Ma koliko mnogi poricali, i pridavali značaj novcu kao uzroku svih zala, raja se samo na jednu stvar loži: seks.
Postoje dva osnovna uslova za uspešnu erekciju/lučenje: ljubav i moć.
1. Zaljubljenost ti daje osećaj kompletnosti, čvrsto žmuriš i svim silama veruješ da je ljubav trajna verzija zaljubljenosti, i da se tvoja potraga okončava, i da ćeš moći prijatno da brodiš ostatkom života.
2. Kapiraš da je ljubav ništa drugo do produbljeno drugarstvo, i bataljuješ pređašnje snove, bacajući se na seks. Seks je dobar... Ali može da bude i bolji. Čvrsto stišćeš pesnice moleći se da može!
3. Kapiraš da ne može, osim ako ne pomogneš sebi... Moraš da intenziviraš filing, a kvantitet sam po sebi ne pomaže (legenda kaže da je jedna vavilonska princeza imala 80.000 ljubavnika za života, u potrazi za savršenim orgazmom). Stoga - moć ti treba:
Kinta - kul, kontrolišeš stvari, erekcija ti je "skloni to, iskopaćeš nekome oči".
Kola - seks je već bolji.
Pištolj - u, sad je do jaja.
Jahta - dobro je, sad te već podseća na prvi put.
Politički položaj - već te i boli kurac, toliko si jak da možeš i sam sa sobom da se jebeš i biće ti super!
Izvršeni genocid - imaš orgazam 24/7.
Ali, jasno, govorim o muškarcima... Zašto žene (većinom) ne čine sve te gluposti da bi intenzivirale sopstveni seksualni doživljaj? Muškarcima su deca, muškarcima je seks igračka, a kako bi i bio nešto više kad imaju prosečan orgazam od 8 sekundi...? Gde su žene u celoj priči, žene koje imaju orgazme do sat vremena (!) i koje od njega zavise, kojima seks ne dosadi kad navrše pedesetu, kojima je seks pogonsko gorivo? Zašto onda muškarci žene vijaju, a ne obrnuto, zašto su muškarci ti koji, na radost žena, ispadaju šašavi kada se učini da su oni ti čija egzistencija od tarenja zavisi?
Od deteta uvek možeš da očekuješ da će bataliti sve i otrčati na fudbal niz ulicu.
Od babe ne možeš uvek da očekuješ da će popiti lek od kog zavisi da li će se sutra probuditi...
Sve ono što te nije ubilo. Zid raste i jača, hteo ti ili ne, i bitno je jedno - da posluži kao odbrana i zaklon za naredne dane. Ne kao ograda od sveta i drugih. Odbrana od loših vremena i okolnosti, obesti u ljudima i svega onog što ti isti ljudi u časovima dokolice, slabosti i bezobzira umeju da prirede. Ko vas jebe, može se bez vas.
Zid je dobar. Služi kao opomena, da svojom težinom može pasti na vas ako dopustite previše. Svaka cigla je šarolikost za sebe, a smisao za celinu, bila manja ili veća. O svaku si se manje ili više opekao, neku su tu ubacili prijatelji, poneku porodica, nastavnici, devojke, poslodavci..Ovi i oni. Neku si oprostio, neku ne, ali ni jedna se ne zaboravlja. One su tvoje iskustvo, bolno ali dobro - da ne ispadneš naivan i glup u nekim drugim prilikama.
Zato nemoj da se sekiraš odviše.
- Posao koji mrziš, šef izrabljivač? Goni ih u kurac, preživećeš i bez njih. Nećeš umreti od gladi.
- Devojka koja je postala navika, ugušila se lepota i radost zajedničkih trenutaka? Nisi v iše siguran? Odjebi to. Zar da gradiš porodicu sa nekim ko ti jede džigericu? Ma.
- Nervozne komšije? Računi? Vesti, politika? Dodju. Odu. Cigla u zidu. Šarena slova na ekranu, neslane šale i neosetljivost? Čemu. Cigla, ništa drugo. Svaka zadebljala koža na obrazu - odjebi to.I kada se odmakneš od svog zida i pogledaš ga izdalja, primetićeš koliko su delovi koji ga čine mali. I vremenom, bivaju sve mnji, poneki toliko sitni, da se na kraju i nasmeješ. Nije vredelo gubiti previše živaca oko toga, zar ne? All in all..Another brick in the wall.
Primitivna, mala i jadna bića, puna zavisti i pustoće. Za razliku od zapadnih trolova, koji su pametni a samo glume budale da bi druge nervirali, Vukajlijaški trolovi su glupi kao noć. Najdraže im je da unište nešto neiskvareno kao i da upropaste i ono malo dobrih stvari koje su u ovoj zemlji ostale.
Njihov život (ako to možemo nazvati životom) se svodi na maloumno jebanje, sadističke provode i uživanje u čarima droge i alkohola.
Oni mrze žene više nego prosečan silovatelj jer oni nežnost i milosrđe jednostavno ne kapiraju. Oni nisu čak ni na nivou životinja (jer i životinje imaju neke emocije) već na nivou jednostavnog zombija koji samo jebe pije i bije. Drago mi je što sam fin, kulturan i nevin i što sam sačuvao humanost i osnovnu ljudskost jer kad pogledam njih dođe mi da povratim.
I dok pametni ljudi zamišljaju nove svetove ovim jadnicima treba droga da bi videli nekog ofucanog zmaja. I moj prijatelj fizikalac je manja sirovina od njih jer čak i on ima neku dobrotu i čovečnost.
Njihova najveće radost je kad nekog ko se malo izdigao iz mase ponize i vrate nazad u jezero govana. Njihov smisao za humor je toliko bedan da je i prosečan alkoholičar koji se dere na ćošku smešniji od njih.
Njihov problem nije to što su zli (jer čak i zli ljudi mogu da imaju stila) a ni to što su glupi (jer i glupi ljudi mogu da budu produktivni), već to što su mali, pakosni i bedni.
Najtužnije je što su ovi umišljeni punoglavci sebi uvrteli da su jako pametni i posebni. Ali ipak to su ljudi koji još nemaju pojma da je Fight Club satira... samo toliko.
Imas cigare, nemaš upaljač/šibice. Drugi slučaj je da imaš upaljač/šibice, a nemaš dovoljno para za cigare. Onda jebeš sebi sve po spisku...
Kako još uvek idem u srednju školu(a džeparca zaboga nema, jer je ekonomska kriza), nemam para preko vikenda. Keva na posao odlazi rano ujutru(inace pušač), i budi me kada zalupi vratima. Ustajem, kuvam kafu, otvaram paklicu - nema pljuga. Pu! Još uvek pospana, tražim po svim štekovima u kući bar jednu cigaru, ali nema nigde. Pronalazim kevino paklo na komodi, otvaram i vidim jednu. Radost. Gde li je sad upaljač? Opet tražim, ali nema nigde. Dođavola! Pokušavam da upalim na ringlu(za to sam čula prošle nedelje), ali neee može... Odem do komšinice, koju inače ne znam jer sam se tek doselila. "Dobar dan. Ja se izvinjavam, da nemate možda upaljač?", pitam je. Naravno, ona nema. Vraćam se kući, i tražim pare. Nađem 6 dinara u džepu, i nema dalje od toga. Upaljač je 15 dinara.
Ostajem u sobi, i plačem od muke.
-.-
Metodologija nastave iz fizičkog u osnovnim i srednjim školama i, ujedno, nedvosmilena parabola studiranja, sticanja znanja i, uopšte, postojanja Fakulteta Sporta i Fizičke Kulture, koji je poput geometrijskog tela u bíti i sam "naduvan" kao "visokoškolska institucija". Doduše, jedan student iste nikada neće ni pomisliti da vam to prizna a i nema nekih specijalnih razloga za "ispovedanjem" obzirom da je u najčešćem broju slučajeva ili dva puta veći od vas (i po vertikali, i po horizontali; prim.prev.) ili - ako je žensko čeljade u pitanju - trenira tekvondo od svoje 4-te godine života. Najmanje. Elem, iako su još Stari Grci ustanovili da je fizička kultura od izuzetnog značaja za razvitak mladog ljudskog tela, nagog, čvrstog, razapetog, mirisnog, vlažnog, mhmm....ovaj, mladog ljudskog tela, bojim se da je danas od toga ostalo samo ime...ili barem kada se radi o školskom obrazovnom sistemu u državi ovoj našoj razapetoj. Program, dapače, postoji ali usled depresije zbog 14 godina studiranja, 10 od kojih je samo utrošeno na polaganje ispita iz Antropomotorike, i usled od strane svojih socijalističkih prethodnika nasleđenog ultimativnog bola u kurcu, svršeni studenti DIF-a a sada profesori fiskulture po školama digli su ruke najpre od sebe, potom od dece a neretko na kraju i "na sebe", no to je već neka druga priča, druga stanica 75-ice od Zelenjaka. Prva je priča, pak, i to žalosna da se kompletno fizičko obrazovanje mladih i mlađih naraštaja danas - sem ako klinci, fazon, ne treniraju neki sport sa strane, privatno - komplet zasniva na jednoj jebenoj LOPTI, na opštu i retko podeljenu radost uglavnom dečaka...a pošto se devojčice generalno do jaja smore na pojavu iste, verovatno usled kompleksa zbog trenutačnog neimanja nekih vidljivijih oblina, hehe.
Meni bilo žao pa sam vazda igrao lastiša s njima, hehe.
- Dobar dan, deco, moje ime je Darko Karaklajić, ja ću biti zamena vašoj profesorki Smiljki dok se ne oporavi od operacije čuklja. Na obe noge, kao što znate. Uglavnom, recite mi...Dokle ste vi zapravo stigli na časovima? Je l' ste već radili atletiku i gimnastiku ili je vaša profesorka krenula od kolektivnih sportova?
- Odakle je ovaj isp'o, jebote...E, profesore! Može lopta, brate?
- Može, može, lep predlog...'Ajmo danas onda malo da radimo tehničke elemente u odbojci, ok? Dajte neki papir i olovku da napravimo spisak igrača i njihovih pozicija...
- Au, sine, ovaj je lud do jaja, mora da je skoro završio DIF, ima da nas rašrafi od fiskulture, jebote!
- Ono, nisam verov'o da ću to ikad reći, brate, ali mi već, fazon, nedostaje jebena Smiljka, vazda sam duvao za vreme njenih časova...mada...E, profo! Mogu do vecea, brate?
- Može, može...Onda, deco - ko će da igra libera, a?
Nedeljni ručak kod devojčine familije....I to prvi put ideš tamo! Kako poetično! Dolaziš npr. u ulicu Mijatove Njive u Sremčici, gde ona živi, ulaziš u dvorište, do kolena u blato. Napada te njihov doberman, ali tvoja cura izlazi i sprečava ga. Sabiraš se, pozdravljaš sa njom i sledeće zapaziš npr. Fiat Argentu (ili neki drugi krš od auta) i ujedaš se za jezik da ne prokomentarišeš KOJE GOVNO OD AUTA! iako to misliš... Posle tradicionalnog izuvanja, ulaziš u kuću, i dok te devojka predstavlja, njeni matori pilje u tebe ko nenormalni... Njena sestra te šacuje usput, i odmah odlazi u sobu i javlja drugaricama da njena seka ima nakazu od dečka (radi to iz ljubomore)... Domaćin (njen ćale) ti za aperitiv daje neku rakiju koja ti sprži grlo, ali iz pristojnosti je popiješ (u sebi je kuneš), a njena keva iznosi boraniju (npr. ili nešto drugo što ne voliš) i još poneko posluženje (resto od juče, lepo aranžirano), na silu jedeš, a povraća ti se... Onda počinje srpska postručkovna konverzacija... Odakle su ti roditelji, gde rade, šta studiraš ili u koju srednju školu ideš, šta si u horoskopu (devojčina keva- odmah ide da proveri kako se to slaže sa znakom i podznakom njene ćerke) i slično.... Njena seka u međuvremenu šeta, lovi još koji trač i meri te, sediš kao da imaš zmiju u džepu.... U najgorem trenutku, ko iz topa erekcija, a ti sad se izvinjavaj, pa onako upadljiv, pravac klonja.... Vratiš se, čudno te gledaju, ali isleđivanje se nastavlja...Negde oko 22h kad se setiš da treba da ideš (ili te puste jer si smorio) ona ti kaže DOĐI OPET... Ti glumiš radost... DAAAAA, HOĆU! A u stvari misliš JEBEM TI KAD SAM DOLAZIO! Opet doberman, argenta, kaljuga, i naravni kruna svega, trocifraški bus koji duva, a ako te ni vreme ne posluži, prokišnjava....
Tako teku dani jedne strasne romantične veze!
Prijatelj za ceo zivot koji se stice zajednicki popijenom flasom rakije (ili nekog drugog alkoholnog napitka slicne jacine), sa kojim prijateljstvo traje dok se ne otreznite ili istrosite zalihe prica o bivsim ljubavima.
(Proizvoljna zurka)
-Cao ja sam Bane. Daj natoci jednu mucenicu.
-Vazi, vazi, nema frke. Pedja, drago mi je.
....
(posle X rakija, X>=10)
- I tako Pedja, prijatelju moj, ona mene ostavi.
- Ne seeeeriii, jaooo sto bi joj ja sad rekao par reci, mog ortaka..
- Jeste prijatelju, a video sam ja odma da si dobar covek, ovo sad tebi pricam zato sto si mi ortak, niko za to ne zna..
- Eeeee moj Bane, imam i ja slicnu pricu...
....
(posle par sati, sreca, sreca, radost, radza, pegla , patos)
- Ijaooo, eno ga onaj smarac Pedja, celu noc me smarao o nekoj Ani, jbt izgubio sam tri sata zivota.
Čovjek je odvajkada nalazio razne načine da događaje života svoga i svojih bližnjih, uključujući među njima kako one najveselije, tako i one najtužnije. Dolazak novog života sa jedne strane i odlazak starog sa druge. U svakoj prilici, nazdravi se, a vodom se, kao što se zna, ne nazdravlja. Potrebno je nešto jače, nešto, što će da trgne čovjeka iz svakodnevnice i vrati ga u prošlost da se prisjeti svih uspomena, ili poslati u misli o budućnosti gdje će graditi nove. Svako ima svoj otrov, ali čašica je u svakom selu ista.
Popijmo braćo draga, jednu ljutu naiskap, za duše heroja, koji svoj život dadoše za veće zlo, nego što je dobro, za veću tugu, nego što je radost, za one, koje su oni iznad nas, jači i uticajniji, otrgnuli od normalnog života, mameći ih bogatstvima ovozemaljskim, a oni, zaslijepljeni sjajem tih bogatstava, zanemariše ono jedino, što se bogatstvom može nazvati, i gle, evo to bogatstvo stoji ispred mene, gledajući me kako nazdravljam dušama njihovih očeva, muževa, braće, stričeva i ujaka, sestrića i bratića, sinova i sinovaca. Naiskap popijte vi, koji ste se preda mnom okupili, vi koji nosite njihov teret na svojim dušama, popijte za njih, ono, što bi oni popili za vas.
Šta žene žele, to je ono što muči sve muškarce ovog sveta. Da bi razumeli njihove želje, moramo da shvatimo i um ili dušu iz koje one potiču. Svaka žena ciklično prolazi kroz sledeće faze i treba ih znati prepoznati.
1. F 30 Mania, ili poznatije Pms, dolazi jednom mesečno i ogleda se u prekomernoj potrebi da sprema, kupuje, organizuje, raspoređuje...
2. F 40 Anxiosis, strah da se neće udati i imati decu, dolazi čim se f30 ugasi.
2a. Postoji i kombinacija ova f30 i f 40 i ogleda se u lovu na muža.
3. F 20 Schizophrenia ili Danas majko ženiš svoga sina. Potpuno ludlo koje je hvata i drži neko vreme pre i posle srećnog događaja, na kome ima centralnu ulogu princeze, tj svadbe.
4. F 05 Delirium iz faze šizofrenie ulazi u tu fazu, trudna je i srećna je, al potpuno odvojena od realnosti, ima prohteve, koje Bog ne bi ispunio - sveže jagode u 00:45h, 15. januar...
5. F 32 Depresio - čuvena posleporođajna depresija, ona plače, ona je neshvaćena, ona je odvojena od detata, ona je odvojena od muža (on je izbačen iz bračnog kreveta, jer hrkanje budi bebu)...
6. E 66 Obesitas Debljina, ne može da skine bebi salo. Tehnički ovaj poremećaj i ne spada u duševne, al svi smo se sreli sa debelim ženama.
7. F 22 Paranoia, Ona se palši da će je on ostaviti, prevariti , zbog gore navedenog poremećaja.
8. Konačno na veliku radost ulazi u blagu fazu f 30 - f 40, koje jeste naporna al je makar predvidljiva, i taman kad smo mislili da je sve u redu, ne leži vraže...
9. F 23 Psychoses, ulazak u meno pauzu, vruće joj je, hlado joj je...
10. F 01 Dementi tj. zaboravnost. Kada konačno uđe u mirne vode meno pauze i ponovo postane ona devojčica, bez hormonalnih ispada, počinje da svog saputnika gleda drugim očima i zaboravlja sve što je on pretrpeo tokom zajdeničkog života.
Na mašinskim sklopovima javlja se usled trenja ili dotrajalih električnih instalacija, kod ljudi isključivo usled umora, zamora ili premora.
- Dobar dan tetka Ružo, de je Miladin?
- Eno ti ga gore, zalego malo.
....
- Brate šta knjavaš koji moj, ajde spremaj se, idemo na prelo.
- Eno već sam tamo, zatvori vrata kad budeš izlazio.
- Aj šta sereš, treba da mi sekundiraš. Doći će Marija s drugaricama, možda bude nešto.
- Pazi brate, od jutros sam utovario pa istovario cirka dve prikolice domaće original kravlje balege, zatim sam imao tu radost da okopam sve ono kuruza što imamo na donjoj strani i nakon toga navatao me deda Vuja da tresem šljive. Keva spremila punjene a ja ne mogu do astala da se odvučem, ruke mi se tresu i varničim ko terminator na samrti. Asta la vista i pozdravi Mariju.
Praznoverja, sujeverja i verovanja. Najveći i jedini uzrok, posebno u nas. Zbog svega što smo prošli u životu, nikome više ne verujemo a verujemo u sve.
- Jao opet sam ustao na levu nogu, ima da je sečem! Daj kafu, šta ima da se jede?
- Ne okreći hleb naopako! I mrvice da baciš kroz prozor ne u kantu!
- Šta kaže šolja, je l' će biti 6?
- To moraš želju da ubodeš.
- Koji prst?
- Domalić na desnoj... E tako. Možda i položiš.
- Mrk.
- Šta si mi ovo ispeglala, žnaš da na ispit nosim samo Taličnog Toma?!
- Crveno obuci!
- Nek sluti na radost... Je l' su tu svi sveci u indeksu? Jen, dva... devet deset - jesu. Idem ja sad, ne polivaj za mnom. To ne radi nešto.
- Ti ćeš meni da pričaš šta ću ja da radim?
- Aj da te ljubim...
- Sine moj javi se čim se završi! Ljubi te majka, volim te najviše na svetu!
ŠLJUS
Ometati nekoga u nečemu. Biti jebeno levo smetalo. Što bi pros' narod kaz'o - opstruirati.
15. april 1912, negde u Severnom Atlantskom Okeanu
- ...i ja nju priupitam odakle je, kako se zove i sve po redu. Ah, Čarlse...Ne možeš ni da zamisliš moju radost kada je iz njenih kao trešnje crvenih usana izletelo da je iz Bedfordšajra! Hej, iz mog rodnog kraja, stari druže!
- Lažeš...!Pa, Henri...Biće mi đavolsko zadovoljstvo da ti budem kum na venčanju, ti srećno kop...čekaj...hmm...Jel' ono ledeni breg u pravcu severozapada 6-0-3?
- Ne bih se opkladio u to, Čarlse. Verovatno je jato galebova...Elem, nisam ti ni rekao kako se mlada gospođica zove! Dakle, možeš li iskreno zamisliti lepše ime za anđela od Dirdre...?
Ženska osoba koja obožava da vodi konverzaciju sa životinjama. Pas, mačka, hrčak, ajkula, drakula, delfin, nindža kornjača... Apsolutno nevažno koja je životinja u pitanju. Ubeđena je da razume sve i da oseća njihovu patnju i bol, kao i radost i polet. Svaki njihov pokret i zvuk shvata kao znak da pokušavaju nešto važno da joj kažu, što kod nje izaziva euforiju zato što su baš Nju izabrali da joj saopšte poverljive životinjske informacije.
Kao mala mnogo je volela basne, Mikijev zabavnik, Album sa životinjama i crtaće sa istim, dok je u leksikon upisivala Vuka Bojovića kao svoju omiljenu poznatu ličnost. Svog kućnog ljubimca (najčešće psa, ali ukoliko je matora i bez igde ikoga, onda su u pitanju mačke, i to par komada) neguje kao dete, redovno razgovara sa njim, kupa ga, šiša, spava sa njim, šeta, upoznaje sa svim svojim prijateljim, hvaleći ga kako je, Bože, on tako jedno lepo, pametno i umiljato stvorenje kakvog niko nema. Želja joj je da, poput Anđeline Džoli, usvoji još par njih sa drugih kontinenata i tako stvori svoju multinacionalnu porodicu. Još samo kad bi našla Breda koji će da finansira svu tu hranu, da trpi dlake po krevetu, jastuku, u supi, na sarmi...
Koji će mirno da sedi i da se smeška kad mu baš za vreme finala Lige šampiona pas odluči da se istovari na nogu, dok mačka, koja je u teranju, bude držala solistički koncert prekidajući umilni glas Ace Stojanovića direktno sa Vemblija. Ajde, to i nije neka šteta, ali psu se ne može oprostiti.
Naravno, moraće, pošto duboko u sebi zna da ipak psa više voli nego njega i da ako pas dobije po glavi, on nećeš dobiti u krevet, što će njega mnogo više pogoditi nego psa jedan običan volejčić.
- Pogledaj kakvu sam kucu našla, luta ulicom. Gledaj kako je mala i umiljata, vidi ove ušice i nožice. Gle zubiće. Gle...
- Dobro, pas k'o pas. Uši, noge i zubi su sastavni deo njega.
- Ali, gledaj mu okice, pogledaj kako trepće, vidiiii...
- Da, mislim da i oči fabrički idu uz svakog psa.
- Čuj, laje! Pokušava nešto da kaže? Pa šta je bilo, šta ti treba? Hoćeš da piješ vodice? Saću da ti sipam u lonče, je l' može? Pa naravno da može kad si ožedneo od silnog lutanja. Pa šta kažeš? Gladan si? Spremićemo nešto za tebe. Joj, pa kako si ti meni pametan, sve tražiš što ti treba. Je l' da da je pametan?
- K'o konj.
- Ti si konj, znaš! Čovek koji mrzi životinje, mrzi i ljude! Nestani iz mog života, a ja ću već naći svog pastuva koji me čeka tamo negde.
Još jedan dvosmislen marketinški trik kome je namena da probudi čovekove hormone za kupovinu. Nekad se javi čak 2 puta u istoj reklami, pri nekoj statistici koju su napravili Naučnici sa univerziteta u Masačusetsu, i pri razgovoru sa zadovoljnim kupcem te robe.
-Da li ste iznenađeni da, kada kada duže vreme koristite običan secko, da vam se ošteti sluh za 2%? E zato je tu Delimano Nutribullet! Osim što ima ulogu secka, koji je tiši nego treptaj oka, on pravi sokove, namaze, i mnogo što šta! Evo pitaćemo Suzanu Mančić šta ima da kaže o ovom super-proizvodu!
-Ja sam oduševljena! Nemate pojma kakvu ste mi radost uneli u kuću!
-Da li ste iznenađeni rezultatima Nutribulleta?
-I te kako! Deca mi se ređe prehlađuju, meni je menstruacija redovnija, smanjio mi je utrošak struje i novca za 22%...-Šta ova sere, redovnija joj menstruacija, ima šeset godina?
-Šta sve čovek lupa da bi zaradio......Pozovite odmah! Cena 15.990 dinara, može i u 6 rata po 2.665 dinara! 011...
Teško je objektivno sagledati situaciju i posao čoveka koji plodove tvog rada omalovažava i sahranjuje, suzbija tvoju kreativnost, smele doskočice saseče u korenu, nema razumevanja za aluzije koje ponosno iznosiš pred gladne oči ostalom svetu, željnom kvalitetne i smislene igre reči. U sve to se ulaže vreme, trud, klikeranje, i što je najvažnije odričeš se svega onog pametnog što bi mogao za sebe uraditi da nisi sedeo ispred kockastog ekrana.
Moderatora nije teško nazvati govnetom i splačinom, malverzatorom, njegov rad i kvalifikacije se lako mogu dovesti u pitanje, i potrebna je samo jedna inicijalna kapisla da ga napušiš kurcem i trajno prigrliš crven ban.
Ali treba sagledati i drugu stranu svega ovoga. Naime ovaj rab kaizenov se svakodnevno suočava sa gledanjem nekvaliteta, nepismenosti, kiča, fekalija, nepražnjenog testosterona, prozivki na svoj i račun drugih autora.
I dok ti sve to možeš jednostavno da odjebeš, ili sebi daš oduška preko PVT-a, on mora da zasuče rukave i ronja po tim govnima, kako se odvodna ce v našeg dragog sajta ne bi začepila. A kaizen takav kakav je, nije mu dao ni rukavice, a ni gumene čizme. Čak ni štipaljku da je stavi na nos.
- Ne plaćaju ga novcem
- Ne plaćaju ga ni tokenima
- Nije prijavljen
- Nema beneficirano
- Nema stalno radno vreme
- Sam snosi troškove struje, interneta a zimi i grejanja radne prostorije
- Umesto da jebe, pije, ode na neki sport ili u krajnjem slučaju uči ili čita knjige, provodi vreme u pokušaju objašnjavanja ljudima da su pogrešili, da su nepismeni, glupi, neinventivni..
Živi skromno, ponekad dobije pohvalu, i ćuteći proklinje svoju omalovažavajuću ktitorsku nagradu u vidu šarenih slova na ekranu, koja se u veleprodaji može naći za 200 dinara.
On je pod svakodnevnim stresom, hrani se nezdravo, kvari oči, nedovoljno se kreće..Jednom rečju nije mu lako. A kada pogreši, po njemu drvlje i kamenje. Pljujemo ga na forumima, posterima, definicijama, preko poruka..
Jedina uteha je možda sloboda u proceni na koliko pogrešnik treba da bude banovan. Tu se on zaista nešto pita, ali radost traje do otvaranja sledećeg duplog naloga. I tako iz početka, u krug, svaki dan..
Stvarno, ne nalazim ni jedan razlog zašto bi to sebi neko u životu radio.
Fenomen kad ,,Frikom'' svakog sledeceg leta (jos od devedeset sedme) poveca cenu sladoleda za po pet dinara
Radost detinjstva ,,Rumenko'' kostao je tada pet dinara.
Samo kod komsija-Mike u dragstoru je bio cet'ri. Tadasnji car svih sladoleda ,,Mega'',mnogo kasnije nazvan ,,King'',bio je tacno dvadeset)
Sledece godine Rumenko se proadvao za deset, one tamo za petnaest i tako na dalje.1
Onda su izmislili ,,Casavka'' kao novu socijalnu poslasticu ali ukapiravsi da je predobar za tu cenu, sledeceg leta su ispravili tu gresku. Dosledno.
Stopi je tog kobnog leta kada su ga ukinuli bio dvadeset ili dvadeset pet i sada deli sudbinu rano umrlih rok zvezda.
(ima status legende jer nije stigao da se iskvari-poskupi)
A ,,Best'' (ne mislim na pljuge) i celu ,,Deltu'' su kupovali sminkeri. (I radoznale devojcice otkako se pojavio onaj ,,Pinokio'' sa ukusom dinje.)*Doslednost je, dakle, pozitivna osobina samo ako ulazes neki napor da ostanes dosledan nekoj radnji.
*Doslednost je odlika principijelnih po uvrezenom misljenju.
Ove godine, preko noći, primećena je neverovatna učestalost oglašavanja muzičke numere ZaZ-Je veux (a ni jedne druge pesme od iste pevačice), na zidu profila ogromnog broja ljudi. Prosto je neverovatna pojava kako donedavni bilmezi veruju da su nakalemili na svoju ličnost malo kuture. Ova neverovatna kultuloroška insuficijencija naroda je nastala kao posledica napada virusa Pinkus Rozalius i Grandus Paradus. Ova dva virusa napadaju direktno centralni nervni sistem i kao posledica njihovog decenijskog delovanja, nastala je žestoka otupelost i suženost percepcije, a moć rasuđivanja i mišljenja svedena je na minimum potreban za osnovno preživljavanje.
Donedavni turbofolkeri sada se pretvaraju u hipstere, noseći Klark Kent naočare (što sam sigurna da većina i ne zna koje to), umesto zlatnih lanaca, i u svakom slučaju, trude se da nabace malo stila u svoj imidž. Ljudi plitkih duša koje su se oduvek zadovoljavali jeftinim emocijama i umetnošću, pokušavaju i rade sve što je u njihovoj moći da izgledaju dublje, obrazovanije, osećajnije i kreativnije.
Ovo je sve iz razloga zato što su primetili da ih inteligentna manjina posmatra kao bilmeze i primitivce. Ranije su se tukli sa takvima, a sada pokušavaju ipak, da izgledaju kao oni. Pravi primer jeste masovna histerija ZAZ, koja je ustvari bila prava prilika da umesto postavljanja pesme "TREZAN, a za sebe ne znam", postavi na zid "Ja želim ljubav, radost, dobru volju". Činjenica što je još na francuskom, podiže nadu da će izgledati još intelektualnije.
Poenta celog teksta jeste : to što štancujete jedni od drugih, SAMO jednu istu pesmu, pokazuje koliko i dalje nemate smisla za kulturu i ukus, i ukopava vas dublje. I dalje ste turbofolk. Pokazuje da vaš smisao za lepo i zanimljivo ne ide dalje od onoga što vam se servira preko masovnih medija na tacni. Svi ste i dalje isti, nažalost.
p.s. Onaj koga ovaj tekst naljuti, znači da se pronašao u njemu i da je balvan. Kome je svejedno, taj nema problem što mu se možda i dopada ZaZ, jer je to samo jedan od takvih bendova na koji naleće svaki dan.
Murinjo je obavezno osoba muškog pola, starosti od četrdeset godina pa naviše. Obično je bangav u noge, ne zna da hoda, smotan je ko sajla i može mu se dodati još sličnih epiteta, ali itekako se "razume" u fudbal. Čitav svoj život trenirao je fudbal po raspalim fudbalski klubovima kao što su: Arsenal iz Malog Mokrog Luga, Brodarac i tome slično. Murinjo je u tripu da zna sve o fudbalu, da je fudbalski mag poput Messija, Kristijana, Pelea i Maradone, da mu niko nije ravan na kugli zemaljskoj, ali jebiga sjebala ga povreda Latissimus dorsija protiv Čajetine u gostima kada mu je Žika Britva nemilosrdno, sa dve noge, uleteo pravo u slabine, i to mu je načisto sjebalo karijeru inače bi on bez sumnje dominirao evropskim i svetskim fudbalom. Pošto mu je jebiga Žika Britva sjebao karijeru za ceo život (proklet da je, peder raspali!!) odlučio je da svoje fudbalsko znanje prenese na mlađe generacije, jer bi bila neizmerna šteta da toliko znanje jednostavno ponese sa sobom u grob.
Murinjo živi u zgradi na jedanaestom spratu, sa čije se terase jasno vidi fudbalski teren obližnje osnovne škole. Kada god bi Murinjo sedeo na svojoj terasi i video decu kako igraju fudbal, odmah bi se uputio ka svom ormaru, uzeo patike za fudbal, štucne, šorc, znojnice, svoj stari dres FK Arsenala iz Malog Mokrog Luga i odmah bi se uputio na teren.
Naravno, Murinjo je bio svima dobro poznata faca u kraju, kako i ne bi kada je svaki put kada se igrao fudbal u kraju on dolazio u svojoj prepoznatiljivoj opremi, prosipao svoje fudbalsko znanje i pričao o Žiki Britvi (proklet da je peder raspali!!). Tako je Murinjo neko vreme igrao fudbal sa obližnjom decom, dok ga nisu oterali u kurac zato što je previše pametovao u toku igre svojim komentarima: "Gde ćeš poprečnu!!??, "Na prvu igramo na prvuu!!!", "Jel si svestan sta bi ti Žika Britva uradio kad bi se tako sporo oslobadjao lopte?"
Vidno razočaran u današnju omladinu i njihovo razumevanje najvažnije sporedne stvari na svetu, rešio je da digne ruke od njih. Ali znanje ipak nekom mora biti prenešeno, ali kome!? Znam!, setio se Murinjo, brzo obukao jaknu seo u kola i otišao na utakmicu obližnjeg lokalnog tima. Naravno otišao je na mirniji deo tribine, da bi tamo jasno svi čuli i divili se njegovom fudbalskom znanju. Kako je utakmica odmicala Murinjo je počeo polako, pa sve više i više da deli taktičke instrukcije igračima na terenu: "Alo izađi bre na visok presinggggg!!", "Kakav je ovo playmaker ne može jedan pas da pogodi u pičku materinu", "Vidi ga ovaj prima je ko saučešće, eh šta bi im ja uradio kad bi ušao na teren, nego Žika Britva(proklet da je peder raspali!!)".
Posle nekog vremena Murinjo je postao dobro poznata faca na stadionu, nije propuštao nijednu utakmicu i uvek je imao nešto novo da kaže igracima ili pak nekom neznancu do sebe.
Međutim ni to nije večno trajalo... Jednog dana Murinjo je otišao na stadion ne sluteći šta ga čeka. Zauzeo je svoju standardnu poziciju i počeo da kenja kao po običaju.
- "Komšija jel vidiš ti ovog šuntavog sa brojem 8, pa ko ga napravi ovako smotanog?, oca mu jebem. Pa on ne može dva tačna pasa da sastavi! Strašno!"
Komšija ga je samo pogledao i zaboo ga u glavu, očigledno da je dotični šuntavi sa brojem 8 bio njegov sin.
Od tada Murinjo sedi u svojoj fotelji i preko malog ekrana deli savete Ser Aleksu Fergusonu.
Vrhunac individualnosti. Nirvana. Prevazilaženje religioznih stremljenja i kompletne civilizacije jednim jednostavnim potezom, nema ljudi, sveta, vasione..Samo ti i zalogaj, savršen minimalizam u globalističko - megalomanskom ludilu.
Čemu komplikacije? Prenemaganja? Zašto bre, i onako smo svi naši. Uostalom - kako su naši stari u ratovima i svoj onoj gladi, grabilo se parče hleba, jedan kazan strugalo trista kašika. I opet nikom ništa. U kratkim crtama, ovom politikom se rukovodi svaki naš ćale, baba, deda, tetka iz Paraćina..Dok nožem za sečenje hleba nabada komad slanine i trpa ga u usta, kutlačom proverava da li je čorba za daću dovoljno slana, varjačom vadi pet zrna pasulja iz šerpe kako bi se proverilo da li je ručak dovoljno kuvan - nakon čega se varjača uredno vraća nazad u šerpu, i naravno..Naravno..............
Treći razred, deveti rodjendan..Radica se sva ustrčala, pokloni, igra, gomila dečurlije, ovo - ono. Sve oko nje, sve kako treba, graja, radost, veselje, mali Slavko pegla jer se nalipačio soka, Ivona cmizdri, sve ide po planu. Naravno, čeka se torta.
Stiže torta, veliko neko čudo, pun kurac čokolade, fila, svega. Ajmo deco, stigla kinder torta! U jebote, kinder torta! Pa to ima samo kod Diznija! Guranje, kuknjava, čupanje za kosu, tri tuče..Kao što rekoh, sve kao po planu. Baba Nada, kao po nekom pravilu, pošto je najstariji ukućanin dobija tu čast da iseče tortu. Uzima nožekanju, seče prvo parče, daje slavljenici. Seče drugo, treće, nož se sav umazao i ulepio od fila, ne ide više kako treba..Baba Nada izbacuje svoju osamdesetogodišnju jezičinu, liže nož sa obe strane i nastavlja da kasapi ono smušeno, oskrnavljeno čudo, uz propratni komentar - Mmmmhm! Dobra!
Trauma, trauma, trauma.
Slovenska antiteza osveživačima u spreju s mirisom pokošenog sena popularnim na ovim prostorima tokom devedesetih, obesmrćenim ovim stihovima:
Nit' je seno, nit' je pokošeno,
niti sa njim kakve veze ima,
već ga smuti apotekar ljuti,
da domove uznasmrdi svima.
Za razliku od opevanog prostornog dezodoransa čiji miris stvarno nije imao apsolutno nikakve veze sa pravim senom, miris nepokošenog sena je miris 100% prirodan, miris detinjstva, miris beskrajnih prostranstava i neukroćene divljine. Miris nepokošenog sena je i zbir i razlika svih mirisa kojih se sećamo i onih što nam naviru iz atavističke svesti predaka koji su jurili nepreglednim savanama obučeni u životinjske kože, jer on je apoteoza života, života koji je baš tu, na toj poljani, obrnuo pun krug.
- E dobro, sad kad smo seli i popili po jednu reci ti meni kako ti se sviđa sve ovo.
- Pa da ti kažem, da znaš da nije loše, lepo si se skućio i sredio okućnicu, imaš sve što ti treba a opet živiš asketski, sve u svemu deluks.
- Jeste, jeste, moram da ti priznam da sam se preporodio otkad sam uzeo ovaj plac i izmakao se malo iz grada, mir, tišina, priroda. Inspiracija samo puca moj druže, ja sam ti ovde doživeo pravu umetničku renesansu.
- Pa kako da ne, samo pogledaš ovaj krajolik, ovu pitominu, osetiš ovaj visinski vazduh. A tek ovaj kontrast tvog dvorišta s engleskim travnjakom i onog zapuštenog placa iza kuće, genijalno, čini mi se kao da mogu da osetim svu radost postojanja i svu tugu smrti u jednom dahu.
- Aaa, ma to je neko bacio crknutu mačku, raspada se već dva dana, poumirasmo.
