Poezija
Rekli o sajtu
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.
Good weather
is like
good women--
it doesn't always happen
and when it does
it doesn't
always last.
man is
more stable:
if he's bad
there's more chance
he'll stay that way,
or if he's good
he might hang
on,
but a woman
is changed
by
children
age
diet
conversation
sex
the moon
the absence or
presence of sun
or good times.
a woman must be nursed
into subsistence
by love
here a man can become
stronger
by being hated.
Jesenjin, Šantić... setiću se posle.
Vilijem Blejk, F.G.Lorka, Majakovski, Leonard Koen, Dis.
Od pesama, Čovek peva posle rata.
Ставите и неку песму. Не могу да изменим уводни пост.
Грегори Корсо
Јесење јутро у Шококу-ји
Синоћ сам посматрао Плејаде
Дах се видео на месечини
Горка успомена попут испљувка
Зачепила ми је грло.
Размотао сам врећу за спавање
Преко асура на веранди
Под густим јесењим звездама.
У сну си се појавила
(Три пута за девет година)
Бесна, хладна, и с оптужбама:
Пробудио сам се посрамљен и љут:
Бесмислени ратови срца.
Скоро ће јутро. Венера и Јупитер.
Први пут их
Видим тако близу.
Аве Сербие
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
Do not go gentle into that good night
Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.
Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.
Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.
Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieve it on its way,
Do not go gentle into that good night.
Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.
And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.
Dylan Thomas
your life is your life
don’t let it be clubbed into dank submission.
be on the watch.
there are ways out.
there is a light somewhere.
it may not be much light but
it beats the darkness.
be on the watch.
the gods will offer you chances.
know them.
take them.
you can’t beat death but
you can beat death in life, sometimes.
and the more often you learn to do it,
the more light there will be.
your life is your life.
know it while you have it.
you are marvelous
the gods wait to delight
in you.
Charles Bukowski
Piše l' ko od vas poeziju ?
Onanišem
Radomir Belaćević
Onanišem svakog dana,
Ljubav moja neprestana.
Sve to činim iz nagona,
i ljubavnog progona.
Tad zamišljam raznovrsne žene,
da će jednom doći i kod mene.
Da zamene svakodnevnu praksu
i da vodim ljubav strasnu.
Onanišem od malena,
jer nisam imao žena.
Nisam smeo da im priđem bliže,
pored toga što se đoka diže.
Hvataću ih jednog dana,
Jebati dok ne svane zora rana.
Ako žena nema više,
Mora opet da se onaniše
NARODNA
Dok je ljubim
ona kuka
jer sam jeo
beli luka.
Ја пишем, али не објављујем. Моја поезија је превише... старомодна, знаш оно, метрика, ритам, рима, правилни стихови. У мом стилу је више Дучића него Попе или Настасијевића или Васиљева. А и не верујем да је добра.
Елем, ево ја бих поделио једну Дучићеву, јер једноставно је човек знао како се завршава песма:
Врбас
Носи , реко српска , крв наших синова ,
јер крваве реке свуд су наше међе :
мачеви убица сви су истог кова -
сад носи унуке куд носаше пређе .
Прими крв нејачи у светле ти пене ,
сто пута је за те и пре умирала:
да је не полочу погане хијене
да не метну у њу отрова и кала .
Наше су победе и заставе наше
твој велики завет гордости и беса -
једине у теби што се огледаше ,
и једине овде дигле у небеса .
Беше тада славна а сад си и света ,
певај сва крвава кроз њиве и луге .
Наша звезда славе сад и даље цвета :
пре свачији сужњи нег' ичије слуге .
Носи мора крви да их не покраду ,
носи реко српска , крв невиних жртви :
радосне победе хероји нам даду ,
али страшну правду извојују мртви .
И једну Хајнеову
Крај танан шадрвана
Крај танана шадрвана
гдје жубори вода жива
шетала се сваког дана
султанова ћерка мила.
Сваког дана једно ропче
стајало крај шадрвана.
Како вријеме пролазило
ропче бљеђе, бљеђе било.
Једног дана питала га
султанова ћерка мила:
„Казуј, робе, одакле си,
из племена којега си?“
„Ја се зовем Ел Мухамед
из племена старих Азра,
што за љубав живот губе
и умиру када љубе.“
Иначе је Штулићев бенд Азра добио име по овој другој песми, јер је у оригиналу наслов Der Asra.
I ja tako nešto pišem, 'nak', za svoju dušu, drugima se sviđa
У сред Ниша шанк до шанка,
мајка тражи сина Бранка.
Нашла га је испод стола,
пијанога као вола.
Сине Бранко, муко моја,
худа ли је судба твоја?
Автор је господин са автара.
Šarl Bodler "Strvina"
Sećaš li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?
Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.
Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.
Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.
Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.
To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.
Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.
Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.
Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.
A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!
Kraljice draži, ti ćeš, kad dođe čas i za te
da s pomašću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tušto cveće.
Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!
Ja volim agresivnu poeziju, nastalu kao rezultat frustracije, iako sama skoro nkad ne pišem takvu. Evo par mojih omiljenih odlomaka iz "Oblaka u pantalonama" Vladimira Majakovskog, jer je poema podugačka, a da ne turam celu:
Oblak u pantalonama
(odlomci)
Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.
---------------------------------------
Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica,
i, ko poslovica otrcane žene.
---------------------------------------
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje -
od gvožđa hladnog -
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da skrije.
---------------------------------------
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Svaka reč,
čak i šala štura
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće!
---------------------------------------
Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
dođe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako -
izvolite!
A ustvari -
u grudima mu se mrvi i ključa
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u žabokrečini srca.
---------------------------------------
Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!
Ja znam -
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!
Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kažem: više vredi
života najmanja komadeška
od sveg što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današljih dana Zaratrustra!
Mi!
s mamurnošaršavnim licima,
s usnama obešenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane -
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!
---------------------------------------
No i vi -
ljudi
što ste me uvredili -
od svega ste mi draži i bliži.
Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liže?
---------------------------------------
Ja kroz ceo život vučem
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica -
"Devojke Majakovskog" -
u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Vladimir Majakovski
I naravno, najbolja pesma Šarla Bodlera (jer Albatros je tu mejnstrim):
HeotontimorumenosUdariću te bez ljutine
i bez zle mržnje, kao mesar,
kao Mojsije stenu negdar!
I tvom ću oku iz dubine,
da vode svojoj dam Sahari,
prosut sve vale mračnog jada.
Moja će želja puna nada
vrh slanih suza da krstari
kao brod na pučini punoj,
a sred mog srca da ga leče
tvoji će dragi grcaji da ječe
kao doboš što zove u boj!
Nisam li pogrešno sazvučje
usred božanske simfonije,
zbog nezasitne Ironije
koja me razdire i vuče?
U mom je glasu, ta kreštava!
Sva mi je krv, to piće mutno!
Ja sam ogledalo zloslutno
gde rospija se udešava!
Ja sam ožiljak i korbač!
Ja sam šamar i lice golo!
Ja sam i krakovi i kolo,
i žrtva nevina i koljač!
Ja sam svog srca čudovište,
- Jedan od onih otuđenih
na večiti smeh osuđenih,
al' koji se ne smeju više!
Šarl BodlerHeotontimorumenos je naziv jedne grčke komedije, a u prevodu znači "onaj koji sam sebe kažnjava"
http://andrijastanulovic.blogspot.com/
Dobrica Eric je dobar covek
LJUBAV RATARA I NJEGOVE ŽENE
U NOCI POSLE ORANJA
Tek kad san sklopi dečje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u čardaku i na zemlji i na nebu.
Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.
Mlada noć pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeči
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu raščereči.
Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vična biču i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.
Kad se oran orač potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.
Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj ćeliji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.
A Ratarica, mlečna mlekarica
slatkomučenica s andjeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.
Pucketaju kosti, pucketaju grede
i sručuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.
Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sirćetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim berićetom.
Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrče s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.
Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u večernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.
Sergej Jesenjin - Kurva
Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.
Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene
Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina
Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute. . .