разглављује. Кад се коначно породе, понашају се као да су родиле престолонаследника. Ако им не донесеш по порођау, у пренесеном значењу - "млеко од изумрлог птеродактила", слободно их не чекај код куће.

Некада су се наше бабе порађале сат или два, уз присуство сеоске бабице, ако су имале среће. О њеним боловима нико никад није ништа знао.

Сад се порађају дан или два испред читавог навијачког клуба; а нису шашаве а да се нису "урадиле" са епидуралном анестезијом, да не би ништа осетиле, ни бол, а ни покрет.

Некад су наше бабе, одмах по порођају у руке добијале мотику или кутлачу; данас ако је не дочекаш са златним накитом и скупом гардеробом, куну ти се да ти неће више ниједно родити.

Некад су наше бабе живот училе гледајући, слушајући и размишљајући;
данас су ЕФЖ потпуно заглупљене услед савета статистичара, научника, квази-научника, квази-научника-у-емисијама-Лее-Киш, чланака из магазина који у свом имену имају: лепота, здравље, беба, природа, & bullshit.

И овако се може терати до бесвести...

Али једно је сигурно, деца се морају рађати, па макар и била килава услед пренадуваних must-to-do предпорођајних обреда, које прокламује свака медијски позната шушумига (скраћено МПШ).

Читам данас један текст о томе колико су срби били високи у прошлости.
Велики историчари са тог форума дошли су до фрапантних података да су у Србији живели људи високи и до два и по метра!
Наравно нису се бавили кошарком него су носили копље од 50 килограма, штит од 10 килограма, мач од 30 килограма, оклоп од 50 килограма, шлем од 5 кила, гаће од медведове коже и плашт од змаје коже. Јахали су српског коња (нека раса што је изумрла кад су дошли турци) и водили псе силване (као она певачица) који су директно настали од змаја (не змаја што пљује ватру, него неког још старијег кера по којем је име добио и Ред Змаја ?!!!) и клали коње и турке у бојевима.
Славко Вранеш би се богами помучио да уђе у гарду цара Душана по њима висином (да не причамо о снази).

Сада да видимо које би јуноше од њих у Славковом времену могле да чине српску репрезентацију и да покажу српски инат и расност Дрим тиму црних арапина или још једном Турској, што да не.
То ће бити тим у коме неће бити места за једног Николу Теслу (2,10) и деспота Стефана Лазаревића (2,15) иако су они прве резерве.

Центар

Највећи црногорац у историји, а да није Славко Вранеш. Највећи србин међу црногорцима и највећи црногорац међу србима. По млечанима и ситним жабарима био је висок три метра. Добро да не претерујемо. Да се ослонимо на поуздне податке. Црногорске податке. Тврде "поуздано" да је био висок 2,28. Гле чуда, као Славко.
Наравно знате о коме причам. Петер Горски Вијенац Петровић Његош. По разним изворима био је чигра на коњу и могао је дићи сабљу са земље у трку на коњу. Био би одлична петица.
Вероватно можете да замислите и тетоважу Острога на његовој десној мишици и стајлинг а ла Рашко Пилана Катић.

Крилни центар
Капитен у нашем случају. Човек који је задужио српску историју, а није онај тип што је завукао курчину Цибосима 0,06 секунди пре краја. Није ни онај ћелави тип што је то исто радио.
Он је већи од њих. Кажу историчари 225 цм. Сила од човека. Цар што би се рекло. Куцао би преко Скорцијанитиса и носио га на "копљу" од Тел Авива до српског главног града. Скопља, у његово време. Да, причам о краљини наше историје, цару шта више. Душан Силни Немањић

Крило

Да не кажете да сам националиста због српског коња, српског пса, српског цара, српског Скопља, срспог копља... да направимо изузетак и да ставимо на позицију крила неког натурализованог странца. Јеби га, немамо у историји играча који би играо на позицији црнца у српским клубовима па да ставимо једно страно крило. Лево крило тачније. Не, нисам прешао на фудбал. Лево крило српске коњице нашег капитена. Господин и витез Палмин Брехт. Ја битте. Немац, добро сте прочитали. Да и 1331 за Србију су наступали интернационалци. Био је члан гарде цара Душана. Висок 220 цм. Јеби га, морао је да буде нижи од капитена по његовим законима, али не и нижи од два десет. Врхунски витез, сјајан скакач, робустан. Оставља срце на терену. И друге органе наравно. Противничке.

Бек шутер

Размишљао сам да ставим Звекија снајперисту, али нећу. Има наша историја и боље шутере од њега и Уроша Трипковића. Избор се свео између особе која је добила место у првих пет и још једног расног шутера који је пунио хрвате у стилу Душана Кецмана. Шта више био је и радикал. Пуниша Рачић. Само не тројкама, већ кубуром. Пуниша ипак остаје прва резерва, а на паркет ће истрчати голобради шутер о коме нећу трошити речи што би наши репортери рекли. Сви о њему знате све. Знате какву је меку руку имао у пресудним тренуцима. Хладна глава, врхунска прецизност, спремност да преузме одговорност на себе.... (замислите сад да се дерем као онај тип што најављује бокс мечеве) Гаааврилооооо "Шутер" Принцип

Плеј

Нећемо да поступамо као наше колеге из бивше нам државе па да ангажујемо црнца за позицију црнца. Мада рекох већ, мало је црнаца кроз српску историју (не рачуна се Црни Ђорђе) изузмемо ли црног Арапина који је играо један на један са сувише хваљеним, а мало је показао Марком Краљевићем.
Нећу да идем ни на сувише ниског плеја мада сам имао у плану Малог Радојицу. Јесте да може да поднесе притисак, али ме подсећа на Јарића због Анђелије која би по народном певачу вероватно данас била модел Викторија сикрета.
Зато на позицију плеја иде Чича право са Гуровићеве тетоваже. Александар Чубрило наше историје. Човек који је могао много више, а мало је показао. Ђенерал Дража Миииихаиловић. Надам се само да не би морао да носи траку преко лица.
Много оспораван од стране страних стручњака последњих година, а богами и човек коме није дата шанса и који је шиканиран у српским клубовима у прошлости заслужио је итекако позив селектора. Зато што ја ово пишем и зато што хоћу да га ставим. Јебите се бандо црвена! Нећу ни да вам објашњавам зашто. Чича скини кокарду и стави на знојницу и поведи ове момке у нове победе. Бог ти помого!

Знам наћи ће се људи који ће бацити дрвље и камење што нисам позвао овога и онога. Рећи ће да има Србија много добрих играча који заслужују место у националном тиму... бла, бла. И то је спорт. Нека се потруде Карађорђе, Милош Обилић, Цар Лазар, Милош Обреновић, краљ Милутин, Топлица Милан, Урош Нејаки (не Трипковић него капитенов син), Стефан Високи па се можда и од њих буде једном Бодирога.

Стара словеначка марка телевизора, најприсутнија у домовима широм бивше Југославије. У почетку је на црно - бијелом екрану приказивана црно - бијела слика идиле и благостања у земљи. Омасовљавањем производње телевизора у боји, и наше очи су почеле да гледају на дешавања кроз призму свих боја: нетрпељивости, сукоба, етничког шаренила. Свједох великих успјеха и неуспјеха бивше државе.

Када све мора да буде по твоме, па макар не бирао средства. Када си чак спреман да пробушиш кондом иглом да твој партнер не види рупу, а да она ипак буде довољна за (не)жељено дете, па се касније вадиш на то да је Бог тако желео, јер ти као није јасно како се то могло другачије десити.

Вест које се новинари сете кад год им остане празног простора. Таман да попуне једну страницу у свом листу.
Разлог је што су Тања Бошковић и Дубравка Мијатовић имале премале хонораре (право чудо за 1993. годину) па су улетеле мање познате Злата Нуманагић и Југослава Драшковић. То је свима било јасно одмах, али није проблем да се сваке године изнова изненађујемо.

1) Тмина, помрчина, иначе природно станиште гуја, акрепа, бабарога, караконџула и других баука. Омиљена локација вампира и гремлина. Има га под креветом, по подрумима, таванима, и у фрижидеру, када се затворе врата.
2) Злоћа, мрачњаштво, одсуство сваког моралног назора и човечности. Потпуни мањак инхибиција и спремност да се учини најстрашнија пакост и нитковлук.
3) Провинција, вукојебина, свако место где се сви склањају у куће када падне мрак, а друштвене норме потичу из (мрачног) средњег века.
4) Изванредан, фантастичан провод, обично везан за мрачне клубове (где се у мраку догађа свашта), сушта супротност претходног.
5) Неизвесност, у коју одлази протагониста филма независне продукције, како би се истакла његова морална амбивалентност и подвукле уметничке амбиције режисера.
6) Невиност, њуфер (иначе најчешћа употреба појма на Вукајлији).
7) Врховни непријатељ сваког комунисте, у недостатку буржуја, кулака и других народних непријатеља. Мрак је оно ретроградно и назадно у нашем друштву, које морамо искоренити да би постали "просвећени" и "напредни". Веома популарно и код савремених либерала и НВО, који "мрак" изједначују са "сељаклуком" (види горе под 3).
8) Место у коме су, према Хегелу, све краве црне. Користи се (погрешно) као квалификација ситуације, у којој су сви подједнако оштећени.
9) Магловитост и нејасност Хераклитове филозофије, због које је овај добио надимак "Мрачни".
10) Неодређени флуид који Лане Гутовић пушта из славине на крају сваке емисије "Пустолов".

Врста често поређена са патолошким лажовима, клептоманима, курвама и трговцима- на велику увреду поменутих. Истина је да се ова бића могу поредити са...па ни са једним другим. Курве не продају свој дух, клептомани краду предмете мање вредности, ни једном трговцу се није омакло заједно са робом прода и државу.
Ко је онда политичар?

Сећам се, а било је то пре око 3 године. Новембар, кошава носи остатке некад срећне и добре 2008. године. Ветар ми је улазио у кожу, а хладноћа кроз ђон пропалих цокула, црне боје, купљених још на размени скијашке опреме пре 5 година на београдском Сајму. Снег се осећао у ваздуху, а ја, био сам (м)ученик другог разреда Прве београдске гимназије на Дорћолу, имао сам 2 слабе, слушао рок ен рол шездесетих и седамдесетих, свирао клавир у бенду ''Лењивци'', носио стрицов капут '' Игрењскин'' који је он добио од свог драгог пријатеља, инжењера у Сибиру. Тада сам све своје симпатије дао једној особи, госпођици којој ни име нисам знао, младој дами која је ишла у 3-1, такође моје гимназије. Први поглед је пао у позоришту на Теразијама, када сам био у реду да изађем на Коларчеву, после завршене представе, чини ми се ''Родољупци''. Одмах су севнуле варнице у мом кардиоваскуларном центру на левој страни грудног коша. Помислих у себи '' Ух, само да иде у моју школу!'' После недељу, две, видео сам је на одмору и нисам крио одушевљење. Иако сам наређао 3 кеца, неме је било баш брига, јер све моје потонуле бродове, на суво је враћала она. Нисам јој знао ни име, па сам је ословљавао пред друговима са ''Непозната''.
Била је чудо природе. За мене наравно. Имала је природно плаву косу, која није светлела на сунчевој светлости као праменови напаљених тинејџерки. Светло зелене очи, у којима сам желео да се огледам, да будем толико близу, да могу да јој пребројим све црвене тачкице на носу. Висина око 165 цм, била је виша за једно чело од прекидача за светло у холу школе. Ја сам био за главу и још мало. Није била ни дебела ни мршава. Моји другови су рекли да је солидног изгледа и да има лепу позадину. Али то мени није било важно. Желео сам да осетим праву љубав, с обзиром да никад нисам имао девојку и да сам сексуално неписмен. Силно сам хтео да ми она буде прва жена у мом животу...
Дуго сам размишљао како да јој приђем. Нисмо се познавали. Потајно сам је гледао кад год сам могао и увидео да и она мени враћа погледе. ''Доброг ли знака''', помислих,''Можда ће стварно бити нечега''. Нисам хтео да она некако дозна, преко својих другарица, да се мени свиђа, већ сам то желео да учини моја маленкост. Дошао сам до закључка да би било добро да јој изрецитујем ''Писмо Оњегина Татјани''. Ортаци су мислили '' Ти си луд, најебаћеш, не ради се то тако!''. Али нисам марио, кад нешто радим из срца, онда то и урадим, па куд пукло да пукло!
И све је почело 7. новембра. Снимио сам је како излази мало пред крај седмог часа око 19 и 58. Нисам могао више да само гледам и седим, требало је урадити нешто. ''Могу ли до Вецеа, баш ми је хитно'', изустих кроз зубе и правећи се да цупкам.
''Побогу Миленковићу, звони за 5 минута!''.''Али не могу да издржим, молим вас професорка''.''Ајде, али се врати Брзо!''. Кренуо сам колико ме ноге носе. Истрчао сам из школе према дворишту и професорка историје ме је ухватила како трчим кроз школско двориште, одакле једино и сме да се улази и излази из школе, пошто је главни резервисан за професоре и дишу. '' Одмах се врати на час! Миленковићу! МИЛЕНКОВИЋУ!!!'' Урлала је као престрашени Римљани, који су се склаљали од Ханибала. ''Боли ме уво, ионако све знам из историје, јебе ми се за час'', то је било моје оправдање. Није је било у дворишту, трчао сам низ Душанову и онда одједном видео сам је како прелази улицу код Скадарлије и пење се Цетињском до Шуматовца. Нисам баш са собом расчистио када да кренем у напад, али чекао сам неку чистину без много људи около. Скреће у Косовску, иди на Таш, надао сам се. И успело је, све што је било до Свевишњег, урађено је. Прекрстих се, погледах према Месецу и цугнуо мало ацетонаре, водке коју сам купио на првој трафици, у случају треме. То је била велика грешка, баздио сам на Шљ квалитет руског пића. Нигде никог, све пусто, у позадини се чула песма ''Тхиртеен'' од Биг стара. Волео сам ту песму и то ми је доносило самопоуздање. Још једном сам погледао у црно небо, па на сат. Било је тачно 20 и 25. То је то. Још само пар корака и ето ме...
''Станите, млада дамо'', прогунђах, док ми је језик треперео, а глава одзвањала од стида.
Окренула се и рекла '' Да, младићу?''.Видео сам јој благ осмех на лицу упућен мени. Нисам могао да почнем реченицу, дах ми је застајао на средини првог слога. Погледао сам према небу, удахнуо дубоко и наставио.
'' Свиђаш ми се, ево не знам како да ти кажем, умирем за тобом''... Ако ово не успе, до краја живота ће ме зајебавати, милио сам, али није било тако. И она је била уплашена али била је бољи глумац од мене.
'' Овај, па и ти се мени свиђаш, али нисам могла да те питам у школи никад, била сам несигурна, али сад, сад ми је лакше''. Њене очи су упијале светлост оближње светиљке и био сам као, дрогиран, док сам је гледао. Видио сам да је већ осетила смрад из мојих уста, за коју је крива водка.
''Знам, разјашњење тужне тајне дубоко ће вас увредити, какав ће презир племенити изрећи ваше очи сјајне...'', био је то Пушкин. Оњегин је био прави погодак, али ово је равно лутрији, да девојка коју ни не познајем, а ни она мене, смувам за само пола сата... После изреченог писма, био сам у шоку, једва сам стајао. А онда је дошла седмица на лотоу.
''Пишем вам, шта бих знала боље, и шта вам више могу рећи..'',опет Пушкин, само Татјанино писмо Евгенију. Ухватили смо се лагано за руке, пољубили се на кратко, и она ме је водила према првој клупи... Ето, тако је то било, све од сад је патетика и било би сулудо препричавати како се љубити са особом коју волите. Ја то не могу. А мислим да ни Пушкин то не би знао...

Сигурно си некад био мали па си чуо неког доктора како прича твојој мајци да ти се тестиси нису спустили из пупе.
То ти је заправо пупа, утешни израз за стомак.
Рецимо, кад чујеш да некога боли стомак, то одмах асоцира на предменструални бол, можда какав канцер, у најбољем случају на ону песму уланчене Алисе: "Stomach hurts and I don't care".
Али.
Кад кажеш: "Боли ме пупа", то указује на бол који је непријатан, али не откида и пролазан је.

Наше друштво воли да прећуткује те ... дегенеративне процесе.
Кажу: "Умрла је после краткотрајне болести", а њу изјео рак.
Кажу: "Давао непристојне понуде дечачићима", а он им гурао шта је стигао тамо ... доле.

Одрасла пупа, такорећи стомак, заузима значајнију улогу у животу сваке индивидуе.
Стомак много говори о своме власнику.
Рецимо, депресивни стомаци увек имају већи обим при дну, као да се некако приклањају тој гравитацији, инертни су.
Охоли стомаци се повијају ка бради.
Мужевни стомаци.
Препознаћеш их лети, длакави су и воле да се показују у јавности.
Меланхолични стомаци.
То су они који штрче из мајица.
Знаш оно кад ти се види дупе и испадне ти стомак.
Да, заборавио сам трудни стомак.
Нисам заборавио, него ... има та ствар са новопеченим мајкама.
Шта год да им кажеш, њих то асоцира на то дете што су изглегле.
Свет мора да види и зна.

Поплочани стомаци.
Никад нисам разумео такве стомаке.
Није ми јасно како неко може да глади такав стомак.

Идеални стомак има само онај нужни проценат длачица.
Изнад пупка, где се најчешће гладиш, и мало изнад сиса, да би штрчале лети из мајице.
Најлепше је кад ниси пропао, кад ти је кожа бронзана а длачице се беле.

Сећам се једне девојке, длаке су јој увек биле беле на сунцу.
Имала је широке кукове и неки неприродни размак измећу ногу.
Као да јој је Бог накалемио неки мостић преко пичке.
Било је лепо.

Сигурно се сећаш и кад си био у вртићу, кад су те научили да после клопе пређеш длановима преко стомака.
То као значи да си добро јео. Чак и кад ниси.
Онда кад нема да се једе, ти само обављаш тај ритуал док не убедиш мозак да си сит.

- Ходање стомаком

Ходање стомаком је уско повезано са кривицом.
Кривац не жели да осећа, да доноси одлуке, гнуша се извесности.
Нема будућности. Дани се не завршавају.
У таквој ситуацији настојиш да некако очуваш тај привид мира.
Битно је да се ништа не дешава.
Болести те заобилазе, међу људима си неприметан.

То се зове ходање стомаком.

- Стомак и секс

Једном ми је нека жена рекла да је нормално да мужјаци ејакулирају на пупе својих женки.
Мислим да је то одвратно.

- Стомак и уметност

Никад није написан роман или снимљен филм са стомацима у главним улогама.
Замисли стомаке који се свађају, који иду на посао, у провод, који онанишу, који се радују и пате.
Стомаке који убијају, који пупком зверају у сисе и звижде за гузицама.
Стомаке који очајавају.

- Стомак и политика

Државнички стомак.
Импотенција.
Устајалост.

- Стомак и забава

Чепркање по пупку.

- Стомак и машта

Сигурно си некад гледао оне Трансформерсе, па си пао у депресију и угојио се.
Онда си имао обичај да водиш стомак на туширање и замишљаш да си фића са удовима и главом.
Пупа му дође као кров.
Маштао си како испадаш херој пред дупетом неке девојке, па она пристаје да ти седне у крило и игра ти се са стомаком.

Толико за данас, узбудио сам се па морам да прекинем ...

Илити DIY store (Do It Yourself).
Једино место на свету где се могу купити гефуфне, цинцилатори, ротокопиратори за гемајзловање итд.
Такође место где можете набавити сву потребну опрему за конструисање кућног (ручног) aircraft carrier-а, наравно, ако живите у Сједињеним Америчким Државама.
Lilly/DM за мушкарце.

На станици Пушач, а ветар прерађени дим из његових катранскх плућа носи право у твоју фацу. Ту је обавезно неки пензионер, који као једини докон у породици иде на пијацу, па мисли да је најбитнији и да све од њега зависи. По страни стоји неки школарац, зури у неку даљину, замишља свој замало пента-кил јучерашњег гејма, са слушалицама у ушима незаинтересован за свет око себе.

На улазу пензос се гура, утрчава први, а у случају да покушаш да му заузмеш позицију овна предводника, попијеш његов оперисани кук који те залепи за масна врата аутобуса.
Пушач улази последњи, јер је тек запалио па користи застој да повуче још који дим.
Школарац чека на задњим вратима, чека да га пусте на поверење, јер је заборавио месечну карту а дневни буџет му не покрива и плаћање градског превоза.

У аутобусу привлачи пажњу наравно још један представник старе гарде, пензионер који је ушао још на првој станици, вуче унуче и његов мали трицикл, два цегера и месечну, пензионерску карту којом маше као да је Албанска споменица. Зноји се на норму, заузима простор за петоро, јер цегери су препуни а трицил се котрља од цеванице до цеванице осталих путника на свако кочење и кривину. Унуче му заузима два седишта, јер деди терет не дозвољава да одмори ноге и знојне жлезде, а мора бити крај малог који још није способан да самостално преживи чари аутобуса.
Овакви се углавном возикају у дневном шпицу, када сви некуд иду и гужва је репрезентативна. Питам се како родитељи имају поверење да оставе децу покретним мумијама?

Битку за најгласнијег воде мотор аутобуса и хибридни средњошколци којима је све смешно, између осталог и ''воњ'' претходно описаног пензоса и свесно или несвесно сваку причу деле са осталим путницима, па се чују целом дужином аутобуса хармонике.

Да умор нема граница сведоче они који раде 24/7 па се враћају у то доба с посла и они који су оквасили грло сабајле па их бука градског ревоза успављује.

На следећој станици гужва постаје критична, клаустрофобични и асматичари почињу да паниче, зној зачињен стресом доминира а гас додају нервозни пензионери који воле да заводе ред, цокћу и наглас размишљају како су млади данас безобзирни и нико неће да уступи место старијем. Хаотичну гурку потпомогне нагло кочење возача који псује све што излети на пут, куплунг који није подмазан и проклиње ретровизор који је померен од прошле гурке приликом престројавања на путу.

Кад изађете, ваш сада већ поремећени био-ритам Вам не дозвољава да се разликујете од малопре описаног, јер се то временом увуче у коске, јер то није зараза, али се шири као да јесте...

Главни, најбитнији делови приче, оно што сваки саговорник жели да чује, без непотребног детаљисања и објашњавања од Кулина бана.

Да сте било којим несретним случајем се задесили у шитуацији као горе поменута алузија и да нисте славни спортиста сигурно би вам лекари ампутирали руку због озбиљности повреде(питајте било ког лекара ако мени не верујете), али пошто је упитању "Наш Дача" кога је одмах по хоспитализацији посетио Бодрис Тадић(који замислите воли да гледа текме по иностранству) који га је толико пута бодрио на силним текмама, лекари су морали да од говнета паве питу. Најбољи доказ за то је данашња рука "Нашег Даче" која и није више рука већ парализовано млитаво месо на коски, а да је био један од нас "обичњака" било би сец, па ако преживи, преживи.

Мени искрено је стварно жао што се сјб, али нервира ме иницијатива од Бодриса који је ладно(читај : ЛАДНО) покушао да га именује за неког промотера спорта ?!

Хмм....ајде прво да погледамо из мог неког субјективног угла ко је "Наш Дача" !

1.Наш Дача је дечко који је оженио Наташу Беквалац(овај део говори колико је интелигентан потенционални промотер спорта). Да, да, Панонска Памела...девојка која је била пре њега у вези са ликом који има годину дана(лупетам, карикирам, логично закључујем) старију или млађу ћерку, а пре тога се вуцарала са којекаквим контроверзним бизнисменима, а пре пре тога са 17 година побегла од куће на море да живи са још контроверзнииијм (приде) црногорским бизнисменом(узорна млада дама, нема шта). Ок, можда "Наш Дача" не зна да користи нет и није се распитао по Новом Саду(то му још ајде као опраштам, глуп је дечко па шта). Касније је и кобилетина признала на неком Леа Кишном шоу или сличном како је кад је упознала глупка("Нашег Дачу") хтела само да спава са њиме(не могу ни да измаштам цифру колико главоња је прегазило овако) и кад се ујутру пробудила поред њега схватила је да га воли, аххх како романтично(умало да бацим пеглу).

2.Потенционални кандидат за промотера спорта је пијан, возио не моторчић, већ тркалицу, чисто да не буде заблуде да није нека зоља или бт. Човек је пре несреће која га је погодила добио дете и уместо да прода ковчег-темпирану бомбу(тркалицу) он још цугне и тера га 170, још је чак била и амбиција да се кривица пребаци на возача југа....цццц....

И само зато што га је Бодрис Тадић толико пута бодрио треба неодговорни глупан да буде промотер спорта(Бодрисе када се испуцају мандати и ако отвориш фирму за прављење мотоциклистичких и других кацига онда позови "Нашег Дачу" да те рекламира, а овако, ма дај Бодрисе кога ти зајеб...) ??? Сва срећа па се од тога одустало и не бојте се за "Нашег Дачу" већ се тај увалио у столицу директора ватерполо клуба Војводина, "Наша Дача" како је он вредан, чак би и овако сјб радио.

У сваком случају да није било Бодриса, био би Данило Дача Безрукодиновић, а и овако је нажалост и сва срећа па није још промотер спорта.

Искочио из шина, нешто га је избацило из такта, мозак му изашао из винкле.

Кажемо за неку особу која је планула, која није више могла да истрпи нагомилан притисак начињен од стране скакача по ганглијама. Трпео је до неке границе, али ништа није вечно баш као ни његово стрпљење које се смањивало сваким наредним скоком, праг толеранције му је драстично опао у малом временском периоду и најзад последња варница ка том бурету барута је полетела. Епилог свега је излетање из кривине и нимало лепа слика расплета као резултат претходних радњи које су у великој мери утицале на нашег субјекта.

Омега (илити слово Ш) посла завршеног на обострано задовољство странака учесница. Обавезна клаузула у епилогу сваког уговора (усменог или писаног) закљученог у Србији или српској дијаспори, одмах изнад потписа.

Популарни назив за појачало изашло из вредних руку социјалистичког човека из фабрике Руди Чајавец у Бањалуци. Ако сте некада пробали Нектар пиво; е чајо вам је нектар пиво са DIN улазима.
Да ли због чињенице што су инжињери који су стварали у фабрици били школовани на војном факултету у Загребу или због довоструке природе фабрике, која је производила и јуришну војну технику, чаја, а и други производи из исте фабрике изледају као и сваки ручни бацач граната своје-ручне израде. Јасно написани натписи на међународном српском језику, јако подсећају на натпис "Пажња непријатељ прислушкује". Да офарбате чају у маслинасто зелено и натписе испишете на Руском, савршено би лего у радарско возило. Богатство дизајнерске проницљивости се угледа у томе да је свако дугме поприлично удаљено, па вам се не може десити рецимо да рукујући појачалом убаците гранату у цев, док подешавате нишан.
Пошто домаћински расоложени Бањалучани нису штедели материјал на оклопу (није био пластичан, ко је реко пластика), који са својим једноставним облицима изледа као да га је неко секао ручном тестером у стеги и поправљао рез турпијом (масив сине), зе кривио и завршавао за 20 минута (што није далеко од истине, јер се поступак може поновити, ако се изгуби неки део оклопа, који се током употребе доста често скида, ради поправке и селидбе глодара и зглавкара) ова појачала постижу завидну тежину. То је одговор на питаље како, су неки од асова домаћег рока успели да повреде лунбалне пршљенове бавећи се музиком, јер у то време није било техничара који утоварају опрему.
До сада мора да сте помислили да су ове справе биле јефтина Кинеска роба која се баци после једне употребе. Е па тај груби излед имао је и своје предности у виду дуговечности. Потенциометри и прекидачи осим што се нису уклапали у поимање музичке справе, могли су се идентични наћи на разним котловима, тешким индустриским машинама и дотрајалој војној опреми. На штампаној плочи која је била довољно дебела, да може да служи као понтонски мост и замењује две вреће песка сложене испред подрумског прозора, сви елементи су били довољно удаљени да је могао лимар са лет лампом да их скида и мења (а и мењао их је). То је значило да ситније кварове, можете да отклоните сами поред пута, а за крупније можете да свратите до било које карауле, да то дежурни везиста генерално прегледа, док се музичари окрепе уз војнички пасуљ, војничко купус и хлеб стар 4 дана. И ако вам рецимо филипс испише на штампаној плочи податке о елементу који је заварен, то не помаже поправци. То је зато што отпорник који је ту залемљен има такву толеранцију, да за резервни мораш чекати да падне насин сателит, да узмеш резервни. Док отпорници на чаји сем што нису носили ознаку за толеранцију, могли су бити замењени жицом од грејача из фена. Јасно је да звук гитаре из оваквог појачала другачије звучи, при различитој гласноћи, али то можете да приметите, искључиво ако имате слуха, а то и није било пресудно за музичаре тог времена, јер за положај високог официре ЈНА није био услов да ти дете има слуха.
У та времена био је чест случај да брат убије брата или отац сина, само зато што је спустио пиво поред миксете, иза чаје се дало сакрити, када обично зађање флашама у задрузи замени кућа летећих столица, притајене пепењаре и скривене потковице. За разлику од видео рекордера или DVD плејера, заиста можете купити чају који је пао са камиона буквално и који и даље ради.
После повлачења Анте Марковића из политике, чајо је остао био један од ретких уређаја које је, данас већ изумрли ТВ механичар могао да ти оправи и врати за један дан. У то време је постојала легенда да је један ТВ механичар отвори једног чају и пронашао паклицу Сарајевске дрине, коју је неко крио од родитеља (у то време није било цигара, шверцован дуван се куповао за девизе, а пушио се и век). Каже: расушио се јако дуван, али не да је плахно плућа. После тога се за сваки случај отварао сваки чајо који ти дође на лагер и опет је доста тих појачало преживело, да могу да се нађу у новинама.

Особина која казује да одређена јединка самим својим постојањем добија генетску шифру изражену у настојању да исту, попут хидропреносника снаге, допреми до "погонског вратила". Затим "вратило" захтева степен обраде нађених резултата чиме се поступак завршава и поново полази од нуле. Ово представља кружни циклус који је пропорционалан повећању броја генетских шифара.