Područje koje je naizgled najlakše obeležiti.

Granica ljudske :

-gluposti : taman čevečanstvo (na osnovu istorijskog gafa) dokuči i imenuje personu ili pojedinac otkrije nosioca medalje u svojoj okolini....desi se čudo, pronađe se još gluplji.

-pristojnosti : odavno se trudio i bonton i kodeksi i standardi...džaba, neko će već svojim postupkom ili rečju da usere motku. To će se ponoviti još 123-45.986 puta i granica se mora pomerati.

-tolerancije : to nas uče da pomaknemo, ali koliko kod se upinjali opet je nemamo dovoljno (kolektivne, mislim). I kod individualne je slično-retko je optimalna, češće šteti onom ko je nema nego onom ko je ima. Svi uvežbavaju da je centriraju, ona se stalno migolji.

-slobode: verujemo da smo je osvojili kad smo prohodali, ali se uvek nađe neko ko će da nam je uskrati. Borbom se pomeri i borba je često u domenu gerilskog ili specijalnog rata (zavisi od relacije; roditelj - dete, npr.)

-požrtvovanosti : lako se kaže "učiniću sve/ dala bih sve" i slično, ali u trenutku davanja se teško rastajemo ili smo već sve dali pa nema odakle. Tu je granica nevidljiva jer je vezana za emocije, a one su vazda uskomešane.

-samopoštovanja : reći "ne" u pravom trenutku pravoj osobi je prava stvar. Deluje lako, nije baš tako....neko odraste sa 18, neko sa 48, neko nikad.

-mudrosti : nije pronađena, taman očvrsnemo uz neki naučni, filozofski ili umetnički stav...stvar se pomeri..čak i ako nas ta oblast ne zanima, tu je nekakva čuvena svetska nagrada (Nobelova, npr.)- čujemo za dobitnika pa se zapitamo...

Granice koje se čuvaju su još labavije. Ne čini ih bezbednim ni graničar, ni vrata, ni alarm, ni komora sa rtg zracima, ni sef, ni vojska, ni policija....

Neodređenih godina: od 20 do 95, već prema vremenu i času toga dana, čudnog oblačja na sebi, šalova u boji Brojgelovog lova zimi: dakle, crno, smeđe i bež u kremastim slivanjima, boja kose isto tako od pepeljasto rđaste do zagasito riđe ili u tonovima lana i žitnih polja potamnelih zlata. Ima minđuše i tako neki nakit dostojanstven, primirena na neko vreme u luci ovog siromašnog grada lancima starine na sebi i aplikacijama koje imaju, naravno, neko svoje značenje: vidiš, moj dragi kočijašu i stolni peharniku, ta drvena narukvica, to je od kruške iz vrta Momčila Nastasijevića, ona je triput gorena i triput na vrhu Rtnja vetrena, a to tu, taj broš, medaljon i poklopac od jogurta, to ti je od kompoziotra Triše Kaclerovića, naše starine beležnika i larpurlartora, kompozitora čuvenog Preludija za Nićifora Foku treći stav, peta brzina; time je on naime ujutru palio cigaretu upravljajući to sočivo prema suncu, modrom i narandžastom, svešteniku ždralu, ukotvljenom i blagomirujućem.

Ušo si u antikvarnicu i teo da pazariš neku polovnu knjigu ali odustani jer nećeš uspeti, ona će ti uzeti to ispred nosa, jer zna kučka šta vredi pali se na Bruna Šulca, Remizova i Marsela Prusta: tebi ostaje Istorija srpsko-albanskih odnosa prema zapisima iz bugarske skupštine od 1923-1933, cena 17 dinara, sa popustom, oslobođeno od pdva.

Kurac moj. Nažalost, ova konstatacija ponajbolje opisuje nestidljivu šupljinu egzistencije i alavu, grotesknu babušku šunda koja čuči na ramenima savremenog čoveka. Nemojte me pogrešno shvatiti, autor nema ništa protiv Gordana Kičića, čoveka koji uvek glumi sebe, čak i kada to ne pokušava, čak i kada ne glumi, čak i kada pazari povrće. Stvar je u stavu, stavu koji se tako besomučno, preko veze, intruzivno nameće pitomim ljudskim glavama, stav da moraš biti prikaza sposobnosti, govoriti brzo, naizgled mudro i smisleno čak i kada opisuješ brabonjastu jutarnju fekaliju, sve gurmanski začinjeno teatralnošću i šik akcentom koji tako dobrano doprinosi navodnom kvalitetu diskursa. No, ne stajmo na diskursu, glamur je takođe bitan, taj zalizani, klintistvudski pilj, jako poželjan je u arogantnom pohodu na društvenoj lestvici. Biti Gordan Kičić, stvar je kvantiteta nad kvalitetom, naporni oratorni fejl u skupocenom kaputu, čija iritabilnost naprosto zbunjuje slušaoce, dovodeći ih u zabludu da su zapravo čuli nešto jako bitno. Gordani Kičići su svuda, uspravljeni, babunsko kokainskih pokreta, brzih, neartikulisanih i tako pažljivo skrojenih da deluju preduzetnički. Oni što te zovu druže, bato, brate, kume, prike, kada im nešto treba. Za svaku radnju imaju čoveka, koji će skokom, gde oni okom, često okićeni muškim torbicama (hmm, gramatička neispravnost), rejbankama i mokasinama. Čelnici stranačkog podmlatka, ili pak oni koji to pretenduju biti. Poznajete takve glave, umesto aure širi se smrad svežeg izmeta, zakrljžljali evolutivni impuls, osećaj inkompetetnosti zavijen u ukrasni papir, i taj ogavni, ogavni pogrešno usmereni kontemplativni zrak u svaki vid materijalštine. Gordan Kičić koji gleda u zvezde, ne razmišlja o vaskolikom kosmosu i beskonačnosti nepoznanice bitisanja, on zvezde povezuje u dve povelike dojke, sa svežnjem novčanica između.

A Bogdan Diklić? Bog. Samo što je uvek glumio budale. Simpatične, duboko poremećene, dopadljive budale.

Grupa od, u većini slučajeva, tri devojke i jednog lika koji se druže u osnovnoj školi, ne idu u isto odeljenje i misle da su prijateljski, nadam se, srodne duše. Posle osnovne ih više nikada nećete videti zajedno. Dve trećine devojaka čine teškašice, jedna mora biti pegava, a druga potencijalno lepuškasta da ima 35 kilograma manje, dok je treća, ujedno i najneprimetnija, mršavica od 40 kila sa sve bebom u utrobi i martinkama od starije sestre. Četvrti i najtužniji član ovog ljupkog kvarteta je dečak, uglavnom po imenu Aljoša ili nekim sličnim čudnim imenom sa slovom LJ ili Š u sebi. Najčešće ima ono paperje od brčića do kraja osmog razreda i nije komunikativan. Kod ženskog dela ekipe je druga priča, uglavnom jedna od njih ima brčiće, a druge dve dlakave ruke i nesnosan smrad koji dopire iz svih šupljina na njihovom telu. Jedna od teškašica i mršavica uglavom izgube nevinost u trinaestoj godini u potrazi za blagoslovom popularnih i primanjem u njihovo elitno društvo. Trude se da budu drugačije, pa nose majice Iron Maidena ili Pantere, iako kod kuće sa mamom slušaju Sneki, a same Britni Spirs ili Spajs Grls. Najtužniji član ekipe, onaj sa brčićima, ali muškog pola, nema svoj stav ni po kom pitanju, tako da se o njemu ne zna ništa, sem da oblači tamno zelene pantalone sa džepovima sa strane i da ide u igraonicu. Polovinu ekipe čine odlični djaci, vukovci, a drugu polovinu čine loši djaci, na ivici popravnog i Aljoša je obavezno član te polovine. Imaju imaginarne drugare sa kojima rade kul stvari i svima prepričavaju. Imaju bend.

Neatestirani smještaj za ukroćene duhove.

Razgovorna varijanta ispravka netočnog navoda.

Kriterijum pritupih muževa kod razgraničavanja je li im žena napravila teži prestup bračne discipline ili izvela samo malo skretanje sa puta koje se da tolerisati.

Onaj neprijatan osećaj kada si u gostima i imaš potrebu da pobegneš glavom bez obzira, ali ti vaspitanje i krajnji obzir nalažu da ostaneš još malo, kako bi ispoštovao makar onaj minimum boravka.

Detalji nečega ili nekoga koji su poznati samo bliskom korisniku koji alhemičarski proizvode govno u zlato. Svesnost o toj pojavi dobijamo još u ranoj mladosti čitajući Tom Sojera i diveći se njegovom umeću da najobičnije farbanje ograde pretvori u Da Vinčijevski pos'o.

Muški pandan ženskih priča o trudnoći i porođaju kad se okupi veće društvo. Neka vrsta takmičenja "ko je više najeb'o".

Jeli smo ladna govna. Politička fraza koja sve više uzima maha na našoj političkoj sceni. Ovu iritantnu pojavu pošten svet razume kao: "Malo smo hasali prasećinu, malo čkiljeli u mlađane prevoditeljke i tako to... na tu temu...". U suštini go kurac, čisto da se nešto radi. Kobajagi.

Malo sutra, tačnije malo morgen, pa od toga Morgan (Frimen). Veći stepen je morgančina. Kad nekome kažete Morgan Frimen, suptilno mu naglasite da je nešto sjebao ili da to neće ići kako je zamislio, a često može da se desi i da vas ne shvati, pa onda ste lepo izrazili svoje neslaganje, a i dalje ste u njihovim očima osoba puna podrške i razumevanja.

Mi : ljudi od razuma i nauke, civilizovani, obrazovani, čestiti i pošteni, lepo vaspitani, uredni. Napredni. Saosećajni i čovekoljubivi. Ne pravimo se pametnijima nego što jesmo, umemo da se vladamo i u društvu koje nije naše i nije nam poznato, dobro vladamo maternjim jezikom, nismo knjiški moljci ali - čitamo, koliko nam vreme i mogućnosti dozvoljavaju. Gnušamo se kiča svake vrste. Ne poznajemo istoriju umetnosti ni psihologiju, ali imamo osnovni uvid i dovoljno iskustva da bismo izgradili sopstveni ukus i zauzeli lični stav, i procenili čoveka u dovoljnoj meri kako bismo ga svrstali u kategoriju prijatelja ili poznanika, dobrodošlih ili budala. Vladamo solidnim znanjem u sveri rada i delovanja, ali imamo šta da kažemo i na račun ekologije, politike i sporta, filma...Ne odredjuju nas društveno ni nacionalno poreklo već sposobnost donošenja sopstvenih zaključaka i obrasci ponašanja koje smo samostalno usvojili - stoga se možemo smatrati kosmopolitama i, bez naročite bojazni, postaviti se kao ravnopravni sagovornici onima iz drugih delova sveta i drugačijeg društvenog miljea.

Oni : ostali. Pre svega, ljudi ograničenih kapaciteta i mogućnosti, brzi na zaključak i osudu, i gramzivi na tudja mišljenja i stavove koje automatski usvajaju i brane kao sopstvene. Ljudi koji propagiraju ono što ne razumeju i u šta ni sami u potpunosti ne veruju - ne iz zlobe i pakosti, naprotiv već - usled nedovoljne informisanosti i ostrašćenosti. Desničari i fašisti, fanatici vodjeni, pre svega, rušilačkim strahom; spaliće, uništiti i razoriti sve što ne razumeju i nisu u stanju da usvoje kao njihovo. Kočnica u razvitku čovečanstva, čak pretnja po društveni poredak - Jevreji, crnci, komunisti, muslimani. Migranti. Ljudi koji upropaštavaju svoj i živote ljudi oko sebe - narkomani, kockari, nasilnici. Teoretičari zavera, antivakseri, ravnozemljaši, reptilijanci, jadnici i paćenici, bolidi, idioti, retardi, daunovci.

Ženska rabota do koje dolazi zbog dva oprečna kulturna uticaja. Prvi je patrijarhalna kultura u kojoj je muškarac glavni, pa samim tim "taman posla" da on misli kako ne može da je zadovolji - kakav bi to bio udarac na njegov ego. Zato bolje odglumiti, da on misli kako je trsitelj "par exelance". Drugi uticaj je pokret za emancipaciju žena, koji je žene naučio da je i njihovo zadovoljstvo bitno. U prethodnim generacijama o ženinom se zadovoljstvu nije ni vodilo nešto posebno računa, tako da nije bilo razloga za glumljenje orgazma, jer nikog nije ni bilo briga da li je ona svršila ili nije. A sad eto, žensko zadovoljstvo je, kao, bitno, ali ga se žene same odriču i glume orgazme da ne bi ugrozile ego svojih partnera. Čak su u tome postale toliko vješte da ih je skoro nemoguće provaliti, a i kad bi ih se provalilo, u žaru seksa nikome nije stalo do toga da razotkriva tu njihovu laž i da započinje rasprave oko toga, pa čak i ako se razotkriju, to bude iskulirano. E ovo je bio opis situacije, a sad prelazim na svoj lični stav.

Glumljenje orgazma sucks! Ako nema iskrenosti u seksu, nema ga ni u drugim aspektima veze. Glumljenjem orgazma se podilazi samo sujetnim muškarcima, a većina iole normalnih bi više volila da žena prizna da nije svršila, pa da onda isprobaju neku drugu tehniku, ili da produže predigru ili da probaju bilo šta da bi ona na kraju svršila. Ali kad se orgazam odglumi, od svih tih pokušaja se u startu odustaje. Dalje, mnogi ne znaju da ženama orgazam možda i nije najvažnija stvar u seksu. Treće, mnogi ne znaju da mnoge žene uopšte vrlo teško doživljavaju orgazam ma koliko muškarac bio "obdaren" i tehnički potkovan, tako da čak i ako do orgazma ne dođe nakon što su sve tehnike isprobane ne mora da znači da je problem u muškarcu.

Sve u svemu, žene, ne glumite orgazme, a muškarci, ne budite iskompleksirani kreteni i pričajte otvoreno sa ženama o svim aspektima seksa. Tako će biti i više povjerenja i više orgazama.

P.S. Teže bi mi palo da znam da mi cura glumi orgazme, nego da znam da ne može da svrši.

Ne može svaka žena biti "Femme Fatale". Ne, ona mora imati nešto posebno, iz nje mora izbijati neki "sexality", neka životinjska, primalna snaga, a u isto vreme se davati na znanje da je u pitanju jedna fina, nežna dama, sa gospodskim manirima. Ta žena može glavu zaludeti svakome, makar taj neko imao i srce od kamena. Ona je ubojito oružje, veoma efikasno i nikada ne zakaže. Njena lovina uvek postane njen plen. Ona se prilagođava svakoj situaciji i svakom ambijentu. Ona je kameleonski predator. Na oko krhka, ali iznutra je vatra paklena.

Čine veliki procenat populacije svakog većeg grada,naziv su dobile po istoimenoj televiziji koja je ujedno slika i prilika ovakvih devojaka.
Uspešnije svoj angažman i dobiju u gore pomenutoj televiziji,dok ostatak opada na studentkinje bezuspešnih fakulteta i umetnice.
Evropski nastrojene,totalno urbane i veoma liberalne,velika većina je u omladini LDP-a,dok je ostatak u ANTI fazonu.
Često se mogu sresti na izložbama,predstavama,modnim revijama i ostalnim kulturnim dešavanjima,a definitivno po klubovima i koncertima/festivalima gde daju svoj maksimalni doprinos.
Naravno većina su ateiste,mahom iz komunistički nastrojenih porodica,koje nikada ne štede svoj stav,dal' su u pitanju fore,frustracije ili klasično pljuvanje,ova stavka im neće promaći.
Pljuvanje po Srbiji je totalni fetiš,ako se uzme u obzir da im se gadi bilo šta što ima veze sa starim običajima,životom i ljudima.Često su zbog tih stavova na meti kvazi patriota i delikvenata(kako ih svi popularno zovu huligani),šabana i ostalih sportista.
Veoma uspešno troluju po forumima,posebno na temama vezanim za aktuelne dogadjaje,kako u Srbiji,tako i u svetu.
Ako ste rešili svoje muke da olakšate ispijanjem nekog alkoholnog napitka u parku ili ko zna kojeg opijata,one su savršeno društvo za to.
Svaki izlazak je definitvno zanimljiviji sa njima,savršene za hengovere i partije životinjskog fetišarskog maratonskog seksa,tu su neprejebive.
Trens,rok,alternativa,dram,rege,nije bitna muzika bitno je da su na podu,da su prekinute i spremne na sve,ko se pak zajebao i krenuo ozbiljnu vezu sa njima,nikako ne sme da ih pušta same napolje.
Nisu ništa preterano lepe,ali definitivno mnogo slatke,neke su kraće ošišane,mnoge su crvenokose,a ima i onih narandžastih pegavih stvorenja.
Često će vas iznervirati svojim egocentričnim stvavovima i ponašanjem,poželećete da ih zajedno sa svojim ambicijama proterate u neku od zemalja EU,ali pokušajte da ih razumete i podelite buksnu ili alkohol sa njima,lepo ćete se provesti,garantujem.

Osoba koja vam, kada ste za bogatom trpezom, stoji nad glavom i sugeriše čime da se poslužite. Ume da bude iritantnija od muve govnare i kamenčića u patici zajedno.

Je jedan od parametara po kome se moze prepoznati ziljava picka.

Pored toga što je ovo naziv za mašinu koja redovno crkava kada je najpotrebnija, ovo je i naziv za lika koji nema svoj ukus, sluša,radi,nosi ono što njegov idol radi u tom vremenskom periodu.

Lokalni valker koji obožava da nosi pantalone čije nogavice nisu normalne veličine, ali ni previše kratke ili duge, već mu plešu oko listova te dotični izgleda kao da je prispeo na neku lađu i stoga podavio pone koji centimetar.

Osim rođenih lađarona i obični se ljudi koriste ponekad ovim postupkom u slučaju da moraju proći mokrom ulicom, blatnjavom stazom, ili gde drugde a da mogu isprljati svoje cenjene čakšire. Tada, nonšalantno, sa po dva prsta podaviju nogavice ili hlače podignu rukama nešto niže od prepona sve dokle ne pređu u bezbednu zonu.