Kraj.
Došao si do kraja.
Stigao si konačno na kraj teškog puta.
Priteran si do kraja i više nemaš gde.

Profesionalna transformacija sportista. Tokom njihove karijere rade različite stvari pa tako dospevaju iz rubrike u rubriku. Uglavnom preskaču rubriku kulture i nauke. Neki od njih ne stignu do naslovne nego život završe u hronici. Posle smrti, svi se vraćaju pored rubrike sporta sa koje su krenuli na ovaj veliki put, u čitulje.

Čudnovata senzacija koja se javlja kod individua koje su barem malo upućene u muzičku umetnost (dovoljno je gradivo muzičkog obrazovanja za osnovnu školu) i koje imaju neuobičajenu naviku da slušaju muziku u toku muzičke numere(!?). Manifestuje se kao specifičan oblik fenomena nazvanog „Déjà vu” koji nastupa na sledeći način :
1. Faktor: Pomenuta osoba se zadesi na određenom mestu gde nije u prilici da utiče na izbor muzike koja se pušta (privatna žurka, sedeljka; Javni ugostiteljski objekat popularnog karaktera, idt.)
2. Faktor: Sa zvučnika se čuje muzika lišena autentičnosti (MTV hitovi, tkz.Šljam-narodna, kvazi-rock, kvazi-pop, skoro sve vrste elektronske muzike (pogotovo se javlja u podžanru nazvanom “house”), R’n’B ( u modernom značenju), Primitivno-animalno-materialistički rep i sve što ima imalo veze sa evrovizijom. Spisak ide u nedogled i neke sorte nisu vredne ni pomena tako da ćemo pokušati da ih zaokružimo formulacijom :”Sva muzika koja ima emotivni spektar jednog (ne toliko obdarenog) infanta”)
3. Nyan Cat: Opisana osoba sve vreme dok se nalazi u opisanim okolnostima i svaki put kada se nađe u opisanim okolnostima čuje samo jednu pesmu > http://www.youtube.com/watch?v=p5PiXt6INSM sa manjim, čak neznatnim varijacijama.

Terapija za osobe sa ovim simptomima, kao i posledice koje proističu iz zanemarivanja terapije će biti objavljeni naknadno.

Narandžastom ladom-karavan skoro da je ušao u ulaz solitera. Pre nego što je ugasio motor desetak puta ga je isturirao, kako bi ujutru lakše upalio. Otvorio je vrata i izašao u prljavoj majici bez rukava i bos. Zatim je obuo papuče i proizveo karakterističan krkljavi zvuk, posle koga je ispljunuo nešto zeleno na trotoar, tik ispred komšijske dece koja su se tu igrala. Ugledavši ''to'' na trotoaru, deca su se vrišteći razbežala. Nasmejao se, prdnuo, a zatim otvorio gepek i jednom rukom izvadio kantu sa gorivom, a drugom živo, vezano prase. Prase se skičeći pobunilo, pokušavši da se oslobodi, ali bez uspeha. Temeljno je zaključao kola i jedva se provukao pored njih da bi ušao u ulaz.

U liftu je prase toliko skičalo i otimalo se da je oborilo kantu iz koje se prolilo malo benzina. Iskobeljao se iz lifta na devetom spratu, psujuću prasetu celu moravsku lozu, sve do jorkširskih rođaka. Zastavši ispred stana iz koga je dopirala neverovatno glasna (i neverovatno turska) narodna muzika, izuo je papuče i ostavio ih među gomilom ostale izuvene obuće koja je tu stajala. Nogom je otvorio već odškrinuta vrata i ulazeći gotovo pao saplevši se na kokoške koje su zobale mrve u predsoblju. Vikanje i psovanje pomešalo se sa skičanjem i kokodakanjem.

Sad je već i najgluvlji komšija saznao da je kući stigao... GRADSKI SELJAK

Tiho pevušenje naših političara kada navuku nekog stranog bogatuna da investira u našu zemlju.

U našoj muzički obdarenoj zemlji, oldskul ultimativna definicija kompletnog pevača, odnosno pevačice. Svojevrsni štambilj koja se udara samo najkvalitetnijem pevačkom grlu. Jednostavne dve reči i dva veznika koji su skupa predstavljali tajnu zagarantovanog uspeha rendom glasovno nadarenog ljudskog primerka na vokalno-umetničkoj sceni diljem bivše Jugoslavije, verovatno i šire.

Naime, pre nego što su kojekakvi belosvetski pešovani i ćelavi muzički producenti izmislili kurčevi "stajling" i "scenski nastup" kao esencijalno-krucijalne elemente u karijeri jednog vokalnog umetnika/ce, ova kratka ali nedvosmislena floskula iz naslova otelotvoravala je idealne karakteristike primerka koji ne samo da je umeo dobro da peva ( i to bez da mu masa napaljenih tinejdžerki na čelu sa Vladom jebenim Georgijevim to kaže ) već i da prisutnu publiku, kako mušku tako i onu žensku, ozbiljno razmrda - da ne kažem - "naloži" pokretima svog "zmijskog tela", što je svakako dodavalo celokupnom duševno-telesnom ugođaju.

Ne budimo, doduše, baš previše vulgarni. Ljudi sa ovih meridijana su nekada imali mnogo rigorozniji muzički ukus i trebalo je biti dobar "svirač na glasnim žicama" da biste im izvukli koji dinar iz njihovih sindikalnih, prugastih košulja. Tek pošto bi se uverio u to da prisutni pevač ili pevačica odistinski zavređuju pažnju njihovih ušnih školjki, cenjeni auditorijum bi se prepuštao udovoljavanju i drugih čula, dakle, ne isključivo samo onih iz "auditivne" kategorije. Ipak, kao i sve ostalo, i to je jednom moralo da ode u kurac. Odjednom je pojam počela da bude izvesna Ibarska magistrala sa svojim po zdravlje opasnim pevaljkama-kuravelama i pevačima-vulkanizerima-lečenim-ili-šoderom-trežnjenim-alkoholčarima koji su oborili nivo optimalnog pevanja k'o sankcije tadašnji dinar i praktično ga dovele na isti level sa arlaukanjem Kromanjonaca u špicu jebene sezone parenja.

Da ne grešim dušu - ima i danas ljudi koje je zaista zadovoljstvo slušati ali, nažalost, sve je više onih koji su tu da bi svojom sisom ili pramenom ( ili oba ) zaradili kuću na Ledinama i onda otvorili kafić u jebenom centru pičkovca iz kog su se dovezli na porodičnom moto-kultivatoru. Čast izuzecima, ako ih ima.

Svijet je ovaj tiran tiraninu a kamoli duši blagorodnoj, a naš ti je čovjek goluždravi tužna tica iskrivljena lika i poklonik sjaja svakakvoga, u vekovnoj borbi bednik: gura jadnik da uniđe u prvi kanal i jarugu pakla, da oseti miro original parfijuma svežeg mongolskoga, al stalno bi vraćan od profesionalnih izbacivača što ga prezru, nemilog pogleda, bez ozlijeda, ne udostojivši ga, ni objašnjenja ni razloga, pa se na kraju mučenik i preda:

Pređe u drugi kolosek, odijel za sirotinju, traka za spora vozila, traka zaustavna, zabrana prilaska Leni Kovačević, ukrajinski zejtin, estonski riblji ćevapi, sardele Beograd Rijeka Crnojevića, Narodna kuhinja je ok stvar, mandarine s neba pale naša vrata zatrpale.

I uvide naš junak, baš na dan svetoga Ivana L. Lalića, da korak ne može održati sa svim tim belosvetskim sjajem i šljaštanjem svuda okolo, sa potražnjom i ponudom, da redovno gubi, ispada smiješan, neprilagođen i nedostojan preliva sjajnih pogleda koji ga potvrđuju kao člana čopora. Uviđajući dakle svoj poraz, pritešnjen, on rešenje konačno nađe u preziranju svih tih carskih mrvica lažne kinske krune, baca izbledelu od pranja porfiru i zaključava se na Mansardu, pali tv lampaš crno beli, pušta Drugi, zaglavljuje dugme na daljinskom i frlja ga negde na tavan.

I od toga dana blagosloveno gasi dotadašnji godinama sklapani nakaradni razum i polako se budi ono iskonsko kulturno siortinjsko u njemu – period inkubacije nekoliko nedelja – čisti se kulturom ko kefirom i semenjem lana, kenja zavijutke skočkova, skida sve naslage visokorezolutne pohotnosti žudnje koja nikad nije mogla, uvek gladna, da se ispuni.

U nedostatku čitaj (lenjosti) ili manjka želje za korišćenjem domaćeg glagola - prebaciti - česta pozjamljenica iz engleskog jezika. Veoma zvučna i čini se jako efektna jer realno gledano rečenica poprima totalno drugi oblik kad se ovaj glagol upotrebi. Ponekad i jako komičan jer ljudi pogube kompas k'o Kolumbo pa koriste izraz gde treba i ne treba verovatno u želji da ostave utisak pametne persone.

Savremena, tj. usavrsena verzija turbo-folka.

Turbo-folk je zaziveo krajem prve polovine devedestih. Ogleda se u tuc-tac tehno muzici tog vremena upakovanu sa glasovima pevaca koji su sebe nazivali narodnjacima. Takve pesme se nisu mogle svideti ljubiteljima izvorne narodne muzike, jer su previse odudarale od pravih narodnih pesama. Dela pripadnika turbo-folka su bile pamtljivije vise pesmice nego pesme, jer su bile neozbiljnog karaktera (prva asocijacija je Ivan Gavrilovic i 200 na sat).

Prosle su godine. Umro je ZAM, na samrti Juzni Vetar, izlapeo Diskoton i svi slicni njima. Rodio se GRAND.

Krenulo je sa povampiravanjem narodnjaka. Jedan po jedan, prilazili su GRANDU. Mnogi su se opirali, ali parola "Kuda Turci, tu i mali Mujo", ovde ja potpuno uzela maha.

Tipican predstavnik je Mile Kitic. Od nekadasnjeg okorelog narodnjaka, "jaci nego ikad" Mile je promenio imidz, prosirio nozdrve i poceo sa plavljenjem Ciganke. Harmoniku je zamenio turskim instrumentima u bas-bas varijanti.

Time je GRAND uspesno krenuo da osvaja simpatije onih koji su stare narodnjake dozivljavali kao vecne predstavnike narodne muzike, verujuci da, ako su ih nekada slusali i da su im se svidjali- tako mora biti i danas, bez preispitivanja licnog ukusa. Polako, ali sigurno, doslo je do ujedinjenja omladine koja bi u devedesetim bila u turbo-folk vodama i starijih, ali usled teskih vremena oguglalih ljudi, koji su se sa nostalgijom secali "plata i punih dzepova, a na uvce peva Sinan" situacija.

Tekstovi turbo-folk pesama bili su smesnjikavi i na duze vreme pamtljivi. Cilj je bio da se zapamti ritam, a tekst je u drugom planu.

Odlika nitro-folka su pesme gde je akcenat stavljen na tekst, kojim se salje zapovedna poruka, uveliko sa socijalnim temama. GRAND parada je postala simbol ujedinjenja starih i mladih muzicki i za mnoge stvari neopredeljenih bica.

Moda nitro-folka ogleda se u cudovisno nasminkanim i silikonima napunjenim lutkama, koje svojim umesnim isticanjem atributa, uspevaju da potpuno skrenu paznju sa muzike i teksta, tako da sve lici na spontani striptiz.

Jednostavno, nitro-folk je poziv na opstenarodni blud i genijalno resenje za unistavanje svesti, razoblicavanje stvarnosti i forsiranje novih socijalnih normi i standarda- putem ( takozvane ) muzike i mode koja cini nitro-folk.

Otuda more klinki koje pocinju da se sminkaju sa pet godina, roditelja koji ih takvima cine i masovne debilizacije ljudi.

Sveukupno, pojava iritantnija čak i od scensko-muzičkog dua Mina Lazarević-Ivan Bosiljčić u novogodišnem jebenom specijalu kod Ivana jebenog Ivanovića. Gledanje Snežane Dakić i Isidore Bjelica kako propovedaju urbanost kod Sanje Glupače Marinković? Minorno vređanje inteligencije u odnosu na pomenute ajteme iz naslova. Jer ljudi moraju imati uspomene. Nešto što će da ih seća na 21. Kobasicijadu u Turiji, 16. Jubilarni Festival Džibre u Donjoj Murtenici ili Anualno Okupljanje Ljubitelja Dačie u Srpskoj Crnji. Poseta Danima Štrudle u Kaću nikako se ne može proglasiti uspehom ukoliko se odatle ne donese barem jedna XXL majica sa sloganom "Mak po mak - štrudla", "Meni od gemišta nije ništa" ili kecelja sa jednako šarmantnim natpisom "Imaš ŠTRUDLU u rerni". Osobe koje ovo, pak, odistinski nalaze duhovitim, pod hitno treba strpati u tu istu rernu, onu istu o koju su očigledno udarili glave kada su bili dojenčad.

S druge strane, tradicionalna Kosidba na Rajcu je izvanredna prilika da "za uspomenu i dugo sećanje" pazarite kineski pamučni produkt sa jednom od tako ingeniozno modifikovanih narodnih izreka kao što su "Ko kosi taj ne prosi/zlo ne misli", "Kosidba je zlato" ili "Kosaču, pokosi me!" ( japanska narodna; prim.prev ). Ljude koji ovakve komade garderobe nose i van pomenutog događaja, i sâme treba što pre pokositi.

Festivali piva su već posebna priča. Ipak, tamo ću kupiti nešto tek onda kada budu zamenili stari repertoar ( "Čuvajmo vodu, pijmo pivo.", "Bolje stomak OD PIVA nego grba OD RADA" i sl. ) novim, savremenijim, inspirativnijim ( konkurs otvoren do kraja oktobra ). Za sve vas koji naprosto ne možete da dočekate sledeći stupidan hepening da biste potrošili svoje pare na neko ištampano odevno govno, mnogobrojne radnje specijalizovane za ovu vrstu umetnosti nude širok izbor parola, slogana i mota koji će zadovoljiti sve vaše potrebe da ispadnete glupi. Ako budete imali sreće, možda još uspete da nađete majicu "Nisam ginekolog ali mogu pogledati." u S veličini...

Nemač para.

Kako ona stara narodna "Govori srpski da te ceo svet razume" nije dala neke zapaženije rezultate u poslednjih nekoliko eona a izgleda da to, bogami, neće učiniti ni u sledećih nekoliko, prosečni pripadnik nebeskog naroda primoran je da, zarad sporazumevanja sa evropskom i svetskom žgadijom, prlja svoj linguam musculus poganošću raznoraznih stranih, s prefiksom "svetskih", jezika tj. ako bi uopšte i poželeo da se upusti u interakciju sa narečenom (autor misli na žgadiju; prim.prev.).

Kažem "prlja" i "poganost" jer je - krajnje objektivno posmatrano - srpski jezik kao takav i pored svih svojih mana i nesavršenosti relativno čist, diktivno jasan i ne zahteva od svojih korisnika da krive usta, prave transferične grimase i(li) da pljuju sagovornike s preke strane a zbog kojekakvih umlauta, muklih konsonanata ili, prosto, "arabo-mađarština" pri izgovoru (sad sam izmislio tu reč, je l' da da je do jaja?), u vašem krajnje liberalnom poimanju tog sluteće kancerogenog termina. S ovim poslednjim u vezi svakako stoji i ta večna potreba nas Srba da jedan strani jezik "prevedemo" na naš maternji, odnosno da odgonetnemo njegovu fonetsko-praktičnu melodiku, potencijalno sakrivenu u onomatopeji života koji nas geografski okružuje. Razume se - ne u ovoliko puno reči i definicija, već jednostavno, narodski, štono kažu - po sluhu. To, naravno, podrazumeva i određenu primesu cinizma i sarkazma u čitavom procesu, ali su oni ionako osnovna baza svega što se radi na ovim prostorima tako da zbog da jedeš govna.

Elem, pred vama se nalazi omanja hrestomatija pomenutih onomatopejskih jednačina, mali fonetski leksikon koji bi trebalo posmatrati i kao svojevrsni priručnik u baratanju/razumevanju nekim/nekih od specifičnijih nesrBskih jezika, svakodnevno rabljenim na planeti ovoj izrabljenoj. Doviđorno i Guternaht.

Vrsta cipela. Ustvari, nepriznati potomak cipele i papuče. Ali ne svake cipele, to su one koje su završile svoj radni vek, pa su ostavljene negde u šupi, tavanu, garaži, podrumu, gde već.
E onda počinje njihov drugi život ali ne onaj drogirani što se vodi u Cipelgradu kad onaj deda zalupi vrata pa se digne onaj oblak prašine i krene muzika Šu Šu Šu pipl šumpi dumpi... Ne, ovo je nastavljeni stari život samo nešto više ponižavajući: penzioneri koji moraju i dalje da rade umesto da idu na šah pecanje i te stvari.
Za traputotine se uzimaju one najčvršće cipele i one koje se najmanje klizaju, i onda se potpete i koriste kao vrsta papuča, vrlo korisnih za kišu, zimu i pogotovu ljapavicu. Ništa njima ne smeta rupa na prstima il to što su im otpale pertle kao kosa sa glave, vrše posao i to dobar. Kompatibilne su sa vunenim čarapama jer ionako u one obične papuče noga u vunenim čarapama ne može da stane a i stani ti brajko moj u FLIA penastim papučama na mokre glatke stepenice.
Ime su dobile onomatopejski jer se u njima prilično nespretno trapa, pošto su teške tako da imaju negativne bodove na brzinu ali zato razbijaju u svim ostalim kategorijama, jeftine su, sigurne, prilagodljive, otporne.
Mogu da traju dosta dugo jer više ne stare, skorile su se, užigale, ukrtele, skoro su besmrtne, jedino jebiga što su ružne što bi reko Velja Ilić pa ne deluju baš reprezentativno ispred kućnog praga al ko što kaže narodna izreka: kad zima stisne estetika klisne.

To je ono što nas Srbe koliko - toliko održava u finansijskom svetlu, čvrsto održavanje iznad zonje ispadanja. Da nemamo toliko dozu optimizma odavno bi igrali četvrtu diviziju. Mašta može da odradi dosta toga u životu, a samim tim i da ostvaruje nastavak života, a možda čak i pridobijanje ogromnih ambicija za nastavak istog.

Tu smo sad. Kod optimističkog ostvarenja prividno primamljive svote novca, bez imalo uloženog truda i zamora. Tu se i urbanizuje ona narodna da nema leba bez motike. Prelazi u skroz drugačiji oblik - Ima leba bez motike, i ti mnogo. Da se prehrani pola Šri Lanke. Mašala.

U toj sferi dominiramo, Bogu hvala. Volimo da igramo tu igru na sreću. Da li nas je to neko kaznio, te sad odslužujemo taj vid kazne, ili nas je, pak, nagradio, pa otimamo protivzakonit dobijen novac. Ne znamo. No, sigurno je da upražnjavamo taj način zarade.

Toliko verujemo u taj dobit finansija, da je to prevazišlo svaku iole normlanu meru. Sin kaže ocu da mu trebaju sutra pare da kupi udžbenike za novu školsku godinu, a on na to odgovora sa rečima nebrinjenja bez ijednog dinara u džepu, oslonivši se Fince dva, koji to veče igraju poslednje kolo svoje lige.

Nije to nikakva tabu tema kod nas, šta više, svakidašnja je. Moramo i sami da poverujemo u sve to da je normalno i da može lagodno da se upražnjava, iako je, sa neke druge strane gledišta, izvodljivo kao da je starleta, zaista profesija. Bog te.

No, vratimo se na temu i hajde da improvizujemo kako to zaista izgleda.

Izraz koji koristimo kada želimo da naglasimo da iako smrt neke slavne ličnosti nesumnjivo predstavlja tragediju može da se malo iskulira sa rabljenjem lika i dela te osobe bar u prvih 24h nakon smrti.

Rodio se mali Ares od oca Zeusa i majke Here. Otac mu bješe kovač a majka poslovna žena u neku školu za poslovne žene. A Ares, ko Ares, prebijao je profesore, kida ruke drugarima i skakao po glavi čistačicama još kao mali i kada poodraste zaključiše svi da je idealan da zavodi red i mir po svom kraju.

Jednog lijepog sunčanog dana, u zemlji iza sedam mora i sedam gora, dolaze tri lika i nose toljage sa sobom. Čuvaj se Danajaca čak i kad darove donose, veli narodna poslovica, nekad nose darove a nekad toljage a ovoga puta je došao red na ove druge. A ova zemlja iza sedam mora i sedam gora bješe nijedna druga do zemlja postojbina junaka priče ove, Aresa.

I tako, idu oni i kurče se kroz Aresov kraj nekom pričom tipa "KOSOVO JE SRCE SRBIJE, SRCE SRBIJE, SRCE SRBIJE, ĐE STE PIČKE USTAŠKE, SAĆE VAS ZUKI NA KOLAC NABIT NJEMCI GLUPI!". Tri ili četiri sata su tako urlali i Ares mislio da ih pušti ali momci pomenuše što spomenuši ne smejadu: "OOOOOOO NUBOVI NARUTO JE JAČI OD GOKUAA!".

E tu Ares gubi razum, uzima ašov, uzima utoku, izlazi iz zgrade i upućuje im ove reči "DOK JE GOKU BIO DETE MLADI NARUTO NIJE BIO!" I počinje kasapljenje kakvo se nikad nije vidjelo, ovome kida ruku ovome kida jetru ovome nabija glavu na ašov i tri minuta je trajala akcija i mladi Ares se vrće da spava, malo iskulira, pa posle da odgleda Goku vs Zli Goku.

Neobično iritantna kategorija muzičara-pevača-kompozitora koja je praktično preko noći prosto preplavila izvođačku scenu na ovim prostorima i pobila sve mitove o talentu koji, navodno, poseduju narodi sa istih. Transferogena i pomalo na kurac iduća pojava bez koje jednostavno ne može proći ni najminimalnije šaltanje kanala na radiju ili TV-u, ma koliko bili vešti ili brzi.

Kako i kada je sve počelo – niko tačno ne zna. Lopta se prebacuje iz hrvatskog u srpsko dvorište k’o u partiji stonog tenisa i ne verujem da će u skorije vreme neko iz tog meča izaći kao poraženi. Ipak, dozvolićete mi da kao slobodan autor i u ime svih nas apostrofiram BRAĆU HRVATE kao ( većinske ) krivce za pojavu govana iz naslova (ionako se oni prilično razumeju u pomenutu materiju; prim.prev ) što, doduše, nimalo ne menja na stvari da smo svi mi zajedno zatrpani neobično enormnom količinom istih i to iz dana u dan. Govnima, ne Hrvatima.

Elem, neki istorijski osvrt na čitavu priču bi bio da ako se nekada znalo ko šta radi i, što je daleko važnije, KAKO radi – kompozitor komponuje, muzičar svira, pevač peva itd. - danas je čitav taj sistem pretpeo zaokret od 567 jebenih stepeni i više se ne zna ni ko pije, ni ko plaća a pogotovo ko povraća po WC-u nasumičnog ugostiteljskog objekta. Kompozitori su počeli da posećuju kojekakve komisije i izdaju diskove sa antologijama sopstvenih i obavezno starijih radova, muzičari su stali da glume neko ludilo i traže svoja prava ( kao “i oni su ljudi” fazon ) a pevači žešće istripovali da su kapaciteti pa svojski zapeli da budu kompozitori i muzičari što se, priznaćete, totalno kosi sa evolucijom koju je Darvin za njih namenio.

Naoružani peskom/šljunkom u glasu i s četiri nestabilna akorda na gitari, gospoda donedavni vokalni umetnici stadoše tako da zadivljuju široke narodne mase - malo je reći - terapeutskim melodijama iz sopstvenih glava, uspavankama za debile, baladama za krokodile i drugim metastazičnim oblicima muzike, ako se ista tako i može nazvati. Kako to i inače biva - “gde je jedna budala, tu odmah mora biti i druga” – te su se novonastalim trovačima sluha pridružili i podjednako nadareni tekstopisci, čije se rime nikako ne smeju puštati novorođenčadi, dvaput pogađajte zašto.

Bilo kako bilo, pitao sam svog dilera da l’ mogu da mu dođem kintu sledećeg meseca i car je rek’o da nema frke. Eh, da su svi tako humana kategorija...

Nekada davno (ne, nije ovo još jedna bajka) dok su domaće mangulice po zemlji hodile, bejaše jedan običaj raširen međ narodom serbskim da popovi bejahu cenjeni i poštovani ljudi. Znalo se ko kosi, a ko kosu nosi...A ko što prepodobna narodna dobrota i nepisana pravila srpskog seljačkog dobročinstva nalažu, cenjene i poštovane ljude u Srba treba i pošteno nagrađivati i darivati za dela nepresušna. Popovi su vavjek vjekova bili sam krem Serbskoga socajetija, ne zato što su oni tako hteli već zato što je narod tako želeo. A ko su oni da protivuureče željama sužnja svojega, i zbog toga su morali da se ponašaju u skladu sa tim. Vavjek su bili prvi ispred svih, darivani samo najboljim. Ako se turšija spremala, za popa uvek ide najboljie povrće, ako je džem, onda samo onaj od najlepših šljiva, nedo bog da meteš neku crvljivu, bog sve vidi i bog sve zna. Kad se rakija pekla, popovima ide prvenac naravno (doduše u njega ode i malo onog metil-alkohola, ko iz popularne zozovače, al dobro, neće ništa valjda da im fali od toga, neće grom u koprive kano ono kažu...). Pa onda naravno, i glavna stvar u serbskoga kmeta, zimsko krme u narodu od milošte zvano pastrma. Nebi bilo u redu da se tako uvaženoj osobi uvali neko parče mesa sa buta ili nedaj bože sa malo slaninice. Za našego čika popu samo najbolje, jer on tako i zaslužuje, za njeg ide samo suva i dimljena pečenica , koja je zbog toga u narodu od milošte zvana popovnjača...

Nešto što povezuje, kako razne osobe, tako i čitave etničke grupe i rase, tokom čitave ljudske istorije.
To neko jedinjenje svega lepog i najboljeg.

Narodna mudrost koja objašnjava gotovo sve sukobe u istoriji čovečanstva, za koje nema izgleda da će prestati dok god čovečanstvo postoji. Na njoj je jedan od najpoznatijih svetskih psihoanalitičara, Sigmund Frojd, manje-više, zasnovao celokupan naučni rad koji se svodi na pretpostavku da se u osnovi svega nalazi sex.
Naime, usled nezadovoljenja sexualnog nagona, dolazi do akumuliranja sexualne energije što se kod muškaraca i žena različito manifestuje. Kod muškaraca, dominantni polni hormon je testosteron, koji je u toku evolucije bio odgovoran za odlazak muškaraca u lov i potragu za hranom. Zbog njegovog lučenja, ta nakupljena energija prelazi u agresivnost koja se ispoljava stupanjem u konflikte različitog intenziteta: od onih verbalnih, koji su najbezazleniji, pa sve do težnje da se strana sa kojom je započet konflikt fizički uništi, što rezultira tučama, ubistvima ili ratnim sukobima manjih ili većih razmera. Tako nastaju maloletni delinkventi, agresivne navijačke grupe i druge organizacije, ali i najveće masovne ubice poput Nerona, Iroda, Hitlera, Mao Cetunga, Staljina itd.
Kako je kod žena testosteron prisutan samo u tragovima, kod njih nakupljanje sexualne energije prelazi u džangrizavost, ozlojeđenost, opšte nezadovoljstvo, konstantnu potrebu za zvocanjem i slično. Tako nastaju isfrustrirane šalterske službenice, medicinske radnice, kasirke ili poslanice u parlamentu ( dovoljno je baciti pogled na Gordanu Pop Lazić, ili Natašu Jovanović ).
Sa druge strane, kada bi sexualno isfrustriarane osobe našle način da zadovolje svoj sexualni nagon, automatski bi se broj sukoba na planeti smanjio, najpre na lokalnom, a potom i na globalnom nivou. Jer kada bi svaki vojnik umesto puške držao u rukama neku cicu, ne bi imao vremena da razmišlja o istrebljenju protivničke strane, u fazonu ”…manje pucaj, više tucaj!!!” A kada bi šalterske službenice bile sexualno zadovoljene, bile bi pitome k’o mačići.