:KLIK!: "Širom planete Zemlje rasprostranjeni i sa današnje tačke gledišta pomalo zastareli sinonim za čuveni izum Vladimira Zvorikina i Phila Tejlora Farnsvorta iz 1923. godine, bez kojeg se trenutni savremeni svet ne bi mogao ni dokazati a kamoli zamisliti. Obavezan komad nameštaj u svakoj kući koja makar i malo drži do sebe, najobrazovaniji član planetarne porodice konzumenata koja uz istog jede, pije, spava, drka i - uostalom - živi i umire. Apsolutni i nedvosmisleni simbol kreativnosti ljudskog uma ali i, paradoksalno, njegovog uništenja. Da, pogodili ste. U pitanju je Nj.K.V. TELEVIZOR. Zaboravih "jebeni". Kao magnet oduvek privlačeći ljudi ka sebi, televizor je tokom godina uspeo potpuno da zagospodari našim životima a da smo mi to prihvatili mirne duše, bez i najmanjeg izraza bunta. Poput kakve mađioničarske kutije iz koje se može izvući trista čuda - otud i poreklo samog naziva - pomenuti je uz sebe prikovao generacije i generacije Zemljana i danas, sasvim i očekivano, uživa masovno poverenje i poštovanje istih, kao idolopoklonika organizovanih u religiju virtuelne provinijencije. E sad, ono što je zapravo zagospodarilo njima tj. nama, nema ama baš nikakve veze sa televizorom kao komplikovanim elektronskim sokoćalom već pre sa onim što je ta komplikovana elektronika omogućila. Ipak, velika većina se ne bi složila sa mnom. Jer, ima li ičeg lepšeg od gledanja dobrog filma, prenosa fudbalske utakmice ili kvalitetnog talk show-a ( sa Isidorom Bjelicom kao gošćom, razume se ) subotom uveče tj. kad ionako nema šta drugo da se radi tj. uz kokice, pivo ili čašu finog, polusuvog vina? Doduše, i nedeljom se daje "ona emisija o vnogosaurusima" na Prvom a posle se nikako ne sme propustiti još jedna transcedentalna reprizna epizoda domaće igrane serije na Drugom ( jer možda nam je nešto promaklo minulih godina ) nakon koje se tek na spavanje može ići čiste savesti. Ponedeljak je, pak, rezervisan za "Kulinarski VIP duel" na Trećem što je, opet, u direktnoj koliziji sa "američkim rvanjem" na Četvrtom, ali za šta služi daljinski, majku mu?! Utorkom - sapunice, sredom - specijal o Kosovu. Četvrtkom se obavezno mora pogledati "Menjam krmaču" rialiti ( takođe VIP; prim. prev.) dok je večernji "must see" jebeno direktno uključenje u "kuću". Petkom će se već naći nešto, siguran sam. Uostalom, i te 1929. godine kada je konačno prezentovan svetskoj javnosti na Petom Berlinskom Sajmu, ljudi su blenuli u televizor isto tako kao što vi sada blenete u ovu defku i to je verovatno jedina konstanta na koju možemo računati i u budućnosti. Prijatno veče želim." :KLIK!:

EDIT: U slučaju uzjebane slike, štelovati ovde.

Sami kraj zime. Snijeg. Golo tijelo na skijama. Vrh vulkanskog grotla. Dno vulkanskog grotla - nagazne mine koje žude za bilo kakvim dodirom, da napokon njih tri, sestre, od iste ruke skovane, pokažu svoju svrhu. Da raznesu nešto, makar to bio i jeftini, mekani talk.

Golo tijelo, namučeno, obeshrabreno, bez identiteta, bez volje za jebanjem, a kamoli životom, posmatra paru što se diže nad vulkanom. Broji zadnje otkucaje srca, jer će uskoro rasparčan proći kroz tu paru u vazduhu, zahvaljujući nagaznim minama koje je postavio paralelno jednu sa drugom, i drugu sa trećom. Tri komada prika. Ovoga puta su vrata za bilo kakav rizik zaključana. Dvaput. I zakovana daskama. I čuvaj se psa.

Optimisti bi rekli da je samoubistvo za pičke, za nesposobne, obične ljude. On, sada već bivši, od dna ka vrhu zanimanja: taksista, taksista-džeparoš, taksista-džeparoš-diler, diler, robijaš, diler, makro, vlasnik nekolicine eminentnih gradskih restorana, i poslednje, gradonačelnik, se sa optimistima ne bi složio. Od danas, on se ni sa kim ne slaže. On se danas razlaže.

Realno, zaslužio je. Jak šamar koji je dobio od desne ruke svoje desne ruke, Ane, majke troje djece, supruge i tete u vrtiću doveo ga je do toga da stvari sagleda realno. Da vidi u kakav kurčev kurac je odveo ovaj grad koji je imao perspektivu i parkove, da pogleda bore na Aninom licu starom trideset sedam godina, da pogleda svoju djecu po jedva peti put u životu. Da vidi da je sve zapostavio, samo da bi se domogao slave koja mu - tek sada je svjestan - neće produžiti porodično stablo.

Slava, eh, ta jebena slava. To prodavanje šuplje priče priče masi - priče u kojoj je on ustvari čovjek - da bi postao neko i nešto. To prebacivanje iz ličnosti u ličnost kada priča sa ljudima, to povinovanje tuđim pravilima, samo da bi se ostavio utisak koji ga probija. Danas, snužden, tužan i sam, zagledan u podnožje ogromne kupe na čijem vrhu sada stoji i plače ko pička zbog svih propusta koje je sebi priuštio i koje tek sada vidi, sada, kada je dospio u živo blato dna koje ga proždire, on pušta svoje golo tijelo niz padinu. Kroz glavu prozujaše prvi priglavci koje je dobio od babe, tad on uputi poslednji pozdrav Ani i dječici a pogled mu ode u nebo sa kojeg ga gleda njegova mrtva majka, koju je poslednji put vidio kada mu je čestitala pobjedu na izborima za gradonačelnika.

I BUUUUM... nije bilo potrebe za trošenjem para na tri nagazne mine. Prva je uradila dovoljno - govno se razletilo po vazduhu i popadalo u snijeg. A ti, moj vjerni čitaoče, pazi kuda hodaš!

Kraj svake diskusije. Lopta je smečovana u polje protivnika i on ne poseduje ni promilske šanse, za intelektualno osvajanje poena.

To je kad momak i devojka posle određenog vremena intenzivnog druženja priznaju jedno drugom da imaju različita viđenja njihovog odnosa. On se s njom družio sa ciljem da je pre ili kasnije smuva, a ona je s njim od početka htela prijateljstvo i ništa više. Do prelomnog trenutka dolazi kada on shvati da više ne može da podnese da se ona intimizira sa drugim muškarcem (muškarcima), dok on izigrava gej druga. U isto vreme, on zaključuje da je postojanje njihovog "prijateljskog" odnosa samo njen izgovor (koji se često da dopuniti sa "kao brat si mi"), dok je pravi razlog njene nespremnosti da razmišlja u pravcu njihove veze, to što joj se on jednostavno - ne sviđa. Naravno, ona to neće priznati, nego će se napraviti blesava i pravdati se time da je sve to od početka bio jedan - nesporazum.

Izraz koji opisuje izrazito feminiziranog muškarca...

Čuj "muškarca"... Malo je teško ne nasmejati se, ali u krštenici mu piše M, a kum mu nametnuo muško ime. Ima i pišu, ali se gadi i da je pipne, a kamoli nešto više. Koriti ga samo za pišanje, i tada samo sa dva prsta, a pranje ruku toplom vodom i sapunom je obavezno. Taj višak estrogena ga čini toliko ženstvenim, da... da... ženstvenijim nego što su mnoge žene.

Po pravilu, oko 48 kila i visinu oko 165 centimetara, što će reći da je razvijen ko albanski turizam. Gaji dugu, kovrdžavu kosu, koja je uvek čista i vezana u rep. Sluša Rijanu, Pink, Agileru, a zvezda vodilja mu je Madona. Ne prati sport. Nimalo. Niti se bavi istim, sem što voli da vozi rolere sa drugaricama po keju.

Od alkohola konzumira samo ona trenutno popularna piva sa voćnim ukusom, Somerzbi, i po koji bambus. Ako se to uopšte može nazvati alkoholom... Svako jutro ide sa drugaricama ide na produženi sa obranim mlekom gde uživa u dobroj trač partiji uglavnom o muškarcima. Prekrsti noge, zavali se u naslon stolice, i mlatara rukama kad objašnjava nešto. U suprotnom, i one su prekrštene i drži ih na krilu. Zapali i koju cigaretu, al one dugačke, tanke, koje koštaju Boga oca. Srećom te ne puši mnogo, jednu do dve cigarete dnevno.

Ima malu, fensersku bradicu jer ga mrzi da se brije. Koristi neke sladunjave, pa normalan čovek bi rekao ženske parfeme. Nosi odeću isključivo "veselih" boja, među kojima dominiraju roza, žuta i ljubičasta. Omiljena kombinacija mu je košulja, koju uvuče u uske pantalone, koje drži mali, tanki kajiščić koji ima veliku kopču napred. Obavezan detalj je karirana šalvara i naočare tipa muva ce-ce. Telo je obavezno depilirano, ali ne trudi se da ga previše pokazuje jer ima trip da ima višak kilograma. Mazucka se kremica na bazi kokosovog ulja, a noću maže lice Pavlovićevom mašću da ostane meko k'o bebina guza.

Najčešće potiće iz porodice koja je ostala bez muške ruke u njegovom ranom detinjstvu, pa je rastao pod uticajem majke, starijih sestara i mnogobrojnih tetki. U tom grmu i leži zec. Dok su se ostali dečaci igrala autićima i loptama, on je češljao i oblačio sestrine lutke, i uvek maštao kako će, kad poraste, biti modni kreator.

Što se tiče seksualnog opredeljenja - pa zna se - furundžija. Nema tu šta da se objašnjava, jednostavno čovek voli da ima dominantnog mužjaka u svom životu. Po mogućstvu da bude nabildovan.

Odgovor prosječnog domaćina, pritisnutog kreditima, malom platom i sitnom djecom, na pomalo iritantno pitanje "Jebeš li šta?".

Raslojavanje društva ratom zahvaćenim zemljama Balkana u poznim devedesetim godinama nije bilo primjetno kao u ranijim dekadama, najvjerovatnije iz razloga što su se i oni koji su uspjeli pare od humanitarne pomoći zašiti u dušeke dočepali i saosjećanja sa sirotom okolinom, ili su, sa druge strane, taktički (p)ostajali pritajeni i sakriveni u jazbine dok se buka ne stiša. Upravo zbog te nezavidne materijalne situacije su se u razredima osnovnih škola na preostale prste preostalih ruku mogli izbrojati oni koji se bolje nose, i upravo zbog toga su se pojavile kako fuš tako i alternativne robne marke, na čijem prijestolu su ponosito šamponom od kopriva oprana muda češale jebene Wink patike, koje su palile mesarske čvoke raslojavanju i tjerale ga da radi sklekove pred pekarom u kojoj se uz kupljeni sendvič dobijala i poruka roditeljima u kojoj se zahtjeva izmirenje dugovanja u roku po volji, sa naglaskom na izmirenje.

Wink patike nisu pitale za stalež roditelja, za ukuse, nisu pitale ni za rodbinu u Njemačkoj, ni za boju kose, ni za rezultate sinoćnjih mečeva a kamoli za sportske afinitete, jer patike ne pričaju. Da. Patike ne pričaju. Nisu bile nametljive, bile su prilagođene svima i svi su imali priliku da ih deru na igralištu osnovne i upare sa košom i Jelenom na banketu.

Dolazile su u najobičnijoj crnoj boji, ali sa samo takvim detaljima na sebi: imale su pertle, i to na obje patike, šivane su ručno na praktičnoj nastavi srednjoškolskog centra klinike za oboljele od Parkinsona - smjer Šnnnnajderrice, imale su i dodatnu boju, bijelu, kojom je na jeziku bilo ispisano sveto i svevišnje WINK, boldovano i u italiku. Oni bogatiji mogli su za dodatne dvije ili tri marke priuštiti sebi WINK patiku sa plavom ili zelenkastom bojom tamo negdje pri đonu, što im je davalo prevlast pri izboru za poziciju napadača kad se zakuva fuce.

Reklama za Wink, pitate se? Odgovor prati morfologiju samog proizvoda, jebenog svemogućeg WINK-a. Bilo je tada i Najka, i Adidasa, i svakojakih sranja za pogane bogataše koji su imali svoje kasete za Segu. Najk i Adidas su snimali reklame za svoje proizvode, reklame u koje su ulagane basnoslovne svote love, sa sve pratećim svjetlosnim efektima i dvobojima tadašnjih mađioničara sa fudbalskom loptom u kojekakvim platinastim kavezima.

Reklama za Wink je siromašna reklama, koja nikada nije snimljena, niti ima potrebu da bude. Winku nije bila potrebna reklama, jer je bio nošeniji od Najka. Wink je Najku skinuo oba krila, nadletao ga je dok mu se nije pripišalo i istresao je sav svoj urin na ćelavu glavudžu niskog i debelog uhljupa.

Najčuvaniji dokument u vatikanskoj biblioteci.

Pitanje koje čovek nakon godina udubljenosti u nešto postavlja nakon što se osvrne oko sebe gledajući svet koji ne liči na onaj u kome je bio.

Univerzalni srpski glagol. Koristi se u Pomoravlju i može da znači bilo šta. Uglavnom nešto loše što se radi nekome ili nečemu, ali ni to ne mora da znači.

Verovatno da je neprevodiva na druge jezike, ako izuzmemo crnogorski i bošnjački, eventualno. I to samo iz razloga što i nema neko značenje... Jednostavno: kad ne znaš koji glagol da upotrebiš, ovaj je savršen!

Koristi se podjednako i sinonim "zamrdžgati".

Čovek, u suštini notorni lažov, koji vam iznova i iznova servira nove laži na istu temu, samo sa drugačijim činjenicama.

Seksualna preferencija nekrofila i onih muških primeraka koji kategorički maksimalizuju svoje šanse za eventualni trs.

Kako god okreneš - druga strana se tu retko kad šta i pita...

Uvidjavnost je divna osobina,zato sto oplemenjuje onoga koji je uvidjavan,kao i ljude oko njega.To nije tesko...nekad je dovoljno samo da se nasmesis na ono sto osoba do tebe prica,pa cak i ako te to uopste ne zanima

Interesantna i specifična pojava u našem interesantnom i specifičnom narodu. Namerni proizvod levičarske politike koji je upropastio živote svojih zamoraca i otrovao resto koji je sve to posmatrao. Ostatak jedne tužne ali poučne istorije naših dedova.

Elem, kako je geografska lokacija koju su isti naseljavali vekovima bila – da ne kažem, VAZDA – opterećena kojekavim ratovima i sukobima, kako onim svetskih tako i lokalno-građanskih razmera, prirodna činjenica je da je u pomenutim borbama poginuo ogroman broj ljudi a od njih nezanemarljiv procenat onih koji su, po svemu sudeći, to učinili HEROJSKOM SMRĆU. Zastanimo tu na trenutak.

Naime, spisak narodnih heroja koje su iznedrila plemena sa ovih prostora a u čiju sam se veličinu lično uverio na stranicama Wikipedie, pre liči na kakav birački spisak u jednom omanjem kineskom gradu ( pa, se vi zapitajte koliko je to ljudi ) nego li na nešto srazmerno skromnoj brojčanosti gorepomenutih plemena. Bez i najmanje namere da nekog ili nešto uvredim, ali ispostavlja se da ima više heroja nego što je ukupno ljudi jebeno učestvovalo u ratovima! U to se, uostalom, možete svakodnevno uveriti šetajući svojim rodnim gradom/selom ulicama Arsena Vivode, Đine Vrbice i Milenka Verkića, odvodeći svoje dete u vrtić «Radovan Kovačević Maksim» tj. dočekivati ga iz škole «Majda Vrhovnik» ili jednostavno ako ste išli u jebeni «Končar». Eto, Englezi imaju Nelsona, Škoti sirotog Volasa, Francuzi se diče Garosom, Amerikanci se ponose Dejvi Kroketom ali zato mi za svako slovo azbuke imamo mali milion takvih. Drugim rečima - JEBEMO. Ili ne?

Legende koje su nam servirali u školama o raznoraznim hajducima naoružanim isključivo zarđalim noževima za pisma kojima su hrabro posecali stotine i stotine turskijeh glava i epopeje o neustrašivim partizanima koji su se bacali na čitave tenkovske divizije u rukama držeći jednu jedinu kašikaru – razume se, sa pozitivnim skorom – dovele su do specifičnog oblika indoktriniranosti međ' srpskim narodom te se tako do skora niko živ nije ni pitao zašto u, na primer, Irigu postoji ulica Dragana Pavlovića Šilje?! I taj Stevan Filipović…Nije stig'o ni da pljune Nemca a kamoli nešto ozbiljnije a već ga u'apsili i obesili!

Elem, ne umanjujući doprinos pomenutog u narodnooslobodilačkoj borbi i nimalo se ne ismevajući paklenim ostatcima komunizma koji su «ostanuli na dar» aktuelnim generacijama ( jer to i nije za smejanje ), dolazimo do spoznaje da novi i bolji život neće nastupiti dok se ne otarasimo pušaka, bombi i diverzantskih akcija iz davnina i prihvatimo da heroj može da bude svako od nas i to bez molotovljevog koktela. Nisam završio. :khm, khm: Ustvari, jesam.

Postoje dva osnovna pokreta Steve Žigona koje je on verovatno pokupio negde po Rusiji il ko zna od nekog austrijskog grofa finoga gospodina u djetinjstvu svome gledajući iz prikrajka iza pletene one korpe za veš, od pruća.
Oba ova pokreta predstavljaju određeno nemirenje sa svetom, tihi sukob, oba pokreta odaljavaju lirskog subjekta od tog proždrljivog nesuptilnog ružnog sveta uz lagani zamah glavom pomalo nervozno trzanje i sklapanje očiju - odražavaju jedan blagosloveni umor - ah Svetlana... pa zar je to toliko bitno...

Prvi pokret je više ofanzivan, on se prosto izvodi jednim nestrpljivim ali nenametljivim i ipak pristojnim odmahivanjem rukom iz lakta pri čemu se šaka mrda i iz zgloba - lepota jednostavnosti ko Danilovićev šut. To je jedno suptilno ućutkivanje više celog sveta a manje samog sagovornika - ruka ide brzo na dole i brzo se vraća gore, njome se maše ispred svog lica kao da se raščićava vazduh zagađen od nametljivaca: u bukvalnom prevodu glasi: oh to su sve same gluposti ne želim da slušam a kamoli znam molim vas preče mi je još jednom izvaljati ukus ovih divnih shatoueta u kombinaciji sa natrulim kutnjakom dok ide jedan Šopenov nepravedno zanemaren preludij.

Drugi pokret je smireniji, kao mačka ušuškana koja je ipak na oprezu, ovaj pokret ujedinjuje predenje koje se preliva sa nekim ukotvljenim režanjem koje neće nikad ipak prerasti u lavež. Taj pokret obavlja se prelaskom dugih prstiju preko čela i slepoočnice i istovremeno je i glađenje tanke kože i blago češanje bora koje su ranice godina - to draškanje bola, jedno lizanje i neprestano nameštanje kose još jedanput i još jedanput i dosta je smiren sam za ovo prosijalo popodne sećanja kupanja u Dunavu s njom 1923. godine 23 kapljice na orošenoj dojci.
U prevodu: samo pričajte, samo vi sve lepo iznesite, slušam vas, smiren sam, strpljiv sam, tako sam odgojen ali u suštini i to su sve gluposti koje ću odmah čim izađem da zaboravim naravno pokazaću vam zbirku slika Pola Sezana i pozdraviću vašu porodicu, ali kad okrenem leđa zaboraviću sve ne želeći vam zlo - vi ste narosto pauk koj prelazi pokošenom livadom na kojoj sam jednom u sparno leto 1919 obgrlio Anastasiju Petrovnu. Ah bockanje pokošene trave i njen miris i mirs njen udahnuću još jednom... pa zatim dragovoljno propadanje u dremež i ljuljanje voza kroz stepu...

Gospodin Suvajdžić je došao.
Molim? Ko je gospodin Suvajdžić? Ah da, gospodin Suvajdžić. Ne, zaista ga ne poznajem. Neka uđe naravno, pa to je naš dragi gospodin Suvajdžić.

Izraz nastao u Vojvodini. (od mađarske reči falat-zalogaj) Brzo i neumereno i velikim zalogajima trpati hranu u usta. Ili nešto drugo...

Za one manje obrazovane, jedini Srbin u karavanu koji nastupa u Formuli i to ligu ispod F1. Bolji je od lika koji navija za Fulam ali jednostavno nema sreće da se preseli u elitu. Najsličniji po karakteristikama je tipu: neces jebati.

Pohodi naših, dragih nam navijača(čitaj huligana), u koje idu u duhu vere, svi sa svojim krstačama naravno, da bi branili svoju otadžbinu srBsku. Na okupljanjima kao što su gej parada i sl. oni izlaze na ulicu zarad odbrane svojih stavova i stavova naroda koji brane. Taj miran protest, takođe protiče mirno i skromno, bez nasilja - u duhu vere, sve kako je Bog rekao!

...ili ne? Tako nam oni to samo predstavljaju. Oni koriste svaku priliku da izađu na ulice, razbiju izloge i ukradu za sebe novi šuškavac i nove patike, baš njih zabole patka po pitanju pedera, nikad nisu ni razmišljali o tome. Neko je rekao "ubi pedera" i oni neće ni da čuju ni za šta drugo, a kamoli da sami razmisle o tome!

Ne podržavam gej paradu. Ali da li treba ubijati pedere? Ne treba, ali šesnaestogodišnjaci u šuškavicima i air-maxu očigledno nisu ni razmislili u tome, oni kao čopor slede ideje alfa mužjaka - samo da bi se dokazali i bili bolji i opasniji u očima ostalih iz čopora.

Kao što Abraxus reče u nekoj defki, stvaraju neprevaziđenu ironiju a da to i ne shvataju - izlaze da ruše Mek Donalds, jer je američki brend, u Nike Air-Maxu, američkom proizvodu. Tako samo dokazuju kako ne razmišljaju i samo slepo slede nekog nevidljivog vođu i nečije sulude ideje.

Dakle, zašto poređenje sa krstaškim ratovima? Zato što je poznato da je papina ideja da oslobodi Hristov grob od islamske vladavine bila samo varka za oči, jer je prava namera bila pljačkanje bogatih istočnih zemalja, i Hristovog groba koji je navodno bio sav u zlatu itd. da ne zalazim dalje u polemiku, nisam čak ni vernik, razumeli ste poruku, isto se dešava i ovih dana u Beogradu, isto postoji neki papa(n) koji se navodno zalaže za neke ideje i stavove, a u stvari samo gleda svoju korist i ispira mozgove mlađoj, naivnoj generaciji.

Sa druge strane, isti ti koji to rade su do skoro vikali Kosovo je Srbija i vikali su na sav glas kako će ići da brane Kosovo itd. a sada kada je stvarno sranje na Kosovu niko od njih se ne čuje? Zašto sad ne idu da brane Kosovo? Zato što je to bila samo varka za inače naivan narod. Zamaži im oči kako ideš da protestuješ protiv američkog zalaganja za nezavisno Kosovo i protiv gej parade, a onda izađi, uništi grad i obezbedi sebi nove patike, pa ko jebe pošten narod.

Iznenaditi i nadmudriti čuvara mreže metodom obrnute psihologije gađajući bolje pokrivenu stranu u trenutku kada nikom normalnom ne bi palo na pamet da to uradi.

Vecita dilema koju uzeti kada biraju tinejdzeri koji to znaju kao nes i turska kafa.