Jedini do sada smišljeni izraz koji je jači od kradje Ivana Ivanovica
Izražava se potpuno divljenje prema upravo viđenoj definiciji/posteru.

Prelepi Orfej Pavićevih serija . Seks simbol devedesetih godina . Plavušan koji je žario i palio srca tetaka i strina . Šarmantan kao Željko Joksimović , duhovit kao Ivan Zeljković , pošten kao komunistički komesar . Idealan zet prosečne srpske babe .

Derbi večitih u zajedničkom domaćinstvu, snajke i svekrve, u kome nema pobednika, a najebe treća strana, muž, odnosno sin dotične dve prvoligašice.

Uređaj koji služi za detektovanje i merenje intenziteta loše glume, odnosno stepena iritantnosti filmskih glumaca. Stepen iritantnosti je broj koji pokazuje koliko neki glumac (na sobnoj temperaturi i pri atmosferskom pritisku) svojim glumačkim "umećem" podseća na Silvestera Slaja Stalonea.
I = k*So*100
gde je:
I - intenzitet loše glume
k - koeficijent sličnosti (ima vrednosti od 0 do 1)
So - Slaj lično! (ima vrednost 1)
Jedinica mere je 1 S (Stalone). Uređaj ima baždarenu skalu koja može da meri od 0 do 100 S. Za određivanje nule na skali se mogu koristiti Džoni Dep, Val Kilmer, Meril Strip, Kejt Blančet, Geri Oldmen.....dakle, njihov stepen iritantnosti izražen u Stalone-ima je 0.

Ako Daca, Verica i Suzana sede u kafiću i piju kafu, jedna drugoj će se obracati sa Daki, Veki, Suzo...

Ako Ivan, Milos i Igor gledaju tekmu ispijajuci pivo, jedan drugom ce se obracati sa Debeli, Glavonjo ili Siso...

Čest pridev za nekog našeg prvog nešto.
Za neke pozicije stvar je jasna, dok je za druge mrtva trka...

primer najopštijeg srpskog imena koje se koristi u pisanom ili govornom jeziku kada spominjemo osobu čije ime nije bitno ili može biti bilo ko. Sve češće se koristi Ivan Ivanović, zato što se jezik menja a i omiljene nam ličnosti

Apsolutno najveće priznanje koje se može dodeliti rendom ljudskom primerku aktivnom u jednoj od mnogobrojnih grana delatnosti javnog tipa. Ultimativna laskava titula kojom se može okititi persona produktivna i obligatorno "marketinški zapažena" u nekoj od sledećih branši: muzici, glumi, modi, sportu i - last but not least - gejštini, mada je to, reala, kategorija sama za sebe.

Elem, da bi zavredeli taj figurativni oreol koji će lebdeti iznad njihovih glava, potencijalnim kandidatima za isti nije samo dovoljno da budu naj naj naj ( šta god to jebeno značilo; prim.prev.) u svojim profesionalnim aktivnostima u životu. Oni se nekako moraju izboriti za to da svetla reflektora obasjaju njihov lik i delo i VAN sopstvenih im karijera a kako bi u moru jednako kvalitetnih kolega i koleginica ispali što veće nakaze - da ne kažem - postali "medijski konkurentni". Asimilovanje sa osvećenom slikom sveca svakako je krajnje apsurdno, posebno iz razloga što pomenuti verovatno nikada nisu stali pred jednu moleći za zdravlje ili, ne daj Bože, oprost. Što se mene tiče, nemam ništa protiv ni da ih Crkva kanonizuje...samo da na kraju skončaju smrću velikomučenika. Amin.

Sjedimo mi 'vako, bila neka ekipica. Dobro se sjećam, i omladine, i životinjskog i biljnog svijeta je bilo. Već smo mi uveliko plutali drugim dimenzijama, kako je ko mog'o. Ja negdje iznad Estonije, kad kuca neko. Izađem ispod kamena i pravac prema vratima. Otvorim. Ovan Ivan, sa porodicom, sad kaže s njive. Sjeb ga puk'o nije čitav dan zapalio. Rek'o kasniš brate, mi zalihe potrošili, na nos mi tehace izlazi. Ne bi on to zbog sebe, nego mu djeca nervozna, krešte na sav glas. Ja već kreno, dopizdilo mi, da ga istjeram grob ga ćomanski, kad čuje se neko gore ispod mosta. Ima. Priđem mu, ima. E. R'eko haj srolaj, nek oni prvi kod tebe pa im asistiraj. Tako i bi.
Lola izvadi afganistanski šit iz prve ruke, smota ko onu sarmu u mene baba kad se đed iz vojske vraćo. Uze, povuće svoja dva dima, a realno bilo ih je petnes, jebo sulunar, i proslijedi dalje. Uze prvi ovan Ivan. Dva dima, pošten, i krenu da proslijedi dalje do svoje kreštave djece. Skontah ja situaciju i brže za winamp da ga upalim kad on već upaljen. Kliknem mjuzu, regestaj jah rastafaraj i upalim u kompu na šafl. Baš se vraćam kad Ivan predaje najstarijem. Dim po dim, dva dima po dva dima, masaža jamajčanskim zvucima i desi se čudo. Tad jaganjci utihnuše.

Čičak, čovjek koji je toliko uporan u smaranju da su za njega Milka Canić i Ivan Ivanović amateri. Svakoj čorbi je mirođija i stvari sa kojima vas smara su velikom većinom gluposti koje ni on sam ne razumije.

Svakodnevna pojava svuda u svetu, koja kao da je postala neki trend kod poznatih i uopšte nije vezana za posao kojim se bave. Samo je bitno da su poznati.

Totalni mejnstrim. Bilo da su upitanju diktatori, pisci, sportisti, pevaljke ili biznismeni, jednostavno oni čim im se izrekne presuda, i pristignu na služenje kazne, nevažno da li je pet dana u Padinjaku ili doživotna u čuvenom egipatskom izleištu za kršioce zakona zvanom Torah, čim kroče u ćeliju, koja je da se razumemo daleko bolja od ćelije u kojoj je moj drugar Kiza i guli petardu zbog valjanja horsa, njima odmah počne pritisak da pada, manta im se u glavi i na kraju kolabiraju.

Naravno, svi svetski mediji to odmah objavljuju, postaje se još poznatiji i onda se lade jaja u zatvorskoj bolnici koja je kudikamo bolja od ćelije, ali nije to zbog uslova urađeno, nego zato što je kolabiranje stvar koja je kod selibritija pitanje prestiža i nikada neće izaći iz mode.

Neki se i sažale na njih. Mene baš boli kurac.

Fenomenalni i nadasve originalni rediteljski trik, patentiran od strane svojevrsnog maga ovog zanata – Zdravka Šotre.

Efekat čini dama, zaljubljena gospođica, kadrirana u krupnom planu, koja lagano koračajući dok je kamera prati, čita u sebi tek pristiglo pismo svoje velike ljubavi. Njega, savršenog muškarca, kakvog više nema, a koji je sticajem okolnosti trenutno u nekoj pizdimaterini. Upijajući svako slovo sa tog žućkastog parčeta papira, povremeno zastajkujući, naša junakinja menja izraz lica, uhvaćen vešto Šotrinim objektivom, a sve po instrukcijama virtuoznog reditelja, odnosno u skladu sa naknadno izmontiranom audio podlogom, koju čini sadržaj pisma. Čita ga narator, koji radoznalom posmatraču ovog umetničkog dela stvara osećaj sličan slušanju audio pripovetki na Radio Beograd 2 četvrkom uveče, s tim da u ovom slučaju naratori mogu biti samo Ivan Bosiljčić, Nenad Jezdić i Morgan Frimen.

Majstorija, koja je sa punim pravom, kao trejdmark ovog umetnika, forsirana u svim eminentijim serijama Javnog servisa, čime se očekuje da će vremenom Šotra stati rame uz rame sa imenima kao što su Tarkovski, ili Bergman. Postoje čak pretpostavke da će se u narednim ostvarenjima Finčera, braće Koen i Klinta Istvuda obilato koristiti ovakve scene, jer iziskuju maksimum rediteljske virtuoznosti. Fan baza će na globalnom nivou ovu pojavu nazivati Šotrol efekat, po ugledu na Vorhola, a kao deo pop kulture bliske budućnosti.

Scena bez radnje u jednom od životnih dela Zdravka Šotre. U nedostatku inspiracije, prva pomoć za popunjavanje 90% trajanja epizode. Ko pomisli da je to implementacija Čehovljevog pravila da puška koja visi u prvom činu, u poslednjem mora da opali, u startu se zajebao, jer dotična scena nema apsolutno nikakvog uticaja na radnju.

Skraćeni naziv za kviz "Želite li da postanete milioner", u kojem još niko u Srbiji nije uzeo glavnu nagradu. Za sada je jedini koji se u tom kvizu obogatio, voditelj i vlasnik licence tog kviza za područje Srbije, Ivan Zeljković. To je pravi razlog za njegov nadimak - Zeka milioner.

Kako se Ivan Bosiljčić proslavio u seriji ''Ranjeni orao'' i ''Greh njene keve'' dobio je poziv za glavnu žensku ulogu u filmu ''Cipelići'' čiji je režiser Jelena Tomašević koju nije odbio. Ta uloga je bila direktan ekser u sanduk srpske kinematografije što je zasmetalo Fakultetu dramskih umetnost i RTS-u koji kasnije zajedničkim snagama odlučuju da izbace novu verziju Bosiljčića. Osećajniju i baršunastiju.

Prolazilo je mnogo generacija, prijemnih ispita, proba, audicija ali komisija nije mogla da nađe glavu koja je mogla da zameni Ivana. Ulagalo se dosta novca namenjenih za komasaciju i uređenje poljoprivrednog zemljišta u raznorazne sekcije i radionice ali bezuspešno. Kako je materijalnih sredstava bilo sve manje čekala se dozvola o korišćenju novca iz humanitarnog fonda, a onda je od jednom na vrata zakucao on. Miloš Biković.

Njegov, duboko zamišljen al mi se kenja pogled je uputio pravo ka komisiji. Znali su da je to On. Frizura šala na stranu, šal od kašmira iz Teranove, džemperčić ispod kojeg se nazire majca Zdravlje Leskovac i kesa iz pekare Hleb i kifle u kojoj se nalazi proja sa heljdom, to je taj imidž. Kako je rekao ''Ćao ja sam ahm Biković hehe'' svaki ženski i po koji muški član komisije pušta suzu niz butinu i čestita novom ranjenom orlu. Dolaze fotografi i novinari da slikaju šmekerčinu i stave sliku u Blic ženi, Gej iz okej i Kurir kako bi i ostali mogli da bacaju piš. Kasnije ga izlivaju u bronzu i postavljaju umesto Karađorđa ispred Hrama. Džastin Biber se nervira jer dobija konkurenciju, Bosiljčiću visi uloga o koncu a Šerifovićka ispituje sebe. Biković šmekerčina.

Stariji brat čuvenog 'Ivan Ivanović' humora koji iskače iz svakog ugla ovog, nekada duhovitog sajta. Matori Vukajlija je iz dana u dana sve namršteniji od genijalnih fazona koje ljudi izbacuju pa je samo pitanje dana kada će početi da povraća po zelenoj pozadini.

Показатељ неоригиналности и немаштовитости појединца. Заправо, односи се на најфреквентније називе фотоалбума на друштвеним сајтовима.

А и нема смисла-логично је да су у албуму слике, и да си ти на њима.

To je ono sto pomisli iole normalan muskarac kada vidi zensku(ili bice koje barem lici na zensko) sa urnisanim tankim obrvama koje jos naglasava crnim krejonom i izduzuje ih za tri njene urnisane obrve i pravi takve krivine gde ni Ivan Gavrilovic ne bi voleo da vozi 200 na sat.

Dejan Cukić svetskog glumišta. Umesto gitare drži palicu za golf. Beskrajno dosadan lik koji je glumatao u kršu nekih filmova, ali ga se svi sećaju samo kao trsitelja Džulije Roberts u jednoj od onih kultnih holivudskih limunada. Ustvari, Hju ne trsi – on vodi ljubav. Ima neodoljivi kokni naglasak i nepopravljivi je romantik. Takav je. Da je fudbalski klub, bio bi Fulam, za koji i navija.

Prepoznatljivi modni detalj kafanskih konobarica iz seoskih čitaonica i kafana kraj autobuske. Hepo kocka za svenula srca sredovečnih muškaraca koji su JNA služili u Rijeci '83 godine i lektira pokojeg mlađeg preldžije, koji povremeno valja balvane a konstantno ceni prave vrednosti mesnatog i jedrog batka u žene brđanke i rotvajlerke.

Kao što braon šalčić oko vrata i "Greh njene mame" u torbi žene impliciraju višemesečnu Golgotu odlaska u pozorište i slušanje šansona u izvedbi Ivana Bosiljčića zarad pičke koje nećeš dobiti, tako tigraste šare i sandale sa platformom od plute bojno polje večitog rata između muškaraca i žena prebaciju na domen kvadratnog metra kariranog stolnjaka, dva vinjaka na stolu i klintistvudovski pogled između njih dvoje. Veče je dugo, epilog je unapred poznat, amortizeri Opel Askone su skoro naštelovani na tehničkom pregledu da izdrže kumulativnih dvestotinjak kila u klinču strasti. Poenta je samo ko će prvi kapitulirati.

Ne bi pravi muškarac bio to što jeste da Slađa ne postoji, a niti bi tigraste šare i sandale sa platformom od plute imale neku egzistencijalnu svrhu da nije lole, mrče, dvocolaša i letvičara koji svu oduvek znali da cene i da podmire kvalitetnu ženku. Tigricu.