Сконтали се лик и риба, типа, ликуши врућа гуска, ортаку арно певац. Ма, шта певац, мочуга, бре! Нису дуго ривали индо, грање није могло са се ђена нигде, лерди из кблоа пао у мурију, све што су могли да груну била је једна пљага, а како су били на Калишу, због дурова су морали да је исцимају по војнички. Изделише тад прву пљугу, а једно о другом ништа нису контали. Цава је била Плазма девојка, а ортак обичан нолајфер. Цимају они тако пљагу, јер нису имали шкет за џиџу, а лерди одавно не дају на лер, само кажу : "Ај, паљба, не расмајте нас". И тако уз партизанску пљугу крене опуштена спика између двоје младих.

Прибор за полагање испита, које функционише по следећем принципу: минијатурна бубица је у унутрашњости твог уха, преко ње си повезан са другом особом која је удаљена пар просторија или пар улица од тебе, и која ти, преко свог уређаја, шапће. Проблем бубице је што ћеш успети да положиш тај испит захваљујући њојзи, али нећеш знати ништа из те области, као ни сам шаптач у већини случајева.

Нешто као Рубикова коцка, само што у овој загонетци учествују жене различитих боја. Решење следи.

Зашто се ложимо на лезбејке:
1. Зато што су то за нас визуелно ДВА поршеа или ферарија. Знамо да не можемо да возимо оба истовремено (једним дупетом на два седишта), али свеједно волимо да их видимо заједно.
2. Зато што балавимо за једном добром вагином, а где су две на гомили лучење пљувачке, секрета и хормона је дупло веће.
3. Зато што смо ми велики ултра-мачо јебачи и није нам довољна једна да је истрсимо, изгњечимо и испрскамо, већ нам треба и други примерак, а све ради потврде наше мушкости.
4. Зато што алфа мужјак типа Чак Норис може све, па и да преобрати две лезбаче у похотне гутачице мушкараца.
5. Зато што немамо појма о лезбејкама.

Зашто је ГЛУПО што се ложимо на лезбејке:
1. Зато што су, реално, увек и по правилу то један проше (Поршија де Роси) и један фића (Елен Џенерис) - за првог немаш паре, а за другог немаш желудац. http://www.svevesti.com/images/sr/98851.jpg
2. Зато што две ТАКВЕ вагине балаве само једна на другу. Ти му ту дођеш неки курац, али сувишан као гробар на свадби. Нећеш јебати.
3. Зато што лезике не подносе мушкарце, јер су управо зато такве сексуалне дезоријентације. Када би им и показао свог Милојка, исмејале би га к`о Барса Реал Мадрид са 5:0.
4. Зато што je преобратити лезбејку у стрејтерку исто што и фићу преобратити у порше.
5. Зато што лезбејке НЕ ЖЕЛЕ да имају појма о било чему осим о другим лезбејкама.

Да ли вас је одговор задовољио? Наравно да није. И даље ћемо мислити о лезбејкама, јер је једини исправан одговор на лезбејско питање - да ћемо их увек питати да нам дају.

Објашњавање Стива Неша на примитивном српском колико добро игра баскет.

Девојка која се раздевичи тек кад одлучи да затрудни.

Питање упућено особи која претходно није извршила неку радњу.

Сленг који се користи у воденим спортовима (ватерполо, пливање...). Гуслање је пливање до изнемоглости. Цео тренинг. Само цепаш... Имаш одређено колико треба да испливаш али је то много да би ти бројао и знаш да ће се завршити када и тренинг.

Сама помисао на гуслање демотивише, поготову оне који тренирају ватерполо јер нећеш играти него ћеш само пливати док ти рамена не отпадну и срце не искочи.

У вртлогу недаћа, када су катаклизме иза твојих већ дубоко напаћених леђа, када ништа не иде по чистом колосеку, већ си у колима, која се као пуж вуцарају у помоћној траци, осећаш дозу енормне језе и тмине, која те прожима, дубоко у срж твојег осакаћеног мозга. Осећаш да се враћаш у недођију звану реалност и добијаш шамар, који те буди и уздиже у паклени свет суровости, који те прогања сваки пут, када престаје дејство онога што си осећао пре него што си попио тај шамар.

Попити шамар реалности, укратко значи, пробудити се, сконтати да нема меса и да је све ништа. Сконтати да ниси за џабе пао тикет у '91., да није за џабе "на тебе бачена влашка магија". Сконтати да ти се то јебено све дешава, зато што живиш у круцијалној илузији да ће бити боље, а она те распара и једе, све дубље и дубље.

Уколико се не пробудиш на време и не скапираш да није све како ти желиш, да ћеш да дрвиш мајмуна од живота, све док сам не будеш подигао, до јуче брисано од стране других, дупе и сам преузео одговорност на себе, нећеш добро проћи. Нећеш се напити боговског нектара, нити сковати зилион прилика за срећу. Нема леба без мотике и Дракулића!

Баш као што је проналажење игле за кукичање за шиваћу машину "Багат" комада један у n^2 пластова сена захтеван и значајно отежан посао, тако је и проналазак нечега квалитетног "маде ин ПРЦ" код малих незваничних дистрибутера-азиланата пут посут трњем и шодером крупне гранулације. Вероватноћа да ће те овако нешто задесити једнака је вероватноћи да у (покојној) "Застави" купиш дуготрајни "југо" - минимална, али кад се деси, чини ти се да је сваки голуб на овом свету одлучио да те декорише целокупним садржајем свог сенгрупа.

Пријатељ који никада не испоштује оно што каже. Увек касни, а када се коначно појави главно оправдање му је "Е нећеш ми веровати шта ми се десило".. Њему се увек заглави лифт, баба му се трећи пут шлогира у ногу, избије му пожар у кухињи и остале бизарне лажи које само он може да смисли. Сви из друштва су навикли на његова срања и знају га од малена, па је то вероватно и разлог зашто га још трпе.

Ничег лакшег од сваљивања посла на другог. Нажалост, веома се често примењује, а права на жалбу нема.
А како ћеш и да се жалиш? Кадија те тужи- кадија ти суди.
Није ти довољна стенчуга коју носиш на срцу, па те упрте и по кичми. Купи космодиск, биће ти лакше.
Ћути и ради како ти се каже, или ћеш проћи још горе, или нећеш ни проћи, ногама. Него у колицима.
Или никако...

Две кључне станице развојног пута тинејџера кроз алкохол до секса.

Алкохол је познат као врсни афродизијак, док се конзумира у нормалним количинама, све преко тога доводи до општег мртвила и генералне курцне анемије.
Млади тинејџер, напаљен као играч Воркрафта коме је конфискована лутка на надувавање, срља кроз сексуалну галаксију одраслих, тако неискусан, зелен попут сопственог шлајма, обасипан женским шамарима и псовкама због неискусног ватања за дупе одма' на прву, све до неког судбоносног дана када спозна праве чари алкохолизма и онога што уз њега иде. Он ће лагано ЈЕБАТИ!

Човек чије име парадоксално никада није било спомињано на Вукајлији, иако је Вукајлија настала као речник сленга, а човек је најјачи баја за сленг на Балкану, а и шире.
Генерацијама англиста са Филилошког био је професор - не толико добар наставник, колико велики зналац, преводилац и лексикограф. Миран, тих, смотан и погубљен на предавањима, свима познат као велика мица, често задрема кад зада студентима да решавају нешто, да човек никад не помисли како испод мире сто ђавола вире. Човек је легенда и стручњак за све живе, мртве, постојеће и непостојеће ствари. У свом ''Речнику сленга'' нуди једно пар хиљада синонима за глагол ''јебати'', кхм ''обљубити'', са све преводима на енглески.

Ипак, примери најбоље говоре о његовој генијалности:

Кад те се одређена персона дочепа, угасио си га. Најеб'о си. Обр'о си бостан. Скупљаће те лопатом. Избрисаће те са лица Земље. Неће ни нокат од тебе остати. Ни јебени матични број. Нећеш бити уписан у књигу умрлих, јер ћеш бити избрисан из књиге рођених. Све је то продукт сплета околности при којима си се замјерио некој утицајној особи, или сину/ћерки исте.

Период у животу када си пушач курца сваког проблема који ти стане бембаром испод моста и пита те кол'ко кошташ. Не кошташ. Попушићеш у сваком случају. Нема начина да побегнеш од горчине лимуна које ћеш добити као сламку спаса од дехидрације. Сламка која те само повуче дубље у понор из ког нећеш промолити све док се тај период тираније живота-који-нуди-лимун не заврши.

Не могу више да пишем. Одох.

Загревање за плач код јако мале деце. Клинци до четврте године имају тај карактеристичан полуплач, који се развије у право кмечање брзином којом Јован Мемедовић обрсти сељацима зимницу, ако то већ мама и тајо не спрече меком руком и умирујућим речима. Неопходно је вергл спречити док не укреше, јер ако укреше угасио си га. Дакле, потомак је пао и лупио колено о степеник? Узимај у руке и удри зли степеник, ако нећеш да пусти сирену.*

*Ако си трве олд скул родитељ, онда пусти ђубре да плаче, или му запуши уста попаром.

Ситнице, углавном безначајне ствари које затрпавају твоју собу. Из неког разлога, никако да направиш чистку и рашчистиш крш око твога кревета, компјутера, телевизора, писаћег стола...А неке ствари ти је чак и жао да бациш. Ја на пример чувам трансформерса иако сам коњина од скоро тридесет година. (Онај стари лила боје што се трансформише у тенк и борбени авион).

На малом ормарићу поред кревета имаш књигу коју си начео па одустао, ту је и чоколадица коју ниси појео, глуп привезак за кључ од стана, хемијска са ознакама Демократске странке, папирни Бус Плус, табла Андола. Простор око компјутера, то ти је тек посебна прича. Кесица од чипса, омоти неких безвезних дискова које више никад нећеш играти, чачкалица од јуче са остацима гурманске. Буразер ту држи југи јо картице...На папирићима около налазе се разни бројеви који си због нечег записао али ти више не требају. Улазница од КСТ-а, алуминијумски чепови од лименки пива, трзалица за гитару и огрлица са змајем. Невероватно, али у том хаосу све има своје место. Само је ствар у томе што се само ти ту сналазиш...Али твоја кева никад није мислила тако...Ни твоја девојка/жена неће бити ни мало толерантнија према томе.

Талас сморног нуткања, које надилази чак и бабин ревносни нагон за репетирање унука сармом.
Бензинска станица, једна од многих филијала компаније за експлоатацију мртвих биљака, животиња и људи. Напољу се пуни резервоар, а ти си ушао само да би платио гориво. Ништа више. "Број тај-и-тај, безоловни, да, сачекаћу".
Али, то "само" није само. Јер радница за пултом има мисију и твој боравак у пумповном амбијенту улази у продужетке. Узалуд је у самом старту извештаваш да нећеш ниједан од шатро-повољних артикала крај касе. Она је бот у уштирканој униформи, програмиран да изврши свој алгоритам до самог краја.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Феномен где није пресудно како излгеда партнер са којим желиш да се спојиш. У главном се јавља код особа које још нису јебале и чекају ону праву прилику да умоче јер желе да буде чаробно и савршено...већ дуго чекају. Биће да су се заљубиле и сад би, пошто је већ одавно време, пампрчили, али онако, из љубави.