Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.

P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.

Nezavidan nivo kulture šalteruše i trgovinsko ugostiteljskih radnika koji ne jebu živu silu ponašanja po bontonu, niti žele da se trude da nešto nauče jelte. Stali su sa edukacijom i radom na sebi još za vrijeme kad su marke bile.

Ono kad se sa ženskom, posle naslona fotelje, kuhinjskog elementa, radijatora i komode, dolomataš do kreveta, i tada ti, u poslednjim proplamsajima moždane svesti koja se gasi pred kurčevom (ne)svešću, padne na um poza koju nisi video ni u Figurae veneris a ni na Red tjubu, i počneš da izdaješ komande koje žensko čeljade poslušno izvršava spremajući se za pičeću egzekuciju.

To je rečenica koja predstavlja univerzalni odgovor za skraćivanje verbalnog sukoba, u smislu kada treba nekoga prosto da - odjebete.
Pošto ona predstavlja napušavanje "na finjaka", manje se upotrebljava u sukobu dva prijatelja ili rođaka, jer njih možete sočno i da opsujete... Ona se mnogo više koristi na zvaničnoj relaciji; fizičko lice (većina vas i ja) - nadređeno lice (šef, poslodavac, policajac, službena lica...). Razlika je u tome što oni to mogu da izgovore, a da nas gledaju u oči i prdnu, dok su nama, običnoj sirotinji, za to potrebna volovska muda...

Da, život je kurva i to ona najjeftinija, što bi ti prenijela kakvu bolešćinu za 2 dima Niške Drine. Kad gledaš i razmišljaš šta si postigao sa svoje 24, još malo 25 godina, sve ti se svede na jednu riječ - sranje.
Voziš se busom i naletiš na curu, koja ti je na prvi mah poznata, ali mozak ti i dalje buferuje njen lik. Javlja ti se, ljubi se sa tobom, tek tada ti dolazi da je to tvoja drugarica iz razreda iz jebene srednje. U momentu ti naviru sjećanja na to koliko si balio za njom ali nikad nisi skupio dovoljno muda da kreneš u akciju. Sada je još ljepša nego prije, i dalje ima bujnu crnu kosu i pune modre usne, plave oči, plave kao glečeri jezera Mičigen. Sve u svemu - san snova.
Iz priče saznaješ da je završila fax, da radi neki pristojan posao, i najgora vijest po tebe - da je udata, čak da ima đecu. Sranje, bio si u tripu da bi mogao da je smuvaš, jer sad ti imaš kahones (što bi Homer SImpson rado rekao).
Ona izlazi na sledećoj stanici i opet te ljubi, samo ovaj put držeći te za ruku. Izlazi, a ti već po mozgu preturaš po folderima.
Opet razmišljaš šta si postigao do sada od srednje. Ništa bitno. Ispratio si par drugova u vojsku, bio si na nekoliko njihovih vjenčanja i napio se ko stoka na istim. U vojsku nisi išao ne zato što si nesposoban, nego zato što te bolio kurac za takve stvari.
Upisao si neki lijevi fax, sa velikim nadama da ćeš ga trsiti u roku i početi da zgrćeš brdo para. Sve je to lijepo, samo što se raspršilo u prvoj godini, kada si zbog silnih pijanki ostao na saldu - 2 mi fale da očistim godinu.
Pijanke, mamurluci, veze za jednu noć, veze od 3 mjeseca najviše. Sranje.
Tada se sjetiš svih gluposti koje si radio u pjanom stanju, sjetiš se i onda kada si napio mladu asistentkinju i vatao je za sise u uličici iza faxa. Eh, to su bila vremena. Ali to je prošlo, prošlo brzinom svjetlosti. Pa si pokušao da budeš normalan (po tim nekim standardima) pa si se u trećoj godini počeo zabavljati sa koleginicama, mlađim 5-6 godina i taslačio ih u amfiteatru ko jebeni gnu.
Saldo: najduža veza 3 mjeseca, top.
I umjesto da si stekao neko iskustvo iz svega tog, nastavljaš po starom. Povremeno se sretneš sa starim ortacima, koji ti nude poslove kod njih, jer oni su odavno počeli da zgrću lovu. Ajde, prihvatiš se, ali i to vrlo kratko, po mjesec dana, pravdaš se, da moraš da učiš jer su ti ostala samo 3 ispita do diplome. Ispadaš i iz te epizode, ko zadnji klošar.
Voziš se u busu do faxa, tješiš se, još samo 3 ispita do kraja.
Saldo: 25 god. ti je, na faxu si već prozvan dekan (koliko si godinama na istom), vratio si se kod roditelja na gajbu, živiš od njihove milostinje.
Al najgore od svega, ti ništa ne činiš da to promijeniš, nego sve radiš po nekom difoltu, i još gore od svega, na neki bolesan način si zadovoljan sa tim stanjem.
To brate mađijo!!!

već neko vreme se broj tvojih godina piše sa dve cifre i stvari su počele da se menjaju, dokopao si se nekog laganog pornića ili novina erotskog sadržaja i shvatio da tvoja "piša" ima još neku ulogu... super, mada si i sam svestan da od toga neće biti ništa bar još 5-6 godina (ako ti se debelo posreći)... Najveći baja u razredu (lik koji je prvi popio celo pivo i povukao dva dima da se nije zakašljao) je smuvao onu malu iz VI-1, na ekskurziji... jbt, udarna vest u školi, viđaju se petkom, drže se za ruke, povremeno se i poljube... tebi se sviđa njena drugarica, al ti se naravno noge odseku kad ona priđe na puškomet, ostaješ bez daha i kloneš... nema veze, ćale te potapše po ramenu, namigne i kaže "ima vremena", tebi padne kamen sa srca...

u tom blagostanju zaljubljenosti i izigravanju bande proleti osnovna škola, dolazi srednja... Sad ti već za broj ortaka koji su nešto "navatali" treba i druga ruka.. opušteno, sve u svoje vreme, navataćeš i ti jbg, loše te krenulo, slabo si izlazio, trebalo da se uči, ćale i ortaci iz kraja te bocnu povremeno krilaticom "ima l' koja..." na šta ti naravno sležeš ramenima i mumlaš nešto...

Bliži se kraj srednje škole, hormoni ti rade prekovremeno, sva ekipa je obrnula bar po jednu turu, uspešniji i po nekoliko, al ti još uvek čekaš onu pravu, mater joj gde se sakrila... polako krećeš u ofanzivu, počev od boljih riba, al shvataš da debelo zaostaješ sa gradivom i da ne možeš da sklopiš dve prostoproširene rečenice, posle čega samo bleneš ko magarac... Jbg, neka, bitno da se radi, biće nešto, valjda... s tom mišlju noću zaspiš... Ćale se već mršti, jer je rodbina počela da zapitkuje "kako to da ga ne viđamo s nekom, moj marko je već godinu dana bla bla..." Tu već i keva ulazi u priču sa "jesi li ti ikad bio zaljubljen?"... sledi i odgovor "mani me kevo, nisam ja Bane Bumbar, ovo je dvaes prvi vek..."

Maturska ekskurzija, vrlo dobra prilika da nađeš nešto, u busu praviš spisak prioritetnih devojaka... Došli ste, raspakovali ste se, došlo veče, žurka... Prvo ti treba alkohol, jer si i dalje ista kukavica kao i u osnovnoj, preteruješ u njemu naravno, a u međuvremenu masa razgrabi ponuđeno... napadaš ribu poslednju sa liste, al s obzirom da si u "boris jeljcin" fazonu, popijaš ispalu, jbg maler... Tu se pridružuješ ulešenoj ekipi pevajući dobre stare pesme...

Depresija postaje dobri stari saborac, a tu je i fax. Ćale te više ništa ni ne pita, keva te gleda ko da ti nije dobro, a znaš šta misli... Sad već i komšiluk zapitkuje i čudi se "otkud tako lep mladić da nema devojku..." (odjebite seljaci) Tvoj ponos ti još uvek diktira visok tempo, i nećeš bilo s kojom, nadaš se jednoj al vrednoj... Nalaziš par kandidatkinja, al ni ti više ne veruješ u uspeh, naviknut na prethodne promašaje otaljavaš posao... Čuo si da ti ortak nije više mogao izdržati sličnu situaciju, pa je kresnuo neku kurvetinu, što ju je pola grada pregazilo... Smeješ se, al' je podilaze žmarci jer nisi siguran da li ćeš i ti pući, pakao agonija... Cela je ekipa do sad nešto i karala, a ti još na onom poljupcu u obraz sa školskog izleta devedes' osme... Pitaš se šta nije u redu s tobom majku mu, da li si lud ti ili svi oko tebe, nemaš rogove, nisi sakat, al jbg, one opet ne daju, brane se ko Rusi...

Praviš još par očajničkih pokušaja, ali polako se miriš sam sa sobom i sa činjenicom da nećeš jebati... jbg, ima i drugih stvari u životu, zar ne?

Dobro, ovo već postaje problem. Kome su trn u oku bila ova dvojica? Zašto u stanici da ga ubije? I što je još bitnije, ko ga je ubio?

Razmišljanja mi prekide Jasmina koja me je žudnim pogledom molila da se vratimo u kancelariju i dovršimo započeto. Taman što sam htio da progovorim kad se začu glasno lupanje ulaznih vrata, kao da ih je neko umalo razvalio. Jedna žena, u tamnoj uniformi, skoro crnoj. Znao sam ko je to. Samo nisam znao zašto je tu. Vodila je nekog lika u lisicama sa sobom. Pričao je sa njom kao da je poznaje, dok ga je vodila ka ćelijama.

- E bre Rejv. Alo, šta radiš to?! Ej, ne u stanicu, nemaš dokaze, eeeeej! REJVENKO! NE U ĆELIJU, ALO, ZNAŠ TI KO SAM JA?
- Znam. Zato te i vodim u zatvor.
- Rejvenko, pa znamo se, ne bi ti mene valjda...
- Oooo da, bih.
- Rejv, reci mi da se šališ.
- Profe, da se šalim, ostavila bi te u podzemlju, da budeš Don Profeone, znaš?
- Pa šta? Bar mi je dobro išlo sve dok... EJ NE STEŽI TE LISICE TOLIKO!
- Baš ti je dobro išlo, ko bubreg u loju.
- E, ne bih ja baš to tako rekao...
- Ne počinji opet, nego marš u ćeliju.

Svi u stanici su začuđeno posmatrali ovaj prizor, jedva vjerujući svojim očima. Pa to je bio Don Profeone, majstor reklamne mafije. Uhapšen od strane Glavne Inspektorke Gavranić. Iznenađeno sam gledao u nju dok je prilazila svježem Rusovom lešu.

- Lukac, šta je ovo?
- Oprostite inpektorka, ja...
- Glavna Inspektorka Gavranić.
- Oprostite Glavna Inspektorko Gavranić, Rus je do maloprije bio dobro. Odjednom se srušio sa stolice i... eto, to je to.
- Hm, neki bućkuriš, pojzen rekla bih. Vidi da to nije Gugi uradio.
- Nee, Gugi bio dole u mrtvačnici kad se ovo desilo. Dare i Čegrtaljka su mi tako rekli.
- A njih dvojica? Imaju li solidan alibi.
- Da, Dare je slagao neke postere, a Čegrtaljka je čitao neke definicije u zakoniku. Elem, sličan slučaj...
- Da, znam za Ironičnog. Imate li osumnjičene?
- Upravo sam krenuo kod jedne...
- Dobro. Dobro Lukac, nisi ti loš inspektor, samo...- reče ona dok mi se primicala da mi nešto šapne.
- Samo, pazi šta radiš sa tom Jasminom. Znaš da interne veze nisu dozvoljene.
- Ali kako ste...
- Doviđenja inspektore Lukac.
- Doviđenja Glavna... Inspektorko Gavranić...

Stajao sam u čudu. Kako je mogla da zna za nas dvoje? Mogu da se zakunem da sam čuo AC/DC u pozadini kako izvode Back in Black dok je ona izlazila iz stanice. Hm... Pozabaviću se time kasnije. Sad moram da odem do kafane u kojoj je mlada konobarica radila, da pokušam da saznam nešto više. Od jednog lokalca po imenu Bazzo, shvatih da mlađana Mimix radi u obližnjoj kafanici. Padalo je veče kada sam stigao tamo. Ušavši u nju, dočekao me je oblak dima loših cigareta, kao i raspoložene dame noći. Na moje iznenađenje, scenu je zauzela Dženis Džoplin. Moj cilj je bila ona. Tamnokosa mlada konobarica. Sjedila je preko puta čovjeka koga su nazivali Sejo Govedo. Ustala je od njega da posluži druge goste. Čim je ona ustala, privukoh stolicu, i popričah sa njim. Jasno i kratko, ispriča mi sve o njoj, kao i da bi trebalo da krenem u sobu kraj toaleta, da se nađem sa njom. Tako mu je rekla, kao da je znala gdje ću da sjednem. Ustao sam, platio čovjeku piće i uputio sam se prema toj sobi...

U narodu poznato i kao ,,pao mi mrak na oci” stanje.Mozete ga iskusiti samo u jasno definisanim okolnostima:nalazite se u kafani,iza vas su polupijani muzicari (pozeljno romske nacionalnosti) sa rastimovanim instrumentima,ispred vas je sto koji ste ispunili praznim casama u kratkom vremenskom periodu.Sto se tice broja,kao i u svakoj prici,treba da ih bude bar 7.Odjednom se kroz oblake dima probija konobar konacno noseci punu casu.To je preloman trenutak.Tada treba uzeti casicu,prisloniti uz usne i naglo cimnuti glavu unazad,pri cemu cete sasuti kompletan sadrzaj case direktno u zeludac.Dok snazno udarite casom o sto,trebalo bi da osetite pocetak prelaska u ovo stanje.Tada krenete rukom ka dzepu,a muzicari iza vas izbece oci kao da cete izvaditi bombu.Izvadite novcanicu od bar 3 cifre, pruzite glavnom muzicaru,krezubom harmonikasu,i kazete ime svoje omiljene pesme.Muzicar razvuce osmeh,a potom i harmoniku,tik pored vaseg uva.Znak da se stanje ozbiljno razvija je pulsiranje krvi izmesane alkoholom u slepoocnicama,ubrzan rad srca,pomucenje vida.Mozete upotrebiti neki od ustaljenih obrazaca ponasanja kako bi otklonili napetost:sirenje ruku i mahanje njima dok ne mlatnete nekog od muzicara,udaranje sakom o sto,razbijanje casa o pod.Neki cak preferiraju udaranje glavom o sto.Tada zatvorite oci.Ako ste sve uradili kako treba,videcete neku od bivsih riba.Od svih koje ste imali,videcete bas onu na koju ste se lozili do koske,a koja vas je odjebala.Odjednom vam se javlja nagon za hvatanjem telefona i pozivanjem njenog broja.Kada uspostavite vezu,prislonicete ga pijanom ciganinu da joj promuklim glasom otpeva refren,sto ce on rado uciniti.U tom trenutku vam se cini da je to krajnje smekerski potez,da ce ona to da protumaci kao neku romantiku i da je logicno da vas sada preklinje da odete kod nje.Kada se refren zavrsi,svest ce vam se razbistriti na trenutak,seticete se koliko je ona romanticna dok drzi casu dunjevace u ruci a pogled joj seta od jednog do drugog ugla tavanice,da je proslo vreme kad su se ribe lozile na pijane boeme jer sad piju vise od njih,i najvise- seticete se kako vas je ispalila, bacicete telefon na sto i odslusati pesmu do kraja u stidu,razbijenog ponosa i dostojanstva.Srecom,to traje samo do sledece case.Kada prisutni u kafani odgledaju citav vas gest,vecina ce razumeti o cemu se radi.Samo ce devojcice za sankom,koje su dosle da istraze ponasanje u kafani pre nego sto se i same ukljuce,zbunjeno pitati konobara sta je to sa vama,a on ce iskusno odgovoriti:,,Pusti ga,pao mu mrak na oci.”
A kada sutra,ili narednih dana,zavisno od kondicije,shvatiite sta ste uradili i u magli mamurluka pronadjete njen broj,napisacete u poruci da niste bili bas pri svesti kada ste je zvali,i da je trezni nikad ne bi pozvali.Vi cete i dalje ubedjivati sebe da vam je svest bila suzena,a nju cete ostaviti u odusevljenju sto konacno ima dokaz za pricu drugaricama kako je i nju zvao, pijan iz kafane, decko koga je ispalila.

Izraz koji se koristi da se odbije osoba koja vam nudi prevoz. Odbijanje je često uslovljeno lošim stanjem motornog vozila ili mentalnog stanja dotične osobe.

Leskovac je prepoznatljiv ne samo po svom roštilju već i po svojim nadimcima u kojima fizičke i karakterne osobine Leskovčana imaju veće značenje od prezimena.

Lopata i kramp ne mogu da govore, ali bi imali dosta toga da kažu. Prislonjeni uz ogradu, zaboravljeni, svjedoci su da groblje nije tako mrtvo kako se čini i da postoji zagrobni život koji ne utiče na ljude, ali ima veliki uticaj na drveće - pogotovo bukve.

Kada bi mogli da govore, sigurno bi ispričali najčudnije stvari. Groblje više nije posjećeno kao nekad, kada su klupe bile prepune svakog vikenda. Sada se napuni tek za jesenje i proljećne zadušnice i par dana u avgustu - niko ne zna zašto. Iako rijetko, groblje i dalje priča priče.

Evo jedne od njih.
PK

Za razliku od srednjoškolskih dana, studenti po pravilu stanuju u drugom gradu, žive obično sa cimerima a ne sa roditeljima, tako da im niko neće kenjati ako kući dodju pijani, a mogu kod svoje kuće slobodno i da se napiju. Pošto svako mora da istera svog kera, a to je svakako bolje učiniti pre braka, period studiranja je idealan da se probaju svakorazne stvari, da se ponekad pretera i da se ispitaju odredjene granice.
Pošto se i sam družiš sa studentima, za ovakve stvari ćeš uvek naći i društvo, što je dobro jer će e oni posle odneti kući i doneti do kreveta. Medjutim, postoji i loša srana takvog prijateljstva - ako se dužiš sa previše takvih ljudi, uvek će se naći neko da računa na zajedničko oštećenje jetre i ispravljanje moždanih vijuga. Uvek neko koga nećeš moći da odbiješ..

Krajnji stav naroda prema državi. Nema dalje. Gotovo. Svi smo ispižđeni do maksimuma!

Oni transparenti, "Dole vlada", "Oćemo fabrike", "Dinkiću, daj nam hleba", "Vratite pare koje ste pokrali", to više ne pije vodu a kamoli špricer. Dok narod ne pređe na jasne reči, i ne nazove stvari svojim imenom, nema od toga leba. A još i pride govnjiva motka i poneka petarda, pa udri.
Jer ovo što se radi nije ni prevara, nije ni pljačka, nije bre ni demagogija, ni varanje naroda. Svako radi šta hoće i pošten čovek ne može više da živi. A i ko da ga zaštiti? KO?
Bukvalno ali bukvalno, gaće spadaju, milom ili silom nije bitno, ali i nema šanse da te neko ne otkeca. Nema. Ili bar zavuče cajper.

Pridruži nam se. Promenimo zajedno Srbiju - precednik Srpske Demokratske Narodne Partije, Miodrag Ž. Vučković

Ovo je nekako postala nezaobilazna fraza u, skoro pa, svakodnevnim razgovorima dugogodišnjih poznanika, pogotovo ogovarača među njima. Uvjek je na kraju neke priče o nekom liku, koji je uradio nešto, o čemu je od početka i bila riječ, dok na kraju sam narator cjelokupne priče ne izgovori: Moraš ga znati, brate! To bi valjda trebalo da objasni sve! Postoji neka zajednička konekcija sagovornika sa licem koje se opisuje, neko staro poznanstvo, druženje....

Republika e Kosovës je miroljubiva država na jugu Evrope (čiji je sastavni deo), kroz istoriju ugnjetavana i osvajana od strane velikih naroda...
Njena istorija počinje u neolitu, osnivanjem (za to vreme napredne) civilizacije, poznate kao Vinça-Turdaş culture, Najnovija istraživanja na tu temu, pokazuju da je upravo ta kultura, postala kolevkom evropske civilizacije, i da su stanovnici iz naselja u dolini onoga što danas zovemo Rrafshi i Dukagjinit (Metohija), krenuli na jug, na letovanje... i osnovali ono što danas znamo, kao Antičku Grčku... Boreći napred se kroz istoriju Narod Republika e Kosovës, je prolazio kroz razne promene i mnoga teška vremena... Invaziju Slovenskih plemena u VI-om veku, dočekao je nespreman... Bila su to teška vremena za napaćeni narod tada već međunarodno priznate Republika e Kosovës... Miroljubiv narod, nenaviknut na borbu, bio je laka meta krvožednih okupatora, koji su sebe nazivali Srbima... Plač, lelek, i krici su odjekivali nekada pitomim dolinama Republika e Kosovës... Svaki trag predhodne slavne istorije naroda Republika e Kosovës, zauvek je uništen... Deo stanovništva je pobegao u nepristupačne vrleti Ilirije (Albanije), gde se stopio sa starosedeocima i stvorio moćnu Imperiju Republika e Shqipërisë... A ono malo stanovnika što je ostalo stopilo je se, sa osvajačkim Srbima, čije je ime, jezik, kulturu, običaje, pismo... preuzelo, ali zadržalo svoje shqptarskië koreni, nastavljajući da na teritoriji Republika e Kosovës, gradi novu civilizaciju, ne toliko naprednu kao staru, ali ipak, na vruncu svoje moći, najjaču u tada poznatom svetu, poznatu kao... Srpsko Carstvo!
Iz perioda srednjovekovne Republika e Kosovës danas imamo mnoge gradove, kao sedišta državnosti:Prishtinë, Mitrovicë, Gjakovë, Pejë, Shtërpcë, Prizren, Dardanë, Leposaviq, Lypjan, Zveçan, Obiliq... kao i neprocenjive spomenike kulture, zaštićene od strane UNESCO-a i UÇK... Važno je napomenuti da su potomci nekadašnjih Srba-osvajača (koji su se razvijali na severu), u više navrata, uništavanjem pokušavali da zatru sve tragove slavne istorije Albanskog naroda na tlu Republika e Kosovës... Neki od tuh spomenika, i danas uprkos teroru Srba, stoje i prkose svojom lepotom Srpskim ugnjetačima... dovoljno je pomenuti Graçanicë, Pejë Patrijarshyë, Deçanë, Malishevë... pa da se shvati da istorija Albanskih naroda, ne može da se izbriše ni jednom zločinačkom agresijom velikosrpskih osvajača...
Republika e Kosovës je krenula putem moderne svetske istorije, oslobođenjem od srpskih okupatora, u Kosovskom boju, kada je uz pomoć Turaka Osmanlija vojska nove Republika e Kosovës porazila desetostruko nadmoćniju vojsku srpskog imperatora i vlastodršca Cara Lazara... Međutim ni ovom pobedom snovi o ponovnom uspostavljanju Republika e Kosovës, nisu ispunjeni!
Predhodnim ratom iscrpljenu Republika e Kosovës, Osmanlijske vlasti su lako stavile pod svoje okrilje... ugnjetavajući i tlačeći pokoreni narod... Da bi sačuvao goli život, narod je masovno počeo da prelazi iz katoličanstva u islam... oni koji se nisu hteli pokoriti, u dva navrata su organizovali velike seobe stanovništva na sever... Nihovi potomci i danas se nalaze u ropstvu u državama čiji su osnivači bili... Repiblika e Vojvodinë, Republika e Shqip krainë, Republik e Shqiëpska...
Mnogo vekova zatim, oslabljenu i ostarelu Tursku imperiju, probuđeni Srbi počinju komadati i stvarati kvazi držve... posle osnivanja Kraljevine Srbije, pogled su skrenuli na nezaštićenu Republika e Kosovës... silovitom vojskom, uz pljačku i pokolj nesrpskog stanovništva, srpska vojska je izašla na Jonsko more, ostavljajući za sobom miris vatre i dima...
Srpski okupatori su uništili sve dokaze o postojanju slavne Albanske istorije na tlu Republika e Kosovës, sve tekovine kulture, pripisali su sebi... čime je otpočela masovna kolonizacija Kosovë srpskim življem. Narod je masovno stradao prilikom svetskih ratova, Shqiptarsky narod, boreći se na strani saveznika pretrpeo je stravičan teror od strane Srba, međutim ni naša južna braća nisu bila pošteđena... osvajačka srpska vojska je krenula put Albanije, osvajajući je metar po metar... Sam je Alah bio na našoj strani, desetkujući osvajače hladnoćom, glađu i bolešću... Srpski pohod na Albaniju 1916 završio se neuspehom, ali to nije bio kraj muka...
Usledili su novi napadi, osnažene srpske vojske, i Kosovë je opet potpala pod velikosrpsku hegemoniju...
1941-1945 donosi nagoveštaje svetle budućnosti... Boreći se na strani saveznika Shqiptarsky narod je uspeo da da stvori osnove buduće države iako pod velikim pritiskom fašističkih snaga Srbije goloruki narod je izvojevao mnogobrojne pobede, ali još nije sazrelo vreme da orlovi ponovo polete...
Kroz mračni period od 1945-1999 Shqiptarsky narod je ugnjetavan i mučen više nego ikad u svojoj istoriji... bez ikakvih prava, pod konstantnim napadima od strane većinskog srpskog življa narod je patio, sakupljao u sebi gnev, čekao... čekao...
Kao opravdanje za svoje zločine Srbi su izvršili strahovit i zverski pokolj više od dve trećine sopstvenog stanovništva na Kosovë... optuživši Shqptarsku manjinu za to... ''osveta'' srba je bila strahovita...
Sa svetlima eksplozije granata nad Beogradom, palo je svetlo na Shqiptarsky budućnost... USA i EU uzimaju napaćeni narod pod svoje okrilje, a Srpski okupatori svesni svojih zločina, od stida begaju na sever, u Srbiju... ostavljajući Kosovë onima, čije sa pravom jeste...
17-og februara 2008. osvanuo je novi dan za Republika e Kosovës, i nova stranica u istoriji evropskih naroda, ispisana krvlju oslobodilaca slavne UÇK.
S' obzirom da je Republika e Kosovës međunarodno priznata država svaka aktivnost srbije u pogledu ponovne okupacije je nerealna i neosnovana... Istorija je na našoj strani, međunarodno pravo je na našoj strani, svet je na našoj strani...
Jer Kosovë je naše!!! Shqiprasko je bilo, jest' i biće...
Kosovë je srce Albanije...

U krugovima zagovornika teorije o evoluciji, logičan i očigledan zaključak jer - za razvoj organizama potrebna je deoba ćelija, a poznato je da su Srbi još milenijumima unazad usavršili deobu...Ćelija...

Da se ne lažemo, jedan od preduslova uspešne kafane je njeno ime. U svakom slučaju svrha postojanja svake je ista, tu ne možemo a da se ne složimo, ali prava zarada se stiče njenim imenom. Zato postoje neka pravila za različite tipove gostiju.

Prvo pravilo- Udari u emociju.

Ovo su kafane gde obitavaju gosti starijih doba, oko 40 i 50, ne retko i 60 godina, koji su život profućkali na jeftine žene, rakiju šećerušu i sliku voljene u novčaniku, koja nikad nije bila tu,ili je bila dok nije 77' godine otišao u armiju, i onda se udala za lokalnog limara kao Seka Sablić što je Burduša ostavila. Piju do kraja, celu mesečnu platu, uglavnom sami za stolom, ne znaju ni sami više zašto to rade, ali drugačije ne umeju. A da se ne lažemo, drugačije i neće. U ovom slučaju srce im dirati sa sledećim imenimima: Ciganski san, Ciganska noć, (zna se koju emotivnu jačinu stvara cigan u ovakvim ljudima), Izgubljena ljubav, itd...

Drugo pravilo- Tradicija

Ovakve kafane jednostavno ne smeju da menjaju imena, ili u najgorem slučaju da pretrpe sitne modifikacije u svom nazivu. Razlog je jednostavan. Ako je moj deda im'o neomalterisanu kuću jer je svaki dan pio špricere u "kafani kod Miće", tata umal' nije ostavio i mene i mamu kod Miće u kafani, kako ja sad da idem u kafanu "Točak" dole u selo, kad to nije to jednostavno? Uđem, sednem, kažem ciganu da svira pesmu "sam od sebe bežim" i vadim pare, on kaže, tu ti pesmu ne naplaćujem, to ti je dedina pesma. Pa ako mi ne krene suza na to, onda i ne treba viš' nikad u kafanu da uđem. Ili kod Miće, il' nikud.
Jedan, i više nego dovoljan razlog da Mića ostane Mića, i da ne pokupi one malograđanske opaske, tipa: kafana Venera, Prestiž, ili još gore gradova nekih što pola ne znam ni di je,a kamoli da sam bio tamo. Kazablanka, Monte Karlo, Lozana i dr.
Dok je Miće, i moj sin će znati di da pije, i neće se ni njemu ići u Točak u selo.

Treće pravilo- Voljena žena

U ovom slučaju gazda, mnogo manje razmišljavši o zaradi, a više o emocijama, otvara kafanu svojoj voljenoj, u zavisnosti od iste, može biti prežaljena ili neprežaljena, ali poenta je ista. Da je ceo dan njeno ime u glavi, pa nek ide život. I kad ostane sam u svojoj kafani, gledajući kroz oblak dima mutnim i suznim očima natpis Suzana, da se seti te 85-te godine, kad je na 4 meseca od kuće pobegao i spavao po najgorim rupama, da bi bio sa voljenom ženom.
Razna imena pogađaju različite ljude, ali to nije striktno pravilo. Jednostavno, neko je našao vezu između gazdine Suzane i njegove Jovanke, i odnos njihovih duša postaje bratski. Kad kaže Suzana, misli Jovanka, i to je to. Takođe pije do kraja kao i onaj u kafanama emotivnog imena, ne žali to malo crkavice koje ima, a gazda se teši da ipak čini dobro delo što mu ljudi troše i poslednji dinar u kafani, sećajući se neke izgubljene ljubavi koja mu je dušu ostavila da se kroz život probija sama.

Četvrto pravilo- Rodna grudo

Još jedan način skupljanja mušterija, moram priznati veoma pametan, jeste davanje imena kafanama po kraju iz kog ste došli, ne što ste hteli, već što ste morali. Takve kafane su uglavnom u Vojvodini, jer je ista bila glavno svratište onih koji su morali doći povodom poslednjeg rata, jebem ga ja. Uglavnom su to predeli tipa: Krajina, Grmeč, Kordun i ostali, ali postoje i kafane objedinjenih imena kao što su: Kafana Bosanac, Kafana Krajišnik i drugi. Glavna karta lokalnog gazde je da svaki gost, ulaskom u njegovu kafanu zamišlja rodnu grudu, i izvor iz kog je 35 godina svako jutro umivao glavu, s tim što će se ovde verovatno umivati do iznemoglosti "zidarskom pivom" ili crnim vinom iz "bukare", kako to krajišnici popularno vole, i zamišljati dan kad će opet prošetati pored reke Zrmanje, goli do pojasa. Može se reći da je u pitanju prihod na tuđoj nesreći.
Treba uzeti u obzir da lokalni starosedeoci neće primirisati u kafane ovakvih imena, koliko iz kurtoazije toliko i iz raloga da je klijentela ovakvih lokala uvek ista, muzika takođe, i sve to đuture jednom Vojvođaninu nikako ne može da se uklopi u moždanu srž.
To je bitna činjenica, i gazda mora dobro da zna na kom mestu otvara ovakvu kafanu. Najpogodnija mesta za nju su Veternik i Futog, od milošte prema Bosancima prozvani Fjutog i Vjeternik.

Poslednje pravilo, je to, da ime kafani daš po nekoj dnevnoj inspiraciji, pa ako si pošten i vredan, radićeš i imaćeš, ali takvi su u startu par korak iza onih što veoma dugo i stručno razmišljaju o nazivu.
Ta imena su sledeća, ali mogu biti jako širokog dijapazona. Kafana kutak, kafana Majčina( moram priznati veoma interesantan naziv ), kafana Biblioteka, kafana Stari Grad, Evropa kao i mnoge druge.

Samo je pitanje u kojoj kafani ćeš ti da budeš "na svome".
Al' svakako, živeli!

I dalje isti ortaci iz kraja sjede na istoj klupi bacajući istu šuplju čupri o tome kako dugo nisu rivali indžo, al' kako da se radi vuspra kada repa nema ni za lijeka. Štek za crne dane davno je puko na žabarsku Seriu B a i tatini sinovi su nam davno okrenuli đale. Ma ko jebe monotoniju proljetne večeri, daće lerdi na ler. Nije on takva cavulja ko što kruži spika. Brzinsko konsolidovanje redova i pravac botaničke bašte STR Kizo - Prva ruka.

:Kuc-kuc:

- Ooo sinovi, dugo vas nije bilo.
- Siđe tebra Kizo, dugo se nismo vidjeli.
- Prošlo je ko za čas, baš ste stigli... ništa Balašević. Dobro. Šta trebate?
- Ovaj put skank al' ako može na odloženo. Sutra kintu donosimo, svega mi.
- Jeste vidjeli na ulazu natpis Crveni krst. Normala da niste. Ništa na ler, samo ške.
- Daj mojne da si Roben. Još samo ovaj put, majke mi. Loša nam je keš memorija.
- Opet kladža, a? Ako, ako. Zipa sad mova. Trasu hoću dvidim sve što mi dugujete, plus kamate. Znači mojne da vas čika Kizo sanja. Je l' to jasno?
- Mojne tako napeto, matori. Znaš da smo uvijek ostajali čisti.
- Student ti opet sereš van rupe. Ćuti da ne bi poljubili dorse. Pitao sam je li jasno?
- Jasno, šta se tripuješ koji kurac.
- U dure ako je jasno. Evo ket. Aj' sada paljba, čekam vezu.

... Vraćamo se u hud. Vraćamo se na početak koordinatnog sistema konfuzije.
Kit-ket se otvara da se utvrdi brojno stanje. Nije loše, matori nas opet nije ispalio. Masna gudra, dobra gudra kaže stara, dozvoli ćomanska, narodna poslovica. Vadi se OCB, kida se kutija Limabora lajt, pravi se flop.

- Lijepo napravi taj flop. Mojne da povučem hed kroz njega. Znači S ili N, kapiraš.
- Njah, ti mi kaži kako se pravi flop. Zipa da ti ta mustra bude šarena, al' da bude više granja nego vandua. Mojne da te ja učim.
- Tišina. Ja sam vario dok si ti još slušao Bebeka i Bijelo dugme.

:Kdžo je uvijen kao sarmica i tu počinje naša pacifistička borba za sleng. Počinje borba za jezik ulice!:

Božić. Najradosniji hrišcanski praznik. Nije to neka tamo nova godinica (obrnula Zemlja još jedan krug, koga boli kurac), već nešto mnogo ozbiljnije. Božić slave samo najveći vjernici i patriote, kojima je Gospod u srcu.

Naravno, ne može ni da se slavi kao neki boldovan svetac, nije dovoljno napisati fejsbuk status i time ispuniti dnevnu kvotu patriotizma. Tradicija se mora poštovati.

Muško se izgleda zaljubi u nežne finese ženskog tela onog trenutka kada prođe kroz pičku i prvim plačem strese buđ sa zidova srpske bolnice u kojoj mu bejaše sudba da se rodi. Ako se kojim slučajem desi da mu blaženost tog kožom nabrčkanog organa promakne u tim prvim mahovima života, mnogobrojni susreti sa sisom koji slede će mu svakako staviti verige oko duše i osuditi na pečal do kraja života.
Pripadnik kuratog roda generalno u životu prođe kroz tri faze. Prva se svodi na besomučno bacanje majmuna u nesvest, maštanje o ženama. Tada posteljina miriše na svrš, na očajan zadah drkanja gde se celo prisustvo suprotnog roda svodi na njeno obitavanje u čovekovoj glavi. Tužna je to priča. Tužna solo narativa poput priče fenomenalnog solo gitariste iz malene srpske kasabe, koji je celo osnovno školovanje trpeo kokavce frajera zbog nošenja majice Metalike i Mejdena. Taj gitarista je jedinu utehu nalazio upravo u svojoj gitari. I kada je taj gitarista dovoljno navežbao sviranje sve svoje gitare, kada su se pragovi ogulili i kada su žice počele da smrde na gvožđe a prsti na krv, kada su se u ćošku nakupile kutije i kutije bensedina, gitarista je odlučio da osnuje bend. Gitarista je našao još dve budale, bubnjara bez jedne ruke i gluvog basistu. I kada je došlo vreme da gitarista zasija, on je vaistinu zasijao. Izašao je na sklepanu binu sklepanog kafića, oči su mu suzile od dima, držao ih je zatvorene, ali to gitaristi nije smetalo. Jer gitarista je poznavao svaki jebeni ton na svom instrumentu, svaki jebeni solo, svaku jebenu notu. I gitarista je izašao, odsvirao svoj solo i...završio. Jer gitarista je bio jedan, a ova dvojica nisu bila ni za kurac. Gitarista je bio sam i kao takav svakako nije ništa mogao da postigne. Nije bilo ritma, nije bilo linije. Nije se osećao usamljeno, gitara mu je bila tik ispod glave, pored uva. On je slušao i znao je da je apsolutno savršeno i besprekorno odsvirao svaki ton. Ali besomučno lupanje jednorukog bubnjara i blesavo treskanje prstiju po bas gitari ga je nadjačalo na zvučnicima. I kada se pesma završila, kada su ga sačevali nemi i zbunjeni pogledi nekolicine okupljenih ljudi i glupavo tapšanje napaljene balafurdije, gitarista je shvatio da je sam. Tek tada je shvatio da je sve vreme bio sam, kada je bilo previše kasno.
Drugi period mužjakovog života je već golo kupanje u pički. Mužjak se ženi, majka zadovoljno klima, otac plače, svatovi plaču jer misle da otac suze radosnice pušta, a očevo srce tužne note plete. Mužjak kreće da jebe. Ali vrlo brzo saznaje da mu je svaki žulj njegove jataganom ovenčane desnice mnogo puta draži no svako mekano i mirišljavo jastuče njegove voljene drage. Jer brak vam je, deco moja, najgora trgovina na svetu. Brak vam je sađenje drveta punog gorkih plodova. Sadnicu platite skupo, previše skupo, toliko skupo da je otplaćujete do kraja života. Proleće dođe, ptice zacvrkuću, ali pupoljci toga drveta ne mirišu na radost. Ne mirišu na lepo. Mirišu na govna, mirišu na urin, mirišu na povraćku i pun kontejner pelena. I tek kada muškarcu zadah prestane da divno miriše na vinjak već ruke krenu da mu bazde na izmet, tek tada muškarac shvati koliko se zajebao. Tek tada shvati da su mu svake batine zbog neplaćenog mesa iz kafane bile mnogo, previše draže od ovog parčeta mesa zbog koga je platio životom. Reče jedan moj drugar, u onim besanim noćima kada smo pluća punili marihuanom a jetru natapali pivom i gasili žar popušenih pljuga, reče on tada da se svaki strah od seksa i žena prevaziđe onog trenutka kada muškarac uvežba tehniku i nauči kako da jebe. Oh, kako se samo grdno varao. Dragi moji, svaki strah od seksa i žena se prevaziđe onog trenutka kada shvatiš da treba apsolutno da te boli kurac za nju. Kada shvatiš da je seks nalik životu: nemilosrdan, varljiv, ali pre svega sebičan. Za tu pičku ćeš ti svakako već višestruko platiti, i to onako kako ona bude želela. Shvati da ženi nisi potreban, da kurac nikada neće dovesti ženu do ludila. Da značenje "ženska ruka u kući" nema ono značenje koje misliš da ima, jer ženska ruka je jedina sigurnost u ovom neispitanom i nepoznatom svetu, jedino se njoj zna svrha, da dovede ženu do bunila, do mraka u svesti, do kolutanja očima. Žene od tebe traže nešto drugo, a jedino što ti možeš dobiti, i ono na šta će se tvoje celokupno uživanje u životu svesti jeste taj komad mesa koji si, avaj, tako skupo platio. Zato se prepusti, čoveče.
Dođe jesen, drvo koje je muškarac tako skupo platio je davno procvetalo, voćke na njemu se već žute. Ali to voće je sada odraslo, više ne smrdi na govna, ali smrdi na pare. I samo traži. I što ga više zalivaš, ono više traži. I što ga više nežno krpom brišeš, to prljavije i prašnjavije postaje. I što ga više mijuleš, što mu više pevaš, što ga više suzama oblivaš jer znaš da si mu ceo život dao, to gorčije postaje i manje privlačno za jelo. I tako završavaš svoj život, jadni i skapani čoveče. To voće koje si gajio, u koje si ceo život uzdao, koje je trebalo da ti podari zdravlje kao i svako drugo voće, uradilo je potpuno suprotno. Isisalo je svo zdravlje iz tebe, otelo ti život, skapalo te, ukralo tvoju mladost i podarilo je sebi. I ti ćeš, čoveče, plakati. Ne zbog toga što ti je voće sve to otelo. Ne zbog toga što ležiš sam, usamljen, što svakim samrtnim hroptajem postaješ sve lakši teret svojoj staračkoj postelji. Ne, čoveče, najveća nesreća nije u tome što tek tada shvatiš gde si bacio svoj život. Što tek tada zamisliš kako je mogao da prođe. Koliko tvojih noći je ostalo prospavano, koliko žena je ostalo neokrnjeno, koliko flaša je ostalo neotvoreno, koliko je kafanskog inventara preživelo da sada služi porodični ručak, nešto za šta kafanski inventar nikad nije bio namenjen. Sva tvoja nesreća će se ogledati u tome što ćeš shvatiti da će ta voćka, kojoj si dozvolio da ti ukrade sve, a opet je neizmerno, bezrazložno i glupavo voliš, imati istu sudbinu kao ti.