Za razliku od Rihterove, koja meri energiju oslobođenu u epicentru mlade pičetine, Merkalijeva se bavi uticajem tukidida mladog Krešimira na ostale unutrašnje organe, srećne dobitnice Krešimirovog tukidida. Pa tako imamo 12 nivoa na skali, ali kod Krešimira postoje samo poslednja tri...

Svaka devojka ga je imala. Samo to neće da prizna, strepeći od puritanskih normi koje nažalost još postoje u okruženju.

Zgodna je to šema, kada se malo bolje razmisli. Svako ko je gledao "Frends vid benefits", zna o čemu pričam. Naročito ako je u pitanju poveliki benefit (polni organ). Nemaš dečka? Pa? Umesto da pristaješ da ti tek upoznati nesvršeni student tehnike bunari po telu, malo pošto je u Men's Health (to je onaj njihov "časopis") video lokaciju G-tačke ili da juriš Duracell (koje su preskupe, odmah da kažem, sto dinara komad, mada ima i fora sa adapterom) za starog dobrog dilda, tu je ortak. On zna šta da radi, a ako ne zna, ne plaši se da pita. On će ti posle intimnog druženja skuvati kačamak i pročitati odlomak omiljene knjige. Možete posle da pogledate seriju ili odigrate mice, totalno kežual.

Ortaku za kres ne smeta ako nisi baš tip-top izdepilirana, ne mari za domaćinke. On želi da drugarski pomogne da nesnosni svrab koji se širi jugom mine i to je sve. Kao što bi ti pomogao da poneseš kofer ili da se otpuši sifon u kujni.

Malo se komplikuje ako ortak stekne pravu devojku, a vas dve niste baš raspoložene za trojku (oni, muškarci, uvek jesu), ali će pravi drug uvek organizovati raspored tako da kao ortakinja dobiješ svoj vremenski slot.

Naravno, posle svega ostajete ortaci. Potpuno suprotno od stihova onog mrčajevskog čobana. Znači: "Bili smo drugovi, pa ljubav probali, a sad i jedno i drugo".

I ortaci umeju isto da budu uvrnuti (udareni mokrom čarapom), pa treba imati razumevanja i za njihove potrebe. Koliko je to moguće.

Dvodimenzionalni lik, sastrugan do te mere da se više ne postavlja pitanje na čemu je, već kako je uopšte živ.

Odgovor na nečiju debilnu pojavu tragikomičnog sklopa i simpatičnih kognitivnih sposobnosti

Дошли смо од сабајле, веома рано, на обалу реке. Било нас је неколицина само, отприлике колико и њих који су представљали Сан Марино на Играма без граница ономад. Пробрана екипа, прекаљена, набуџена искуством који се само у земљи сељака на Балкану може стећи...

Припреме су кренуле, барем за већину нас, три недеље пре овог дана када смо се ту, на обали реке (ах, те реке која зна све тајне младости наше) скупили као наши родитељи пре нас и њихови родитељи ономад што су део НОБ-а били... Да, све се то припремало дуго, темељно и надасве озбиљно: није смело бити било чега што би спектакл и потпуно уживање пореметило. Неки су, као Станко Детаљко, чак два месеца унапред све припремали, мада је Тома Параноја (поуздано се зна иако он пориче) пре три месеца купио толико пилетине да је морао и додатни замрзивач да пазари.

Свакако смо били ту, на обали реке, као најгори секташки пецароши, само што ми ни не пецамо, нити то умемо (али лажемо исто као и они), али волимо да на ватру бацимо месиште, да га кадимо пивом између два јуначка гутљаја од којих се ни Мија Калифа не би застидела, но хомо.

А та ватра, она је само почетак свега, свег весеља. Тај пламен, ох тај пламен који игра, који мами, који тражи да око њега поставимо камене стубове са четири стране и на њих решетку... Тај пламен који као језик облизује месиште које пушта сокове који га пак терају да још више палаца око њега... Та арија (Ђовани) месишта које цвркуће најлепше сонате док дим магли поглед узбуђених посматрача који, као у оном клипу о Кити у Била само што не прогове: „Секо, је л'могу прво ја?”

Тај пламен нас излуђује, његов дим нас излуђује јер иде руку под руку са мирисом који нам чула мами. Ах, тај мирис је чиста рикавела, бајо! Али, пламен тај игра само око крменадле, и око тих ражњића... И нова се пива отварају, уместо првог цуга се свима који нису ту земља залива, док други се већ низ грло слива.

Тај пламен своју игру игра и јебем те, Стево, што ниси понео хлеб и кога брига што Ђовак упозорава на глутен, мајмунчино дебела! Види колико ти је шкембе, чварку један неистопљени - има да и тебе бацимо на ватру, јебем те уста мртва!

ОИ!

Tip hejtera koji se najkomotnije oseća u okrilju mase. Daje minuse tek ako primeti da se sočinenije bar još nekom nije dopalo jer tako su ga još u vojsci naučili, budi i u manjini ako baš moraš ali ni za živu glavu ne budi jedini.

Iako je lukav i oprezan kao šakal, često zna da završi i kao žrtva lažnog hejtera.

Znaš li, ti prijatelju što ovo čitaš, ima svega nekoliko stvari koje se nikada neće promeniti. Čovek je takvo biće, da hteo to ili ne, uvek će imati onog crva sumnje i nepoverljivosti prema osobi koja dolazi iz druge kulture, drugačijeg društva. U suštini, hteo bi on da prihvati tu drugu osobu, samo, deli ih zid.

Jebiga, loše je to. I svi su toga svesni. Ali su svesni i da i onaj sa druge strane tog zida ispred sebe ima isti taj zid. Nije tu stvar o kastama. Jednostavno, društvo te godinama truje pričama o tim drugima, o tome kako su oni ovakvi ili onakvi, znaš, truju te ljudi kojima veruješ, a koje su trovali ljudi kojima su oni verovali, i tako u nedogled. Jesi od njih kupovao pirate i jesu oni dali Hristo Stoičkova, ali znaš ti dobro prijatelju da oni zabijaju nož u leđa. To je postao aksiom. Verovatno je i Brut bio Bugarin. Jeste, jeste da nije religiozan ovaj lik, ali jebiga, vidiš šta rade po svetu, nikad ne možeš biti siguran ko je od njih zaista onakav kakvim se predstavlja. Dobar i fin dečko? Ma ne, nemoguće da je on napravio sranje. Auuuu.

Vidiš, svi mi znamo da stereotipi često nisu daleko od istine, ali isto tako, ne znamo da pored onih stereotipnih, postoje i oni koji malo iskaču iz mase. Znamo i ti i ja da je glupo nekoga okarakterisati kao ovakvog ili onakvog, iako ga ne poznaješ dobro, ali najčešće je potrebno da te taj neko po sred face raspizdi osobinom koja je kontradiktorna stereotipu, da bi joj ipak dao šansu da pokaže kakva zaista jeste. Samo, znaš, nisi joj ni za to dao priliku, jer si pun predrasuda.

Poziv na ferku usled diplomatskog napušavanja na nekom kulturnom forumu.

Ljubav kada durneš loptu preko ograde u dvorište pored školskog terena tokom časa fizičkog.

Navaliti na hranu sa entuzijazmom profesionalnog Jevreja koji je gostovao po Aušvicu, Dahauu, Mathauzenu i ostalim konc-logorima sa pet zvezdica.
Gladnih očiju pobeći iz gladi u obilje.
Prilikom knjofanja maniri za stolom ne postoje, čak se ni ne jede, nego se primordijalno ždere, skače se od jednog komada hrane do drugog, bacaju se poluzagriženi komadi butki, bataka, hleb leti na sve strane, mas' se cedi niz potkolenice. Sve to se odvija u skladu posebne harmonije koja iskazuje čistu kompoziciju animalnosti u ljudi.

Драгачевски Вудсток (први Сабор у Гучи је одржан 1961) је старији од вудсточког Вудстока (1969). Разликују се по томе што је онај Вудсток био једнократан, а овај драгачевски се повампирује сваке године, па тако траје, ево, скоро колико и ја (али се, за своје године, држи много боље него ја). Разлика је и у томе што се тамо улаз плаћао тадашњих 18 долара (24 на сам дан почетка), а овде је улаз фрај, али те зато ревносно изувају унутра, док не успеш да изађеш (а наиван си ако помислиш да си се изласком из Гуче спасао, јер те онда дочекају саобраћајци који ти, уз љубазан осмех, понуде "мелодику", да можеш после да се хвалиш како си и ти нешто одсвирао у Гучи).

Разликују се два Вудстока још по много чему, али заједничка им је суштина (цитирам):
"Највећи догађај контракултуре";
"Фестивал рађа нову мини-нацију која се бори за своја права. Умови бивају 'отворени', прекомерно се користи дрога и 'љубав' се бесплатно дели."
(Добро, ово за дрогу и љубав треба узети условно: код дроге је разлика чисто техничке природе, али су ефекти исти. А бесплатна љубав? Тја, шта да се ради, променила се времена, ни код бабе одавно више нема џабе.)

Као што је једини разлог измишљања предмета Грађанско васпитање био тај да се контрира веронауци (иначе никада никоме не би пало на памет да га уводи), тако је и оснивање EXIT-а првенствено инаџијско-контрашка реакција врло шаролике коалиције снобова и разних интересних група. Будимо реални: да није драгачевског Вудстока, Ехит не би одмакао даље од локалног фестивала који се заборави брже него што се заврши. Једноставно, не би било толико мотива за труд око тог фестивала. То је само једна у низу потврда да овде ништа не може да функционише (а камоли да успе) без тог дуализма, у чијој је основи обично међусобно комшијско инаћење и надгорњавање. Инат је овде не основни, него једини покретачки мотив, јер лежи у корену свега паметног и доброг што смо икада урадили.

А опет, има нешто због чега је драгачевски Вудсток ипак за прса испред свог варадинско-шаначког пандана: ма колико био добар и успешан (а заиста јесте, свака част!), EXIT ипак довека остаје у категорији "један од...". А драгачевски Вудсток је један, једини, јединствен и непоновљив.

Oktoberfest Vukajlija 2018

Simbol za keslanje ultimejt razmera, takvih da kad vam prospu tri kile vrelog betona na vugla, ne biste promenili kez koji vas odvlači u neki pedeset osmi svet, gde vam je samo taj urnebesno-komičan komad nečijeg života u glavi, koji popunjava čitavu zapreminu mozga u tom trenutku. Ukratko, ona od dragog nam estradnog umetnika: Smej, se smej, uvek se smej. Samo, budite obazrivi, možete se predozirati, a znate kuda vas to vodi...

predstavlja slogan koji je sažeo sve one blede boje jakni ljudi pored pečenjare, sa dve postave ljudi ili jakni sa dve postave, ne znam, te posebno blede boje televizijskih devedesetih, taj lokalni kazan novog medijaštva došlog u SRJ sa koga su curkale sve lokalne televizije pa lokalni budža kapne kao u crtanom filmu duško dugouško i vanzemaljac onaj pa kad pravi one kljunaste svoje poslušnike onaj marsovac on uzme zrno neko iz mnoštva zrna i kapne na njega neki mutogen i pap izraste odma ono kljunato nešto ružno odvratno što juri duška dugouška i popadaju sva četri ta kljunara u svemir posle brrrr e tako isto i ovaj spsovski magnat lokalni kapne na to iz kazana što je dobio malo love, malo švalerke za voditeljku, malo tombole, malo kapne odozgo za opremu i straćaru preuredi i voila imamo lokalnu televiziju par ekselans, ofarbanu pečenjaru od televizije koja švercuje snimak gladijatora još devedesšeste i pušta satelitske programe za dž i emituje reklame sa ovakvom prigodnom lakom rimom, malo šale đilkoške, malo domaćinluka stihovanog slogana u reklamama mnogim za lokalne kafane, poljoprivredne apoteke, videoteke, male oglase sa muzikom vangelisa i za pečenjare naravno, za pečenjaru prvu ispred koje vidimo matoro sredovečne ljude sa dve postave, jaknama, pivskim flašama i osmesima i umazanim kačketima od bledog sunca, smešni video i pornići, takvo sunce drljavo razmazano oko ustiju sunce, plavuša sunce ali moldavski slatka, piše tue 19.7 1993 ona gleda u kameru blentavo: šta treba da radi sad, ništa ne brini, saće, saće, oštre noževe

Izraz koji označava sputavanje u vidu dodatnog tereta na putu ka uspjehu svakog čovjeka. Sve je tu, jedino je još potrebno da se i to nešto skloni sa puta, što se čini poput deset stopa visokog zida u koji se zakucaš ko test lutke one saobraćajne. Šalu na stranu, kod većine ljudi to su lijenost i Prvi Njutnov zakon.

Izduvana fudbalska lopta.

Odseliti se iz gajbe starih navika i skrasiti se u vodama (ne)poznatog.

Št' ono kažu, spustiti roletnu.

Uključiti se u krvavu borbu protiv onih koji automatskim puškama i plastičnim eksplozivom žele da unesu strah i teror u živote nedužnih i slobodoumnih građana širom sveta.

Ali na tviteru.

Natakariti nešto flafičasto na mesto koje prethodno nije odisalo tolikim nivoom gejštinluka.

Gani koji se ponašaju i oblače kao belci, i belci koji se ponašaju i oblače kao gani.

Jedan od fenomena koji je masovnom upotrebom interneta postao duboko rasprostranjen međ' ljudima sa ovih prostora, a preti čak da potisne u drugi plan i "Klikni like ako je Sveta Petka dobrodošla u tvoj dom" ljude.

Naime, u pitanju su tekstovi u kojima se raskrinkavaju zataškavanja raznih naučnika, da l' vezano za lečenje neke jebene bolesti, pojavu nekog prirodnog fenomena ili možda sakrivanje bitnih istorijskih činjenica.

Kako god, ovi tekstovi imaju svoju široku publiku, međutim sve je ok dok oni to rade u svoja četiri zida. Problem nastaje kada počnu da smaraju postavljanjem linkova svuda ili još gore, kada te sretnu na ulici i pričaju o tome dva sata bez namere da te puste da kupiš jebeni nimulid jer te boli glava, a ne želiš da probaš tradicionalni lek iz središta Sibira koji se sastoji od mešavine snega, govneta od belog medveda i sibirske ljubičice, koja uzgred ne postoji.