Za razliku od uvreženog mišljenja da su svi frizeri pomalo gej, pravi frizer je u stvari nešto sasvim drugačije, čovek o kome se ispredaju mnoge urbane legende, još za života mitsko biće i sa dopuštenjem sviju građanin prvog reda, samoinstalater po rođenju, on je u stvari uzor svih nas i svi mi bi smo u drugom životu hteli da budemo on, pravo značenje reči frizer je Trsitelj, i u zavisnosti od staža i umeća, postoje titularna zvanja među frizerima:
1.- Frizer na prvi pogled
2.- Frizer na prvu reč
3.- Frizer na prvi dodir
4.- Frizer prvi dan
Pitate se zašto frizer? Mršenje kose je njegova prava profesija.
Iako je zaposlen njegova ekstraprofitna aktivnost, na koju plaća porez na esktraprofit, je Mršenje kose, na čijem polju je svetski priznat stručnjak, čak je i bio koautor u pisanju knjige: ,, Kako da prosečan muškarac mrsi kose kao Ričard Gir”, kada god se vrati sa posla, pred njegovim vratima je red žena, kao da tu živi i radi običan Frizer, zubar i ginekolog, koje žele da im satima pripremane frizure budu kvalitetno raščerupane od strane vrsnog trsitelja/mrsitelja kose/pravog frizera.
Iako je ljudsko biće, postao je besmrtan, kada je naterao zečice da izbace Hjua Hefnera iz sopstvene kuće zbog njega.
Za njega je dokazano da na dnevnoj bazi obara avione i da je pred njim na kolena pala cela vazduhoplovna eskadrila odjednom, iako je tih dana bio švorc, da je zapalio logorsku vatru u gaćama Fej Danavej, da za njega ne postoje mudoblokatori i da je on od najgore sorte ribočuvara i da je večiti i apsolutni pobednik kada se igra poker u skidanje, nebitno protiv kolikog broja žena igra, a i kurve mu plaćaju za snošaj.
Kada god priđe ženskom biću, njegov pogled i glas, odvrće potenciometar na vodopadu za dve sekunde. Doprinosi čovečanstvu dobrovoljnim davanjem krvi od koje su naučnici posle mnogo godina uspeli da sintetizuju vijagru i cijalis, kako bi muški deo čovečanstva mogao da shvati njegovu veličinu.
Žene u trenutku njegovog razgolićivanja i u toku njegovog tretmana shvataju da su vernice i kao najskuplje porno dive svo vreme bezuspešno dozivaju boga da im produži tretman.
Zabranjeno mu je da posećuje ženske samostane, a i kada ih posećuje, časne sestre moraju da se zatvore i samokažnjavaju dok ne napusti religiozno mesto, dal bičevanjem ili vezivanjem filakterija.
Svakodnevna rutina mu je postala zajebati se i zakasniti na posao, ali mu šef gleda kroz prste, zato što je i njegova žena veoma srećna i zaboravlja da je za godinu dana promenio dvadeset i sedam sekretarica, koje mu je Frizer lično preporučio.
Nikada u životu nije čuo ili izgovorio reči homoseksualizam, impotencija ili seksualna disfunkcija, nikada nije bolovao od megaploditeljstva, niti je ikada koristio neki od stimulanasa koji su derivati njegove krvi i ne postoji dokumentovan slučaj da je on odbio ženu ili da je žena odbila njega.
Uglavno živi dug i srećan život, ispunjavajući žene do vrha, a pratnja na njegovoj sahrani je kolona od nekoliko kilometara ucveljenih žena, koja je svaka za sebe barem u jednom trenutku pomislila da je samo njen, koliko su se samo prevarile, kada je on čitav svoj život bio samo svoj.
Najčešći uzroci smrti frizera su:
- Trovanje, metak, nož ili trauma nastala tupim predmetom od opsesivne mušterije.
- Metak, nož ili trauma nastala tupim predmetom od strane ljubomornog ili zavisnog muškarca.
- Srčani udar, i preterani odliv krvi iz mozga ako ne vodi računa o svom zdravlju.

Reč koja služi za odobravanje nekog učinjenog dela ili davanje dozvole da se neko delo učini.

Po shvatanju velikog dela populacije, a i pojedinih doktora - glavni krivac za svako loše zdravstveno stanje.

Svi znamo bar jednog seratora. Osoba koja gotovo nikad ne griješi, koja gotovo uvijek donosi ispravne zaključke. Jednostavno osoba koja je iznad običnih smrtnika. Rijetko ćete ga ubijediti da griješi, ali ponekad uspijete. Ali preserator je puno gora vrsta seratora. On ne samo da nikada ne griješi, već i posjeduje takve vještine da bi mu i Čak Noris pozavideo. U slučaju da ga pokušate ubijediti da nije najjaci ili najpametniji , ili ako posumnjate u njegove lazi iz nekog njegovog ultra mega dozivljaja(kojih naravno ima na bacanje), uvijek bi pronasao neki dobar razlog zašto je to tako ,jer je nemoguce da je neko iznad njega, da je pametniji ili bolji u nečemu.

Naizgled besmislen sklop reči ali nije ni blizu toga. To je zapravo ono što se većem delu srpskog življa dešava dobrih dvadeset godina pa i više. Verovali ili ne, svi vi, a i ja zajedno sa vama živimo život jedne tovljene bele svinje spremne za klanje. Svako ko je nekad bio na selu i prisustvovao svinjokolju lakše će razumeti o čemu pričam.

O čemu se ovde radi? Od momenta kada tu tovljenu belu svinju lišavaju slobode i načina na koji je do tad živela njoj počinje da se dešava ovo iz naslova.

Ta svinja koja je unapred određena za klanje se najpre izdvoji od ostatka krda. Zatim joj se na njušku navlači čelična sajla sa nekom metalnom drškom. Onda svinju izvlače napolje i vuku je tom sajlom ravno ka mestu klanja gde je čeka onaj nož iz naslova. U tom momentu svinja postaje svesna da je čeka nešto loše i svom snagom se trudi da se oslobodi i strgne tu sajlu sa njuške odupiruće se i pokušava da se vrati unazad. E, tu dolazi trerći pojam iz naslova i ono šutiranje u zadnje noge koje sprečava kretnje unazad gurajući je pravo napred prema nožu koji spreman i naoštren čeka da joj se zarije u vrat dok je ona sajla usmerava ka njemu. Ta radnja možda običnom posmatraču izgleda veoma kratko ali za svinju taj period svakako nije kratak. To je njen čitav život. To je naših 20 i kusur godina koje za sada uspešno provodimo balansirajući između sajle, noža i udaranja u zadnje noge.

Karakterni gmaz od čoveka. Pod uticajem veće količine novca u džepu ili na računu, boljim autom u garaži ili zanimljivijim i "naprednijim" društvom u kojem se počeo kretati, ova slina pokazuje karakterne osobine koje treba da budu dovoljne za trajni progon na ostrvo Sveta Jelena ili Antarktik, kako bi tamo umro u ništavilu i bedi od koje je sačinjen.

Za njega više ništa nije sveto. Gazi po onome što je do juče predano zalivao, ne mareći za posledice, mišljenja i osećanja ljudi sa kojima je do juče pio u istom lokalu, spavao u istom krevetu ili jeo za istim stolom. Onima od kojih više nema koristi, ili koji su ispod nekog njegovog novog nivoa, bezdušno zariva nož u leđa, nedvosmisleno saopštavajući da mu više nisu potrebni.

Kako bi porastao u očima ljudi sa kojima se počeo družiti, pljuje na svoju prošlost, na društvo sa kojim se kretao, na roditelje koji mu nisu mogli pružiti ono što je hteo, ne shvatajući da time postaje još manji u očima ljudi koji ga koriste i kojima predstavlja kravu muzaru, isto onako kao što su njemu predstavljali svi oni ljudi sa kojima je boravio samo da bi ih koristio kako bi ispunio svoj cilj ili svoj san.

Ipak, kada ga jednog dana, pre ili kasnije, nagla promena vrati u realnost, kada padne sa prvom jačom kišom iz oblaka na koje se bezrazložno peo, i kada ga život prisili da se vrati do bunara u koji je do malopre bezdušno pljuvao, shvatiće koliko je mali i ništavan, jer taj bunar ili više nikad neće naći, ili je presušen, ili je toliko pun otrova da će samim njegovim pronalaskom shvatiti da tu više nema šta da traži i da se vrati odakle je došao.

... što reče gavran iz Mrčajevaca. A gavran naprosto odbija da umre, živi po 200 godina majku mu, valjda on zna što god o tome! Apsolut ljubavnog jada, muke srazmerne Sizifovoj problematici i patnji. Uzaludnost osećanja i emotivno pražnjenje do granica beskonačnosti. Odbijanje svakog vida pomoći, gorepomenutog vina i ostalih hranjivih supstanci. Stanje postojanja ravno amebi i učahurenoj gusenici.

Još jedna nimalo rijetka pojava u holivudskim akcionim filmovima. Naime, glavni likovi mnogih holivudskih filmova preživljavaju u situacijama iz kojih ni najbolje pripremljeni specijalci ne bi izašli živi. Takvi likovi preživljavaju padove sa više desetina metara, uspješno bježe od eksplozija i uspijevaju savladati i po više desetina pa čak i stotina protivnika bez ičije pomoći. Vrijedi napomenuti da iz nabrojanih situacija ne samo da izlaze živi, već često i nepovrijeđeni.
Ovi likovi ne duguju svoj život sreći, već nevjerovatnoj pripremljenosti za sve prepreke na koje mogu naići. U stanju su da barataju svim tipovima vatreniog oružja od pištolja pa do snajpera a često su poznavaoci jedne ili više borilačkih vještina i uz to još posjeduju nevjerovatnu fizičku snagu. Imaju položen vozački za svaku kategoriju i pritom nerijetko znaju upravljati i avionima, helikopterima, brodovima, podmornicama i mnogim drugim nama manje poznatim prevoznim sredstvima.
"Nedodirljivi" likovi imaju i zanimljivu naviku da se na lice mjesta pojavljuju sa stilom. Ovakav lik, neće otvoriti vrata i uperiti pištolj u negativca, već će radije uskočiti kroz prozor (bolje reći kroz staklo) u prostoriju prepunu naoružanih tipova i pritom naravno pogađate ne zadobiti ni najmanju posjekotinu niti biti ranjen od strane prisutnih.
Sve scene borbe u kojima se pojavljuju "nedodirljivi" obično se zasnivaju na obrascu po kojem je glavni lik brojčano nadjačan i pritom su njegovi protivnici obično još i naoružani do zuba. Uprkos (u realnosti) gotovo bezizlaznoj situaciji, protagonista sa lakoćom savlada svoje protivnike i pritom u većini slučajeva ne biva ni ranjen. Ako je već ranjen, uz bolnu grimasu, po mjestu ranjavanja se počeše kao da ga komarac ujeo i nastavlja se boriti podjednako dobro kao i do tada.
Najpoznatiji primjerak "nedodirljivog" je Rambo (Silverster Stalone) čije ime služi da opiše, tako da kažem čovjeka od akcije, iako ni likovi koje tumače Čak Noris i Stiven Sigal ne zaostaju mnogo za dotičnim.

Izraz za nešto što je žešća bagatela, a i samim tim je uberkršina. Nije ni za kurac, a kamoli za neki normalan vid svakodnevne upotrebe. Goli šit. Em što je kršina, em postoji mogućnost da nastradaš.

Saobraćajna nesreća na koju je prvo naišla familija kanibala.

Većina filmova koji se vrte po bioskopima i malim ekranima su snimljeni totalno šablonski, i obraćaju se određenoj ciljnoj grupi. Tek ponekad iskoči nešto drugačije, navodno novo i sveže, oko toga se dignu rasprave, velika prašina da bi se ispostavilo da je i taj film snimljen upravo zato, da izazove pozitivnu ili negativnu reakciju publike, i time dobije veliki publicitet.

Човек кога карактерише хронична индиспозиција, јер га све изреда смара, све му је исфурано, све је лејм, од свега му се сере и повраћа.

То је нпр. кад блејиш са неким људима и укључе да гледају Ивана Ивановића и кидају се од смеха на његове супер форе, а ти, уздишући дубоко, колуташ очима, јер су ти тако лејм, иако би се можда насмејао на нешто од тога да си неколико година млађи. Али и то 'можда' је под знаком питања. Или кад сретнеш друштво из средње, па крену да препричавају форе из школе, кикоћу се истим интензитетом као пре сто година, константно преживајући неке извештале фазоне који су те још у трећем средње сморили, који би ти евентуално били смешни кад би се добро нациркао или устондирао. Најјаче је што је њима то смешно и док су трезни, па постављаш себи питање како ли им је тек добро кад се напију. Али ипак си фин и глумиш да ти је до јаја, да не би награисао кад почнеш да негодујеш, иако ти је сваки пут све више мрско да их гледаш како нимало нису напредовали за све ове године. Тад се запиташ да није можда и њима све тако лејм као и теби, па само глуме финоћу, али курац -- чвокне те по потиљку питање 'Јел има неко ДВД са матуре да окачимо на Јутјуб?'. Јеботе.

Или нпр. упалиш ТВ и који год канал да окренеш, а тамо се неко просерава за медаљу, имаш утисак да Жидовима који гостују код Мире Адање Полак испадају говна из уста док дробе о свом тегобном животу након национализације имовине, а док хипнотисан гледаш у Мирка Цветковића као какав крвоок, сконташ да га увек чујеш како прича нешто, иако не можеш да се сетиш да је икад нешто рекао. Чак и људи који су ти били готивни, сада су ти патетични, на челу с јебеним Рамбом који грли дрвеће које ионако треба да цркне. Све ти је срање. Онда гасиш ТВ и окрећеш се својим плејлистама и кутрењу уз музику, па укапираш да имаш на стотине албума које ниси пустио годинама, јер те је више блам од самог себе да их слушаш, а кад их негде ван куће чујеш, доживиш то као да ти неко прди у уши, па те је још више блам што си то некад слушао.

Популарне ствари су нарочито срање и терају те да издуваш стомачни садржај кроз нос, а срање су уједно и јер их воле срање људи од којих ти се такође баца пегла, па уместо да се бавиш нечим што је ин и популарно, ти идеш у боћарски савез да се социјализујеш с пензионерима, ионако изгледа да си већ стар.

Moji koraci odzvanjali su praznim hodnikom dok sam pažljivo hodao u tami. Korak po korak, polako i sigurno, išao sam ka svom cilju. I bam! Saplećem se o klompu,padam i izbijam sekutiće. Bol ne osećam,nista ne osećam...tu ja samo užarena strast koja me tera napred.
U kući je bio mrak. Možda je nestalo struje, a možda su je i isekli zbog neplaćenih računa, mrak to nije zanimalo,on je bio tu da se pobrnine da ne uspem. Ali džabe, ništa me nije moglo zaustaviti. Ni klopma,ni luster u koji sam upravo udario, ni ta veličanstvena zavesa noći koja bi neke sa manje srca vec odavno odvratila i poslala na spavanje. Ali ne i mene. Ne! Mnone je gospodarila jedna strašnija sila. Obozula me je, stavila pod svoj povodac, terala bičevima napred. A ja sam išao,korak po korak polako i sigurno. I bam! Uspeo sam, nekako sam se provukao kroz plašt tame i dosao do svog cilja. Nesigurno otvaram ta mala vrata zbog kojih sam toliko propatio, i koja su uspešno sakrivala moje čežnje,snove i želje. Ali ne više! Ne,ne,ne! Sada sam tu,uspeo sam! Konačno, završiću to!
Uspevam da pronadjem nož i krećem da sečem....i odsecam pola prsta. No, ne smem dozvoliti da me to omete sada kada sam ispred kapija svog raja. Vođen višim silama, uspevam da završim svoju svetu misiju bez daljnjeg samopovređivanja. Uspeo sam, došao sam do toliko željenog parčeta torte. Halapljivo navaljujem na njega, nesluteći da ću petnaest sekundi kasnije umreti usled gušenja svećicom.

Hladan beše jesenji dan 90 i neke godine, sedimo kraj šporeta deda i ja i deljemo šunku, ren, baren krompir i mladi sir. Baba ispekla pogaču. Svakom po jednu...
I tako ti se ja i deda prejedemo. Ja sam malo više pojeo od njega, al mlađi sam, pa sam bolje podneo prežderavanje.
Deda je opleo celu zadnju šunku, par kila krompira, punu kačicu mladog sira i dve tegle rena. I od moje pogače je malo štrpnuo. Međutim, mislim da je njega sjebalo to što je posle svega toga pojeo dva parčeta baklave. De bre toliko slatko na prazan želudac?
I zapeko deda, naduvo se ko žabac, ne može da bekne, a ja skapiram da ga moram odvesti u bolnicu ili je gotov.
Otkotrljam dedu do auta, zovem dvojicu komšija da ga ubacimo, i pravac za grad.
U bolnici ga prime preko reda, jer su svatili da je hitan slučaj, i reše da ga odmah operišu. Jedino se tako mogla izvaditi sva ona hrana što je zapekla u dedinim crevima. Kakvi crni laksativi, klizme i ostale papazjanije? Samo nož tu pomaže!
Mene puste da kroz one okrugle prozorčiće pratim tok operacije. Znali su koliko volim mog đedusinu...
Uspavaju oni dedu, raspore ga ko svinjče, i krenu da vade organe. Naređali činije oko stola i slažu ih. U jednu pluća, u drugu bubrege, u treću jetru, pa u neku veliku kadicu creva i želudac.
Ja se mislim lep te jebo, ko će sve to da vrati unutra? Al doktori su to, znaju šta rade, valjda...
U tom momentu ulazi u salu Steva portir i dere se ''Eno dole sindikalci pišu krompir, tovne piliće i turšiju! Na 12 rata jebote!''
Dva doktora, tri pomoćnika, anesteziolog i dve sestre, odjuriše u prizemlje ko opareni, a deda mi ostao onako rasčerečen na stolu.
Gledam ja kroz one prozorčiće i neka me ledena jeza prođe. Ostavili su otvoren prozor, a na prozoru se pojavi ogroman gavran. Sleteo na okapnicu ko Boing, i upiljio u dedinu džigericu.
Ja da uletim u salu da ga oteram, kad ovi što odoše sve pozaključavali. Stanem ja da se dernjam, da dozivam u pomoć, al nigde žive duše. Svi kod sindikalaca, a na spratu deda i ja sami.
Lupam je na prozorče, šutiram vrata, molim se bogu, al gavran neumoljivo ide prema činiji sa dedinom jetrom. Panika me obuzela, i strah, od nemoći me spopao bes, al gavran korak po korak, sve bliže svom obroku.
Kad je već otvorio kljun i krenuo da ga zabode u dedinu džigu, a ja nemoćno ronio suze, deda otvori jedno oko, pridigne malo sedu glavu i procedi kroz zube ''Iiiiiiiš tamo živino''!!!

Izraz koji najčešće upotrebljava keva kada želi da nam stavi do znanja da smo malo preterali sa prohtevima. U ređim situacijama može ga koristiti i ćale (ako se uopšte usudite da mu nešto zatražite)

Ovaj izraz odavno postoji na našim prostorima,ali je za njega čulo relativno malo ljudi.
Da bih vam objasnio značenje izraza ispričaću vam priču o tome kako je nastao.
Priča kaže kako je jednom davno neki čovek rešio da se ženi jednom veoma lepom, zgodnom,ali i prgavom ženom koja je volela da komanduje svima oko sebe i da svuda vodi glavnu reč. To je u ta stara vremena bilo nedopustivo,ali je čovek bio zaljubljen i nije slušao savete da se ostavi te devojke. Isprosio ju je od roditelja i doveo svojoj kući. Prvog dana u kući žena je pokazala svoju prgavu prirodu i čim je počela da komanduje njen muž se okrenuo prema kućnoj mački i rekao joj:" Silazi mačko sa kreveta,nećeš dobro proći ako ta ja dohvatim."
Mačka ko mačka nije ga razumela i nastavila mirno da prede. Čovek je dohvatio veliki nož i na licu mesta zaklao mačku uz reči: "Lepo sam ti rekao.Ko ti je kriv kad ne slušaš šta ti pričam."
Legenda dalje kaže da je njegova prgava ženica postala miroljubiva i da su dugo i srećno živeli u srećnom braku.
Istorija nije zabeležila koliko je mačaka stvarno nastradalo zbog ove priče, ali je sigurno da ako se zauzme pravi stav prema ženi ona prede kao najumiljatije mače. Naravno pri tome tu ne mislim da snaga i uopšte nasilničko ponašanje bilo šta rešavaju.
Ostaje samo simbolika ovog izraza da sve stvari treba staviti baš na mesto na kome su i predviđene da stoje, a to je strogo individualno za svakog od nas.

Poštar koji svaki dan mora ispričati priču stanarima zašto kasni pošta, socijale, invalidnine, penzije i paketi kako ga kvartovski sultani ne bi skratili za glavu.

Moto prosečnog srpskog lekara specijaliste.

Čuli smo šta Bora misli o Obami, a sada da vidimo šta kaže jedan poznatiji svetski antiglobalista. Kusturica je napisao pesmu o Davidu Dabiću a.k.a. dr Radovanu Karadžiću i njegovom junačkom sakrivanju od sila zla. Sada je ovo eksluziva, kasnije možda bude prva definicija hita koji će se možda čuti na tribinama klubova omiljenih boja...
Bilo kako bilo, klučni refren glasi: „Ko ne voli Dabić Rašu, popušio karu našu“. Slede reakcije. Kako je izvedeno na koncertu No smoking orkestra u Nemačkoj, prvi su se skandalizovali Nemci. Za njima braća Hrvati. Međutim, naši poslenici javne reči slatko su se nasmejali (Matija Bećković), poredili sa "Crven banom" (Momo Kapor), a brat po stihovima Bora Čorba je dodao svoj stih: Više volim Mladića od Borisa Tadića!
Sledi obrada Džonija keša, pošto su vremena i dalje revolveraška, oni "civilizovani" su nam namenili takvu sudbinu.

Vrhunac uživljenosti u nešto. Preuzeti ulogu i doživeti ličnu transformaciju, poistovetiti se sa likom koga oponaša ili jednostavno primiti se.