Turc. sudija.
Ostatak iz doba vladavine Turaka na ovim prostorima, pravi multipraktik. Osoba koja istovremeno i tuži i sudi. Garant efikasnog sudstva i brzog rešavanja predmeta.

Najčešće umeju da ispadnu i najgore namere u isto vreme. Obično znak da ste dotakli dno, ili makar izazvali blagu sumnju u vaš budući uspešan život od strane radoznalog prijatelja, roda rođenog ili komšinice koji, kao i svako drugi ko zna kako se zovete ima svako pravo da vam se meša u sve sfere života. Ipak vam je on komšija, srpski komšija, zna se šta to znači.

Često se dešava da roditelji svoju decu porede sa drugom decom i to najčešće u slučajevima kada misle da njihva deca nisu dovoljno uspešna.
Žene porede svoje muževe sa muževima svojih drugarica.
Sva ta poređenja navodno imaju cilj da osobu koja se poredi navedu ili motivišu da bude bolja poput one sa kojom se poredi. Kad osoba sa kojom se poredi napravi neku glupost roditelji, a i žene zaboravljaju na poređenje.

Ljudi pored kojih svakodnevno prolazimo.
Oni su samo deo naše svakodnevnice, deo rutine.
Većina na njih ni ne gleda kao na živa bića, već kao na otpadak društva, deo sumornog predela grada ili autobusa.

Da, film kao paket informacija i lek, jer oni ne znaju gde je Srbija. Glupi su k`o kurac. A oni malobrojni koji ipak znaju tu istinu vrednu poput Svetog Grala ne veruju da tamo ima struje i interneta. Oni su totalni idioti ... jer suštinski je važno znati gde je to mesto, kao što je važno pokloniti se činjenici da se tamo Moravac igra na trofaznu struju. Ej, trofaznu! Ko ovo ne zna osuđen je na večiti i nadrealni dalijevski odraz prazne lobanje i zgrčene facijalne muskulature u trenutku samospoznaje sopstvene praznine.

Za vremenske putnike na delu geografske slagalice čiji se oblik ameboidno menja svakih par deceneja ostaće večita i mučna misterija kako to ONI ne uspevaju da u taj svoj jedan neuron konačno uteraju te naše koordinate i napokon nas učine različitim od Mesopotamije a samim tim i beskrajno srećnim. Zadovoljstvu kraja ne bi bilo kada bi nam barem njih stotinak miliona sa razumevanjem udelilo taj čudesni, ali precizno usmereni, cajper na globusu ili geografskoj karti.

Izgleda da se to neće desiti na večitu žalost stanovnika balkanske sante leda. Nikada se nije ni moglo desiti jer isprva ni oni sami nisu znali gde se tačno nalaze u trenutku kada su pokvasili prljave gaće vodom s`one strane Atlantika. Od tada, vreme je postalo skuplje od novca a avanturisanju nije bilo kraja. Bazalo se i tumaralo. Nasumično i sporadično metastaziralo. Krajnje čudnim talentom za kolateralne aktivnosti istrebljivao se narod pod opštim, i što je najtužnije potpuno pogrešnim, imenom. Snagom i upornošću termita prešlo se na glodanje svega što stoji na, ili spava u, Zemlji. Sve je moralo biti pretvoreno u zelenu novčanicu, čelik i beton. A tada, upalili su svetlo koje je obasjalo Svet. Prvi koji su se užasnuli svog odraza na tom svetlu su naravno bile baš te autohtone lučonoše, ali to ih nije obeshrabrilo niti zbunilo. Ne da su nastavili dalje, već su i pojačali tempo. I dok su oni pojačavali tempo bez imalo bola u kurcu za pitanje tajanstvene lokacije Serbosopotamije ...

... balkanski jahači ameboidnih državica takođe nisu osećali bol u kurcu za otvorene kaverne Doka Holideja, bostonsku čajanku, građansko-bratoubilački rat, raspevana crno-bela polja pamuka ili nešto poput pitanja da li Bik stoji, sedi ili je počeo da visi. Teško da je išta od toga čak i zavirilo ispod šajkače. Naravno, ovo ne znači da je ispod šajkače bilo baš sve ravno. Pitanja kao što su: može li Sultan da jebe, ima li šta da jebe, kada će da jebe, i ono najvažnije KOGA će bre da jebe su bila od životne važnosti i prioriteta. Pa kome je onda moglo da bude važno pitanje tamo nekih ajduka koji i posle Mitrovdana ugrožavaju Poni Ekspres i time krše pravila sezonskog pljačkanja.

Izgleda da se iskreno i opravdano nisu poznavali. Svako sa svojim brigama i u svom vilajetu.

Kao i uvek, kroz vreme se putovalo dalje. I to spontano.

Nisu saznali gde je Mesoposerbija, ali su nastavili da cepaju svemirska prostranstva, prevrću zemljinu utrobu, slažu gene u genome kao lego kocke, troše svetske zalihe zelene boje, izmišljaju novo božanstvo, veru, naciju i dekadenciju. Konačno, snimili su audio-video zapise svojih, ponekad jadno teških a ponekad komično lagodnih, života. Spakovalli su te zapise u prigodne kapsule i ponudili ih kao lek. Konzumiralo se na veliko bez razmišljanja o posledicama. Zapis se naime raspakivao u mozgovima konzumenata i pre ili kasnije sukobljavao sa dinosaurskim stereotipima. Neosporno, obostrana greška.

Konzumentima nije baš jasno zbog čega su uzimali kapsule i sada se trude se da ih izbace iz sebe ili da nekako prebrišu zapise. Bezuspešno. Postale su deo koda. Proizvođačima kapsula takođe nije stalo da pomognu konzumentima jer ni oni nisu sigurni gde su ih sve distribuirali i ko ih je sve progutao. Jednostavno, teško pamte oblike ameboidnih teritorija, a na kraju i zabole ih kurac da se lome oko toga.

Keva svih nauka. Kakva matematika, kakva istorija, filozofija je majka, otac, strina, ujak, brat, sestra apsolutno svih nauka...

Specifičan vid nagazne mine, koji se ne koristi u vojne svrhe, svako ume da je napravi i može biti ljudskog ili životinjskog porekla.

U većini slučajeva ne cilja se da baš posebno zacrtana osoba na'ebe od njenog efekta, nego uglavnom stradaju nedužni, osim u jako retkim slučajevima, ali tada je potrebno dobro isplanirati napad, jer nije baš lako navesti određenu osobu da ugazi u nju.

Efekti ove mine su psiho-fizički, s tim da je fizički ipak primarni, a sastoji se iz izuzetnog smrada kombinovanog sa psihičkim efektima, to jest prvobitnim šokom kada stopalo ugazi u gnjecavi sastav mine, pa zatim besom koji se javlja prema nepoznatom mineru, dok je krajnji efekat užasan smor dok se razmazana materija čisti sa đona patike.

Da, verovatno ste pogodili, u pitanju je govno.

1) Nedefinisano psiho-fizičko stanje u kojem se može naći jedan homo-sapiens.
2) Kvalitativan opis rendom odrađenog posla najšireg spektra.

Uglavnom, floskula koja se možda najbolje dâ prevesti sa "Nije loše, al' bi moglo i gore". Uz Božiju intervenciju, razume se...

Neodređenih godina: od 20 do 95, već prema vremenu i času toga dana, čudnog oblačja na sebi, šalova u boji Brojgelovog lova zimi: dakle, crno, smeđe i bež u kremastim slivanjima, boja kose isto tako od pepeljasto rđaste do zagasito riđe ili u tonovima lana i žitnih polja potamnelih zlata. Ima minđuše i tako neki nakit dostojanstven, primirena na neko vreme u luci ovog siromašnog grada lancima starine na sebi i aplikacijama koje imaju, naravno, neko svoje značenje: vidiš, moj dragi kočijašu i stolni peharniku, ta drvena narukvica, to je od kruške iz vrta Momčila Nastasijevića, ona je triput gorena i triput na vrhu Rtnja vetrena, a to tu, taj broš, medaljon i poklopac od jogurta, to ti je od kompoziotra Triše Kaclerovića, naše starine beležnika i larpurlartora, kompozitora čuvenog Preludija za Nićifora Foku treći stav, peta brzina; time je on naime ujutru palio cigaretu upravljajući to sočivo prema suncu, modrom i narandžastom, svešteniku ždralu, ukotvljenom i blagomirujućem.

Ušo si u antikvarnicu i teo da pazariš neku polovnu knjigu ali odustani jer nećeš uspeti, ona će ti uzeti to ispred nosa, jer zna kučka šta vredi pali se na Bruna Šulca, Remizova i Marsela Prusta: tebi ostaje Istorija srpsko-albanskih odnosa prema zapisima iz bugarske skupštine od 1923-1933, cena 17 dinara, sa popustom, oslobođeno od pdva.

Ako očekujete neku smešnu parodiju na gore navedenu ličnost, ovde je pravo vreme da odustanete od daljeg čitanja, jer sledi studiozna kritika upućena na račun gorepomenutog govnara, koji oslikava sve ono protiv čega se kao pojedinac borim: globalizaciju, propagandu, iluzornost, rasipnost i eksploataciju.
Odakle da krenem... najbolje od sredine.
Ne... ipak od počeka, da... u početku stvorih nebo i zemlju... ne, ne, to je neka druga priča, pardon.
Priča počinje sa vrlo lepim običajem poznatim kao ''Oci'' i ''Materice'', dva, za decu, vrlo posebna dana, koja padaju negde oko Nove godine, Božića, i koji se grubo rečeno sastoje u davanju poklona deci, uz određene ritualne radnje...
Dakle nikakav Božić Bata, nikakav Deda Mraz...
A odkud oni tu?
Na to pitanje, daće nam odgovor Sveti Nikola, hrišćanski vladika, koji je po predanju, svu svoju imovinu, razdelio sirotinji.
U čast tog njegovog gesta, hrišćanska crkva je ohrabrivala sveže hristijanizovane pagane, da svoje običaje darivanja (poput naših oca i materica), vežu za ovog svetitelja, čiji praznik pak pada, tu negde oko Božića.
I to je bilo lepo i krasno, ali tamo kod njih. U Srbiji, tada uveliko pod Osmanlijama, nije se baš puno pridavalo značaja tome, i narod je nastavio sa tradicijom oca i materica, koja se ponegde očuvala i do danas.
Šta se dalje dešava? Rasipni i zaludni Jevropljani i Ameriganci, zaboravljajući svoja hrišćanska učenja, i sazdavajući nove komercijalne mitove, lagano transformišu Svetog Nikolu (sa sve njegovom crvenom kardinalskom odeždom) u Santa Clausa (Mikulás, Sinterklaas), da bi današnji svetski poznat oblik stekao kao zaštitno lice kompanije Koka-kole.
Znači Božić Bata je isto što i američki Santa?
Ne... pogrešno.
Zapravo i nije toliko pogrešno. U vreme nastanka Božić Bate, mi smo već bili svoja država, i počinjali smo da pratimo svetske trendove.
jedan od njih bilo je i stvaranje fikcionalnog lika, koji će donositi radost u domove zavejane snegom.
Božić Bata je pogrešna interpretacija od ''Božić bata'' (bata, od batati - trupati, zvučno koračati), gde se Božić (mali Bog, bogić), personifikuje, i na pragu stresa sneg sa nogu (bata), spremajući se da uđe u kuću, sa namerom da je pozlati, i podari čeljadima bogznašta.
Božić Bata se zamišljao kao mlado momče, u gunju, sa šubarom, i platnenim džakom o ramenu...
Bio je aktuelan do drugog rata, nakon koga ga zamenjuje Deda Mraz.
E sad... ko je u stvari Deda Mraz.
Pravi Deda Mraz, bio je slovensko božanstvo zime i mraza, često zloćudan i nemilosrdan (tepali su mu deda, da ga umilostive), a priča se i da je voleo da zamrzava ljude koje bi u putu (sa neke žurke) stigao mrak. Znao je, naravno, itekako i da nagradi poštenje i dobrotu, a bio je i milostiv prema maloj deci, možda jer je i sam imao unuku Snežinku (Снегоручку).
Verovanje u Deda Mraza, pagansko božanstvo, zadržalo se kod Slovena u manje-više hristijanizovanom obliku do pred drugi rat nevezano za Božić ili Novu godinu,, kada je, po uzoru na zapad, komercijalizovan.
Nakon rata, sa širenjem komunističke ideje o štetnosti religijskih verovanja po narodne mase, Božić Bata i Sveti Nikola su postali nepoželjni, pa ih je zamenio sovjetizirani lik starog slovenskog božanstva Deda Mraza.
Nakon svađe sa SSSRom, u SFRJ, ideja Deda Mraza je zadržana, ali je pod uticajem zapada, slika Sovjetskog Deda Mraza, poprimila izgled Koka-kolinog Santa Clousa, a zadržala Deda Mrazovo ime.
Devedesetih godina, nakon buđenja nacionalizma i ponovnog otkrivanja Boga, jugoslovenski narodi se vraćaju starim običajima, pa oživljavaju likove Božić Bate (Djede Božićnjaka, kod braće Hrvata), ali zadržavajući, tada već svetski poznat lik debeloguzog bradatog mutanta.

Dokaz da nije vazno koliko covek dugo zivi, nego koliko ucini.
Covek cije metafore lete po kosmosu u buducnosti i vrebaju da se za nekoga zakace.

Rodio se mali Atila u kuću Rašovića, inače najjačeg prezimena u Kuče. To kad nosiš, Rašović prezime, ka' da si obavezan da budeš neka mudanta od čovjeka. No, Atila kao mali ispoljavaše talenat za neku tobože umjetnost, klesa je krše pa ih onda umaka obično u krv od divljači te mu otac i braća ulove i crta po selu na kuće seljana (prvi grafiti u istoriji Crne Gore).

No to se ne sviđaše svakome jer ako si Rašović moraš bit lovac i ako 3 vuka ne doneseš na trpezu mrš spavaj napolje. Rašovići nijesu mogli tolerisati da im njihova mlada nada crta i svakakve nekakve stvari radi koje se kose sa njihovim zakonima a Atila se baš bijaše usavršio u crtanju te je ima svoj pribor od 4 vrste krša i 3 boje (krv crvena, baljega kafena i guma koju zapali crna). I da bi mu sve to bilo pri ruci da kad mu pane neka ideja na pamet, uzeo je bio od majke haljinu sa masu džepova i sav srećan svaki dan dođe iz škole presvuče se u svoje radno "odijelo" i trči po selu.

Jednog dana naleti na neke bikonje iz škole. Čim se stvori pred njima oni počeše da ga gore pričom tipa "ahahaa haahah majku ti u pičku jebemo" pa onda "ti nisi Rašović no sigurno Drekalović pikice mala". Ignorisa' ih je on vazda no omače se nekome liku pa mu reče "Viđi te derpe si original bruko" i tu se u glavi Atili malom pali sijalica tj čitav luster mu se pali i on vadi krše svoje klete i tu na mjestu radi masakriranje likova a takav bijes u pokretima, takvo zlo u očima Rašovići iz Kuča ne viđoše niko više mu ne smijaše pomenut kako ne valja švarat po kuća. I prođe tu par godina naime, sve normalno, Atila svaki dan švrlja, seljani u noć kreč pa ofarbaju a sjutri dan on opet i tako u krug no jednog dana kako je crta 4-S na vrata od komšije prilazi mu neki ciganin sa pričom "alo momak, alo momak vidim divno krečiš oli da ti dam sad nešto da iz najjače počneš šibat crteže?" Atila nevin ka što jeste pristade te mu ovaj cigo dade neki prah moga bi se zaklet da je brašno upita Atila "Krealju reči mi odma što je ovo ete prikačih za onu lozu gore kakvo je ovo brašno ili šećer što je ovo?" Ganci vidno uplašen ciknu "Predragi sine to sam ja donio iz svetog New Now grada, neki fini momci studenti mislim filozofskog dadoše mi vele evo ti malo daj nekom mladom talentu da se našiba da postane nešto od njega u tu učmalu Crnu Goru aj aj bez mene probaj pa mi reči ada evo prva ruka na kuću evo lizni!"

Atila zaveden liznu malo.

šou

komedija

drama

horor

sve u jedno

Uzima Atila svoje krše zabija ih ciganinu u oči onda mu kida glavu i crta sa njim po kući
remek dela današnjih dana no brzo ga prestade da radi ta bijela smjesa a on šćijaše još prekumi babu da mu da koji dinar da ojde do Podgorice da nađe nečega da se šibne da proživi opet događaj od momenta kad mu baba ne šćede dat on joj tu kida glavu i iz njedara uzima pare.

Siđe on u Podgoricu zaslijepi ga svetlo velegrada klabing klabing zezanje do bola svaku noć uživancija penetriranje kučki no ne mogaše nać niđe malo bijelog da se našiba i jedno jutro kako se vrća iz obližnjeg kluba sasu mu 3 metka u čelo nepoznata osoba.

To bi bilo to.

Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.

Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!

Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!

I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!

Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!

Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.

Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.

Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!

Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!

Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.

I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.

Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.

Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!

Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...

Majndfak plejs blistavog uma.

Mesto gde i glup čovek može da porazgovara sa akademikom, gde folk pevač Š kategorije puni Marakanu peti dan zaredom, mesto gde i Nik Vujičić može da pravi zvezdu na plaži... mesto gde je i otrov lek... pojzeeeeeeeeeeeeen!

Jeftini kanditorski proizvodi čiji rok upotrebe prevazilazi rok trajanja (ponekad i do 2 godine u zavisnosti od vrste i proizvođača). Ono što je zanimljivo u vezi ovih proizvoda jeste da se oni u većini slučajeva ne konzumiraju već, neutvrđenim ritualima primopredaje, kruže između porodica i osoba od interesa na razičitim svečanostima tipa slave i rođendana kao znak pažnje. Međutim glavni razlog je niska hranljiva vrednost, u nekim slučajevima nejestivost i generalno odvratan ukus. U slučaju da neka neupućena osoba ipak otvori gore pomenuti proizvod , isti će ostati u zdelici sledećih 3 meseca, "da se gosti posluže".

Sve ce vam, pa i one najgore stvari u zivotu, jednom biti od koristi. Zato treba da budete svima zahvalni, cak i onima koje ocima ne mozete da vidite.

Kao i svaka umetnost, i ova takođe zahteva oko za nijanse širokog sprektra naizgled identičnih životnih boja. Potreban je prstohvat mudrosti kako bi se podvig započeo i uspešno priveo kraju, a rezultat bio na nivou očekivanog. Hiljade godina vežbanja i prenošenja znanja sa kolena na koleno izdvajaju one koji umeju od onih koji mrljave. Pokušavaju i ti drugi, nije da ne pokušavaju, ali im nekako ne ide. Vešte ruke majstora odlično razlikuju metod desna ruka, levi džep, što im daje veliku prednost pri baratanju ovom granom mehanike. Onaj ko to ne ume, zauvek ostaje samo seme neke prelepe biljke, zasađene negde u pustinjama Sjenice i Tutina, koje iako se redovno zaliva, nikada neće nići, što zbog sudbine, što zbog sopstvene uzane svesti nesposobne da napreduje ka laguni uspeha.

Bješe to negdje trideset druga ili trideset treća godina od mog rođenja, sad ne mogu da se sjetim tačno, samo znam da je bilo ljeto. Mada jebeš mu mater, kod nas je cijele godine toplo, tako da i ne znaš kad je ljeto, a kad je zima.
Uglavnom, toga dana kao i svakog drugog do tad, sjedio sam sa ekipom ispred Jozine radionice i pili neko loše pivo i pričali o lokalnoj fuksi Mariji. Inače Jozo je bio moj ćale, mada ni ja ni on nismo vjerovali da je baš tako, ali me je prizno i izdržavao sve te godine, a po tom pitanju keva se branila ćutanjem. Jozo inače nije bio loš čovjek, i prema meni je bio dobar, jedino je stalno prigovarao kako sa trideset i više godina sprcanih u guzici nisam ništa posigo u životu.

-Jebo ti Bog mater, tačno se vidi da nisi moj! Dok ja ovde žuljam ruke i rmbačim po cijeli dan u radnji, ti i ti tvoji džabalebaroši samo dangubite i ločete to pivo. Svi sprcali preko trideset godina u guzice, a niko nema ni kučeta ni mačeta.
-Ćale ajd iskuliraj malo, vidiš da smo u toku vrlo bitnog razgovora.
-Sigurno niste pričali o nečem pametnom. Nego, de ti meni reci šta ti misliš sa svojim životom? Ja te više na grbači ne planiram nositi, ukoliko ne pronađeš neki poso, kući ne dolazi.
-De ćale, koji ti je sad...
-Ja sam ti reko kako je, a ti sad vidi. I goni mi se odatle, i ti i ovi tvoji, samo mi mušterije tjerate, ajmo sikter...

Uvidjevši da se ćale ne zeza i da moja egsistencija i zajebavanje se bliži kraju, odlčio sam da se bacim na razmišljanje. Otišo sam do zadruge uzeo dvolitru, i produžio do klupe u obližnjem parku, te se dao u razmišljnje čime da se bavim dalje u životu. Jebeš mu mater, znao sam da nisam za fizičkog rmbanja. Realno, u životu nisam ništa teže od kašike digo, tako da takav vid posla nisam ni uzimao u obzir. Kontam, moram i ja u nečem biti dobar, ...al u čemu? Pade mi na pamet, da onda kad smo duvali kod Petra na gajbi, brbljo sam i pričo kojekakve priče čitav dan, znači znam mudrovati i lelemudati, možda bi mogo biti kakav političar ili pi ar ili nešto od tih fensi zanimanja, mada za to treba privatni fakultet...jebeš mu mater...i sve tako razmišljam, po glavi mi se motaju ćaletove riječi, jebo ti Bog mater,...jebo ti Bog mater,... i onda mi je sinulo. Zovnem Marka da stižem kod njega i da okupi ekipu jer imam pakleni plan.

-Slušajte ovo, smislio sam kako ćemo se obogatiti i postati poznati. Slušajte, ovako, jeste li vidili kako po hramovima, na ikonama i statuama ima hrpa love što vjernici ostavljaju?
-Šta, oćeš da hapamo pare sa ikona, jeben ti plan nema šta?
-Ne idiote, nego kontam da osnujemo svoju sektu, pardon religiju tako se moderno kaže.
-Još gori plan nego ovo s hapanjem sa ikona?
-E Tomo, nije ni čudo što te zovu Nevjerni, kad ni u šta što se kaže ti nemaš povjerenja.
-Ne seri, Nevjerni Toma me zovu jer stalno varam ovu moju malu iako smo u vezi već četiri godine.
-Ma zajebi to, slušate sve sam smislio, ovako, ja pošto znam puno brbljati i palamuditi, ja ću biti novi prorok, odnosno Božiji sin, ionako svi znaju da nisam Jozin. Tako da ćemo reći da je moja meter Marija bezgrešno začela. Ja ću izvoditi neke trikove što znam, pogađati karte, onaj trik s vodom i vinom što me je šanker Isak naučio, i još što šta i rećemo da su čuda, kenjaćemo o nekoj kosmičkoj pravdi, pričaćemo kako su siromašni upravu, jer je to najbrojnija populacija, i tako. A vi će te bit moji učenici kao, tako da i vi možete palamuditi, ionako ste svi ribolovci, a ribolovačke priče su još nadrealnije od lovačkih.

Od tada je prošlo dosta vremena, dosta toga se izdešavalo, ali uspio sam u svojoj namjeri. Moja religija sakupila je veliki broj pristalica, ljudi su me pratili svuda, držao sam motivacione govore ko jebeni Nik Vuičić, izvodio trikove pred ljudima, a oni bili zapanjeni, i tako dalje, sa tim je došla popularnost, vip mjesta u klubovima, ljudi traže moj autrogram, čak sam i lokalnu fuksu Mariju poveo sa sobom, pa pričam kako je prosvećena jer se pokajala za svoje grijehe, a ustvari je otresam od kurca gdje god stignem, i tako. Postao sam poznat preko cijele zemlje, evo baš mi je preključe stiglo pismo sa pozivnicom da nastupam u Jerusalimu. Pa eto sutra, treći dan po pismu se spremam da krenem tamo, kažu da će Pontije Pilat lično doći da me sluša. Hmm kad bi njega ubjedio, bio bi odličan sponzor za moju kampanju. U petak kad održim govor na Golgoti, i ako dobro odradim ovaj trik ko Hudini mislim da ću steći globalnu popularnost. Juda kaže da mi je spremio iznenađenje. Jedva čekam.

Evo opet Bata Sale sa svojim ozbiljnim defkama, ima da mu lupim minus jer sam ja ovde doš'o da čitam vicovi, a ne nešto pametno. E briga me. Elem, ovo što sledi nije neki moj stav već zvanični stav istorije.

Džihad znači Sveti Rat u islamu i da, pominje se u Kor'anu i ne, izvorno nije ono što radi Bin Laden. Mnogi neupućeni misle da Kor'an poziva na rat protiv svega što nije islamsko. To nije tačno. Džihad je, izvorno po Kor'anu, rat sa samim sobom (pandan hrišćanskoj borbi protiv đavoljih iskušenja). Ovaj današnji, oružani rat je nastao kao odgovor na krstaške ratove koje su vodili hrišćani (tj. Rimokatolička Crkva) protiv muslimana u Svetoj Zemlji. (Da, da, mi hrišćani smo prvi počeli i to ratom koji je nazvan Svetim Ratom, a kog, kao takvog, nema u Bibliji kao što ni džihada, kao takvog, nema u Kor'anu). Danas, kao i u samom početku koristi se isključivo od određenih individua ili grupa koje zloupotrebljavaju veru u Boga kod običnih ljudi zarad sticanja ekonomske, političke i vojne moći (kao uostalom i krstaški ratovi). Da biste stekli bolju sliku o čemu se zapravo radi i kako je džihad nastao sledi malo istorije. (sa' će minus :D)

Spomenik palim železnicama Srbije.Iz praktičnih razloga se odustalo od podizanja klasičnog spomenika,jer bi to zahtevalo mnogo vremena,novca,dizajnerskog truda i teško bi se obezbedio u svakom gradu po jedan spomenik,kao što je sada sa napuštenim vagonima slučaj.Tj. oni predstavljaju jedinstveno monumentalno obeležje,gde se spomenik ne podiže već ostavlja.Tako je otklonjena svaka neizvesnost,jer se golim oko odmah vidi zašto je i kome namenjen spomenik,što nije uvek slučaj sa spomenicima.

Kad bi znali da pričaju,ovi vagoni bi nam sigurno ispričali mnoge zanimljive priče iz davnih vremena..